Стерилизација је постала средство за планирање породице које се највише користи у свету. Изгледа да је прихватљивост стерилизације код многих људи одређена друштвеном и образовном позадином, као и религиозним гледиштима. Код Јеховиних сведока, који желе исто што и псалмиста: „Упути ме, Господе, на пут свој и води ме правом стазом“, на сцену ступа аспект религиозног веровања (Псалам 27:11, ДК). Шта је све укључено у процесе стерилизације?

Стерилизација код мушкараца ради контроле рађања назива се вазектомија. Два мала семеновода, то јест семене цевчице, у мошницама се секу и блокирају. То се може урадити на различите медицинске начине, али сврха је онемогућити да сперма из семеника прође. Стерилизација код жена назива се подвезивање јајовода. Обично се врши тако што се пресече и веже (то јест, спали) крај Фалопових туба, које преносе јајне ћелије из јајника у материцу.

Дуго се сматрало да су ови кораци трајни — да доводе до неповратне стерилизације. Али, зато што су зажалили због свог корака или због нових околности, неки су потражили медицинску помоћ како би поништили вазектомију или подвезивање јајовода. С проналаском специјализованих инструмената и микрохирургије, покушаји у том правцу били су успешнији. Није неуобичајено прочитати да код одабраних кандидата успешност у поништавању вазектомије, тиме што се прекинути крајеви танких цевчица поново спајају, може бити у 50 до 70 посто случајева. Тврди се да се код поништавања ефекта подвезивања јајника код жена постиже стопа успеха од 60 до 80 посто. Неки који су чули за ово мисле да стерилизацију више не треба сматрати трајном. Можда сматрају да се вазектомија и подвезивање јајника могу сврстати у исту категорију као и орална контрацептивна средства, кондоми и дијафрагме — што су методе с којима се може прекинути ако се жели трудноћа. Па ипак, не треба игнорисати неке отрежњавајуће аспекте.

Један од њих је да изгледи за поништавање могу бити драстично смањени факторима као што су величина оштећења јајовода током процеса стерилизације, колики део јајовода је уклоњен или оштећен, колико је година прошло од интервенције, и у случају вазектомије, да ли су се развила антитела на сперму. Не треба игнорисати ни чињеницу да микрохирургија на многим подручјима није доступна, или су трошкови превисоки. Дакле, многи који би можда очајнички желели да пониште стерилизацију, не би били у могућности да то учине. За њих је она коначна. a Значи, већ споменути проценти успешности код поништавања само су теоретски, али не и поуздани просеци.

Неке чињенице враћају нас у стварност. Један чланак о поништавању вазектомије објављен у Сједињеним Државама коментарише да после операције која кошта 12 000 долара, „само 63 посто пацијената може оплодити своје партнере“. Штавише, само „шест посто мушкараца који су се подвргли вазектомији на крају затражи повратни поступак“. Према једној немачкој студији о средњој Европи, око 3 посто мушкараца који су одлучили да буду стерилисани касније је тражило повратни процес. Чак и када би половина од тих покушаја била успешна, то би значило да је за 98,5 посто мушкараца вазектомија представљала трајну стерилизацију. А проценат би био и виши у земљама које имају неколико микрохирурга или их уопште немају.

Дакле, није реално да се стерилизација код мушкараца или жена схвата олако, као да је то привремена контрола рађања. А што се тиче искрених хришћана, има и других аспеката које треба узети у обзир.

 Главна мисао је у томе да је репродуктивна способност дар од нашег Створитеља. Његова првобитна намера обухватала је рађање савршених људи који би ’напунили земљу и владали њом‘ (Постање 1:28). Када је после Потопа број становника на земљи спао на осморо, Бог је поновио то основно упутство (Постање 9:1). Бог није поновио ту заповест нацији Израел, али Израелци су сматрали да је потомство нешто веома пожељно (1. Самуилова 1:1-11; Псалам 128:3).

Божји Закон дат Израелу садржао је указивања на његово поштовање у погледу људске способности рађања. Примера ради, ако је неки ожењен човек умро пре него што би добио сина који би продужио његову лозу, требало је да његов брат има сина са својом снахом (Поновљени закони 25:5). Још одређенији био је закон за жену која је покушавала да помогне свом мужу у борби. Ако би противника свог мужа ухватила за интимне делове тела, требало јој је одсећи руку; значајно је што Бог није захтевао да се надокнади штета у смислу око за око на њеним репродуктивним органима или органима њеног мужа (Поновљени закони 25:11, 12). Овај закон је очигледно усађивао обзирност према репродуктивним органима; није их требало непотребно уништити. b

Ми знамо да хришћани нису под израелским Законом, тако да се одредба из Поновљених закона 25:11, 12 не примењује на њих. Исус није ни наредио нити је подразумевао да његови ученици морају да ступе у брак и да имају што је могуће више деце, што многи парови узимају у обзир када одлучују да ли ће користити неку методу контроле рађања (Матеј 19:10-12). Апостол Павле је подстакао ’млађе удовице обузете страшћу да се удају и рађају децу‘ (1. Тимотеју 5:11-14). Он није спомињао трајну стерилизацију за хришћане — њихово добровољно жртвовање свог потенцијала за рађање деце.

Било би добро да хришћани одвагну овакве индикације да Бог цени њихову репродуктивну способност. Сваки пар мора одлучити да ли ће и када користити прикладне методе планирања породице. Наравно, њихова одлука ће бити нарочито тешка ако постоји основана медицинска вероватноћа да ће се мајка или дете суочити са озбиљним медицинским ризицима, можда чак и са смрћу, уколико дође до трудноће. Неки су се у тој ситуацији нерадо подвргли процесу стерилизације као што је већ описано, да би засигурали да неће доћи до трудноће која би могла угрозити живот мајке (која можда већ има другу децу) или детета које би касније могло бити рођено са здравственим проблемима опасним по живот.

Али хришћани који се не суочавају с таквим необичним и очигледним ризиком сигурно ће желети да користе ’здраве мисли‘ и обликују своје размишљање и дела на основу Божјег цењења за способност репродукције (1. Тимотеју 3:2, NW; Титу 1:8; 2:2, 5-8). То ће одражавати осетљивост једне зреле особе на библијске индикације. Ипак, шта ако постане јавно познато да је неки хришћанин без пуно бриге омаловажио Божје просуђивање вредности? Зар други не би сумњали у то да је он примеран, и да има углед особе која доноси одлуке у складу с Библијом? Наравно, таква узнемиравајућа мрља на угледу једне особе могла би утицати на то да се она не квалификује за посебне предности службе, иако то не мора бити случај ако се особа у незнању подвргла тој интервенцији (1. Тимотеју 3:7).