Од тешке сиротиње до највећег богатства

ИСПРИЧАО МАНУЕЛ ДЕ ЖЕЗУШ АЛМЕИДА

Родио сам се у октобру 1916, као најмлађи од 17 деце. Деветоро моје старије браће и сестара умрло је услед болести и неисхрањености, тако да их никада нисам упознао. Нас осморо преосталих, живели смо с родитељима у једном малом селу близу Портоа у Португалу.

НАШ скромни дом састојао се од мале дневне собе и спаваће собе. Воду за пиће доносили смо са извора удаљеног око пола километра, а услови за кување били су примитивни.

Чим су моја старија браћа стасала, почела су да раде на кукурузним пољима. Њихова зарада обезбеђивала је породици нешто мало хране. Уз њихову помоћ, био сам једино дете које је могло мало да се школује. Иако је наш живот био тежак, били смо веома верни католичкој цркви, надајући се да ће нам то на неки начин помоћи у животу.

Током месеца маја, црква је одржавала новену. Девет дана заредом, одлазили смо у цркву пре свитања. Тамо смо се молили, верујући да ће нам то донети Божји благослов. Такође смо мислили да је свештеник светац, Божји представник. Међутим, с временом се наше мишљење променило.

Потрага за нечим бољим

Када нисмо могли да платимо црквени порез, свештеник није био увиђаван због наших великих финансијских потешкоћа. То нас је обесхрабривало. Моји утисци о цркви из корена су се променили, тако да сам са 18 година одлучио да оставим своју породицу и потражим нешто боље у животу а не да само радим на пољима и препирем се с црквом. Године 1936, стигао сам у Лисабон, главни град Португала.

Тамо сам упознао Едминију. Иако сам се осећао превареним од религије, држали смо обичаје и венчали се у католичкој цркви. Тада, 1939, почео је Други светски рат. За време рата, надзирао сам 18 складишта и слали бисмо у једном једином дану и до 125 камиона натоварених ратним материјалом.

Био сам веома потресен грозотама рата у које је била умешана и католичка црква. Питао сам се: ’Да ли Бог заиста брине о човечанству? Како би требало да га обожавамо?‘ Годинама касније, 1954, један старији господин, Јеховин сведок, одговорио ми је на питања која сам имао. Тај разговор је променио сав мој живот.

 Задивљен библијском надом

Овај љубазни човек, Џошуа, објаснио ми је да је Божје Краљевство једино решење за светске проблеме и да ће мир и сигурност бити остварени само помоћу владавине Краљевства (Матеј 6:9, 10; 24:14). Одушевило ме је то што је рекао, међутим, нерадо сам прихватио његова објашњења због оног шта сам раније доживео од религије. Када се понудио да проучава са мном Библију, прихватио сам само под условом да не тражи новац и не говори о политици. Сложио се, уверавајући ме да је оно што нуди бесплатно (Откривење 22:17).

Брзо је расло моје поверење у Џошуу. Затражио сам од њега нешто што сам још од своје младости желео. „Да ли је могуће да имам свој примерак Библије?“ Након што сам га добио, колико сам само био усхићен када сам први пут из Речи нашег Створитеља читао обећања, као што су: „Сам Бог биће с њима [људима]. Он ће отрти сваку сузу од очију њихових и смрти неће више бити, ни жалости ни вике, ни болести неће више бити, јер првих ствари нестаде“! (Откривење 21:3, 4).

Нарочито су била утешна библијска обећања о одстрањењу сиромаштва и болести. Верни човек Елијуј рекао је о Богу: „Даје хране изобила“ (Јов 36:31). О времену под праведном владавином Божјег Краљевства, Библија каже: „Нико од житеља не говори: Болестан сам!“ (Исаија 33:24). Како је само Јехова Бог с љубављу заинтересован за човечанство! Колико је само порасло моје занимање за његова обећања!

Дана 17. априла 1954, присуствовао сам првом састанку Јеховиних сведока. Био је то посебан састанак — Меморијал Христове смрти. Од тада па надаље, редовно сам био на састанцима. Ускоро сам почео другима да говорим о добрим стварима које сам научио. У то време у Португалу смо сваког месеца одлазили на пикник близу  плаже и тамо се крштавали. Седам месеци након што је Џошуа први пут разговарао са мном, предао сам се Јехови Богу и симболизовао своје предање крштењем у води, у океану.

Почетком 1954, било је свега око стотину Сведока у целом Португалу. Стога је била велика потреба за мушкарцима који би предводили у делу проповедања. Брзо сам духовно напредовао и ускоро добио одговорности унутар скупштине. Године 1956, био сам наименован за скупштинског слугу, како се тада звао председавајући надгледник, у другој по реду скупштини Јеховиних сведока у Лисабону. Данас у том граду и његовом предграђу постоји више од стотину скупштина.

Користи од гостопримства

Иако смо Едминија и ја финансијски слабо стајали, наша врата су увек била отворена за нашу хришћанску браћу. Године 1955, један пионир, како се називају пуновремени јеванђелизатори Јеховиних сведока, зауставио се у Португалу док је био на путу од своје куће из Бразила до међународног конгреса „Тријумфално Краљевство“, у Немачкој. Због проблема с превозом, остао је код нас месец дана, и колико нам је само у духовном смислу помогла његова посета!

Други гости у нашој кући у то време били су и чланови бетелске породице из централе Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку, Хјуго Ример и његов цимер Чарлс Ајкер. Они су ручали с нама и одржали говоре португалској браћи. Попут новоизлеглих пилића са отвореним кљуновима, чекали смо сочне духовне посластице које су нам такве особе пружале.

Путујући надгледници Јеховиних сведока такође су били гости у нашој кући током својих скупштинских посета. Један знаменит посетилац 1957. године, био је Алваро Берекочеа, надгледник подружнице из Марока, који је био додељен да  посети Португал и охрабри браћу. Он је посетио студиј књиге у нашој кући а ми смо инсистирали на томе да остане с нама до краја своје посете Португалу. Били смо веома благословљени и духовно угојени током његове посете од месец дана, током које се брат Алваро дословно гојио захваљујући добром кувању моје драге Едминије.

Тешка сиротиња, какву сам ја током детињства доживео, може оставити дубоки траг на човеку. Ипак, схватио сам да што више дајемо Јехови и његовим верним слугама, то нас он више благосиља. Увек изнова, одушевљавала ме је ова чињеница док смо исказивали гостопримство свакоме коме смо год могли.

На нашем конгресу у Порту 1955. године, дато је обавештење да ће се 1958. одржати међународни конгрес Јеховиних сведока на Јенки стадиону у Њујорку. У свим Дворанама Краљевства у земљи — којих је у то време било веома мало — биле су постављене кутије за прилоге како би се пружила финансијска помоћ за слање португалских делегата на тај конгрес. Можете ли замислити нашу радост када смо моја жена и ја били изабрани да будемо међу тим делегатима? Каква је радост била посетити и светску централу Јеховиних сведока у Бруклину, док смо се налазили на конгресу у Сједињеним Државама!

Издржати прогонства

Године 1962, дело проповедања Јеховиних сведока било је забрањено у Португалу, а мисионари — укључујући и Ерика Бритена, Доменика Пиконеа, Ерика Бевериџа и њихове супруге — били су протерани. Након тога, више нам није било дозвољено да одржавамо наше састанке у Дворанама Краљевства, па смо их одржавали у приватним домовима, а и више није било могуће одржавати велике конгресе у Португалу. Тако сам имао одговорност да организујем превоз за нашу хришћанску браћу и сестре како би присуствовали конгресима у другим земљама.

Није било лако организовати да велики број Сведока путује у друге земље. Међутим, ако узмемо у обзир величанствене духовне благослове које су португалска браћа добила, труд се исплатио. Какво је изграђујуће искуство било за њих да присуствују конгресима у Швајцарској, Енглеској, Италији и Француској! Такви конгреси такође су им пружили прилику да унесу литературу у земљу. Током тих година, пуно пута смо поднели молбу да нас признају за религиозну организацију у Португалу, међутим, сви ти захтеви били су одбијени.

Након што су почетком 1962, мисионари били протерани, тајна полиција је почела да јача своју кампању како би зауставила дело проповедања. Многа браћа и сестре били су ухапшени и изведени пред суд. Документовани извештаји о мноштву таквих догађаја објављивани су  у овом часопису и његовом пропратном часопису, Пробудите се! a

Међу онима који су били затворени због проповедања био је и један пионир коме сам ја пренео добру вест о Божјем Краљевству. Пошто је полиција пронашла моју адресу међу његовим стварима, био сам приведен и испитиван.

Касније су два полицијска агента дошла у мој дом. Конфисковали су моја помоћна средства за проучавање Библије, као и 13 примерака Библије. Наставили су и даље са својим узнемиравањем, навраћајући укупно седам пута у различито време како би претресали наше просторије. Сваки пут би нас засипали питањима.

Неколико пута био сам позван да сведочим у одбрану Сведока током суђења. Иако нисам имао много световног образовања, Јехова ми је дао ’мудрост којој се нису могли противити ни одговорити сви противници‘ (Лука 21:15, ДК). Једном приликом судија је био толико задивљен мојим сведочењем да ме је питао какву сам школу завршио. Сви су се у судници смејали када сам рекао да нисам похађао више од четири разреда.

Што се прогонство појачавало, то је растао број оних који су се повољно одазивали на поруку о Краљевству. Стога, 1962, број нешто мало мањи од 1 300 Сведока у Португалу, порастао је до 1974, на преко 13 000! У међувремену, у мају 1967, био сам позван да служим као путујући надгледник. У овом својству посећивао сам скупштине Јеховиних сведока да би их духовно јачао.

Уживати у највећем богатству

Децембра 1974, имао сам ту предност да учествујем у законском признању дела Јеховиних сведока у Португалу. Наредне године, моја жена и ја постали смо чланови бетелске породице Јеховиних сведока у Ештори. Такође сам био именован да служим као члан одбора Португалске подружнице.

Каква је радост била видети како дело проповедања напредује у Португалу и у подручјима под надзором наше подружнице! Ту су укључени Ангола, Азорска острва, Зеленортска острва, Мадеира и Сан Томе и Пренсипе. Током година било је узбудљиво видети како се из Португала шаљу мисионари у те земље, где је било огромно интересовање за поруку о Краљевству. Замисли нашу радост што имамо више од 88 000 објавитеља Краљевства у тим местима, укључујући и више од 47 000 у Португалу! Број присутних на Меморијалу 1998. у тим земљама достигао је највећи број од 245 000, за разлику од оних мање од 200 присутних када сам 1954. постао Сведок.

Едминија и ја се целим срцем слажемо с библијским псалмистом који је рекао да је ’бољи један дан у дворима [Јеховиним] од хиљада на другоме месту‘ (Псалам 84:11). Када се само сетим својих скромних почетака и ако их упоредим с духовним богатством које од тада уживам, осећам се попут пророка Исаије који је рекао: „Јехова, ти си Бог мој, узвишиваћу те, име ћу твоје славити, јер си велика дела учинио... Јер си слабом уточиште био, уточиште невољноме [„сиромаху“, NW] у тескоби његовој“ (Исаија 25:1, 4).

[Фуснота]

[Слике на 24. страни]

Горе: брат Алмеида у Лисабону обавештава да ће се слати делегати на конгрес у Њујорку 1958.

У средини: приказ састанка са слугама на Међународном конгресу „Мир на земљи“, у Паризу

Доле: изнајмљени аутобуси спремни за полазак на обласни конгрес у Француској

[Слика на 25. страни]

Вођење јутарњег обожавања у Португалској подружници

[Слика на 25. страни]

Португалска подружница, посвећена 1988.

[Слика на 26. страни]

Веома нас је охрабрио говор брата Хјуга Римера из бруклинског Бетела кад је био код нас у посети

[Слика на 26. страни]

С мојом женом