Радо прихватити Јеховино вођство

ИСПРИЧАО ЈУЛИСИЗ В. ГЛАС

Био је то један изванредан догађај. Разред који је дипломирао имао је само 127 студената, али, у публици је било 126 387 одушевљених особа које су дошле из многих земаља. Била је то градуација 21. разреда Библијске школе Гилеад Watchtowera, одржана 19. јула 1953. на њујоршком стадиону Јенки. Зашто је то био тако значајан догађај у мом животу? Дозволите да вам испричам нешто о својој прошлости.

 РОЂЕН сам 17. фебруара 1912, у Винсенесу, у Индијани, САД, око две године пре рођења Месијанског Краљевства, како је оно описано у Откривењу 12:1-5. Годину дана пре тога моји родитељи су почели проучавати Библију уз помоћ томова Студија Писма. Сваког недељног јутра, отац је породици читао из једне од тих књига и онда смо о томе разговарали.

Мајка је користила оно што је учила да би помагала у обликовању размишљања своје деце. Била је веома пријатна особа — тако добра, тако спремна да помогне. Било нас је четворо деце, али мајчина љубав се протезала и на децу из комшилука. Проводила је време с нама. Уживала је да нам прича библијске приче и да пева заједно с нама.

Такође је у наш дом позивала различите особе које су биле у пуновременој служби. Остајали би само дан-два и често у нашем дому одржавали састанке и држали говоре. Нарочито смо волели оне који су користили поређења и који су нам причали приче. Једном приликом, 1919. године, око годину дана након завршетка Првог светског рата, брат који је био у посети усмерио је своје коментаре посебно нама деци. Разматрао је освећење — на шта сада тачније указујемо као на предање — и помогао нам да разумемо како то утиче на наш живот. Када сам те ноћи отишао на спавање, помолио сам се свом небеском Оцу и рекао му да желим увек да му служим.

Међутим, након 1922, друга интересовања у животу тежила су да ту решеност потисну у страну. Селили смо се из једног места у друго и нисмо били повезани са скупштином Јеховиног народа. Отац је био на путу због свог посла на железници. Библију смо нередовно проучавали. Кренуо сам на школске курсеве с намером да се бавим рекламом и правио сам планове да се упишем на неки истакнути универзитет.

Промена главне преокупације у животу

Средином 1930-их свет је поново почео да се креће у правцу светског рата. Живели смо у Кливленду, у Охају, када је један Јеховин сведок дошао и на наша врата. Почели смо озбиљније размишљати о ономе што смо као деца учили. Нарочито озбиљан био је мој старији брат Расел те се и крстио први. Ја сам био помало неозбиљан, али сам се и ја крстио 3. фебруара 1936. Расло је моје цењење према ономе што предање Јехови значи, и учио сам да прихватам његово вођство. Исте године су се крстиле и моје две сестре, Кетрин и Гертруда. Сви смо започели с пуновременом службом као пионири.

Међутим, то не значи да никада нисмо мислили ни о чему другом. Сав сам се претворио у ухо када ми је снаха причала о веома лепој девојци Ен, која „напросто лети“ откад је чула за истину и која ће долазити на састанке у нашу кућу. Ен је у то време радила као секретарица у једној правној канцеларији и за годину дана се крстила. Нисам планирао да се женим, али је било очигледно да је Ен била 100 посто за истину. Желела је у потпуности да учествује у Јеховиној служби. Никада није била особа која је рекла: „Могу ли?“ Уместо тога, питала би: „Који је најбољи начин да то урадим?“ И била је одлучна да то и спроведе. Допало ми се то позитивно гледиште. Поред тога, била је веома лепа и још увек је. Она је постала моја жена и убрзо мој партнер у пионирској служби.

Корисно обучавани као пионири

Као пионири научили смо тајну како да будемо задовољни када имамо мало намирница и када их имамо у изобиљу (Филипљанима 4:11-13). Једном се полако смркавало, а ми нисмо имали ништа да једемо. Имали смо само пет центи. Отишли смо до месаре и ја сам питао: „Можемо ли добити мортаделе за пет  центи?“ Месар нас је погледао и онда одсекао четири режња. Сигуран сам да је то вредело више од пет центи. Тако смо имали нешто хране.

Није било ништа необично да наиђемо на озбиљно противљење док смо вршили своју службу. У једном граду у близини Сиракјуза, у држави Њујорк, на улици смо дистрибуисали летке и носили плакате како бисмо скренули пажњу на један специјалан састанак за јавност. Два снажна човека су ме зграбила и била су помало груба. Један је био полицајац у цивилу, и он је игнорисао захтев да ми покаже своју значку. Баш тад је наишао Грант Сјутер из бруклинског Бетела и рекао да ћемо отићи до полиције да средимо ту ствар. Затим је телефонирао канцеларији Заједнице у Бруклину и нас двојица смо добили упутство да тог истог дана поново изађемо на улицу с плакатима и лецима да бисмо обезбедили темељ за пробни случај. Као што смо и очекивали, били смо ухапшени. Међутим, када смо полицији рекли да ћемо их тужити због неоснованог хапшења они су нас пустили.

Наредног дана је гомила лармаџијских тинејџера, под подстреком једног свештеника, упала на место нашег састанка, а полиције нигде није било. Ти мангупи су палицама за бејзбол лупали о дрвени под, избацили неке с трибина, попели се на бину држећи америчку заставу и узвикивали: „Поздравите је! Поздравите је!“ Потом су почели певати песму: „Beer Barrel Polka.“ Потпуно су прекинули програм. Из прве руке смо доживели оно што је Исус мислио када је рекао: „Како нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато свет мрзи на вас“ (Јован 15:19).

Јавно предавање је у ствари био снимак говора Џ. Ф. Ратерфорда, тадашњег председника Watch Tower Societyja. Ен и ја смо остали у том граду још који дан и навраћали до људи да им пружимо могућност да у својој кући чују то предавање. Неколико њих је прихватило понуду.

Добровољци за службу у иностранству

С временом су се отворила нова поља за службу. Мој брат Расел и његова жена Дороти, позвани су 1943. да као брачни пар похађају први разред Школе Гилеад, и затим су као мисионари послани на Кубу. Моја сестра Кетрин је завршила четврти разред. И она је добила доделу за Кубу. Касније је добила нову доделу, Доминиканску Републику, а потом Порторико. А шта је било са Ен и са мном?

Када смо чули за Школу Гилеад и за чињеницу да Заједница жели да шаље мисионаре у друге земље, желели смо да се ставимо на располагање за службу у иностранству. Испрва смо размишљали о одласку на своју руку, можда у Мексико. Али, онда смо закључили да је вероватно боље да чекамо и допустимо да нам Заједница да доделу након похађања Школе Гилеад. Схватили смо да је то припрема коју Јехова користи.

Позвани смо у четврти разред Школе Гилеад. Али кратко пре почетка, Н. Х. Нор, тадашњи председник Watch Tower Societyja, постао је много свеснији ограничења која је Ен имала због дечје парализе. Разговарао је са мном о томе и одлучио да не би било мудро да нас пошаље да служимо у некој другој земљи.

Око две године касније, када сам радио око припрема за конгрес, брат Нор ме је поново видео и питао ме да ли смо још увек заинтересовани за похађање Гилеада. Рекао ми је да нећемо ићи на страну доделу; имао је нешто друго на уму. Када је 26. фебруара 1947. уписан девети разред, међу тим студентима били смо и ми.

Ти дани у Гилеаду били су незаборавни. Курсеви су били духовно богати. Склопљена су доживотна пријатељства. Али, моја веза с том школом наставиће се даље.

 Од Вашингтона до Гилеада и обратно

Школа Гилеад је још увек била релативно нова. Влада Сједињених Држава није била довољно упозната с циљевима те школе, тако да су изникла многа питања. Заједница је желела да има једног представника у Вашингтону. Ту смо послани неколико месеци након градуације у Гилеаду. Требало је да помажем у добијању виза за оне који су из других земаља позивани у Гилеад и у добијању законских папира тако да би се дипломци могли слати у иностранство као мисионари. Неки службеници су били веома непристрани и сусретљиви. Други су били противнички расположени према Сведоцима. Неколицина оних који су имали крута политичка становишта, тврдили су да смо повезани с елементима које су сматрали непожељнима.

Један човек код ког сам ушао у канцеларију, снажно нас је критиковао зато што не поздрављамо заставу и не идемо у рат. Након што је неко време беснео због тога, на крају сам рекао: „Желим да знате, а знам да знате, да Јеховини сведоци не ратују ни са ким на свету. Ми се не мешамо у светске ствари. Не мешамо се у ратове и њихову политику. Потпуно смо неутрални. Ми смо већ савладали проблеме с којима се ви суочавате; ми имамо јединство у нашој организацији... Онда, шта желите да радимо? Желите ли да се вратимо на ваш начин решавања ствари а одбацимо наш?“ Након тога ни реч није изустио.

Два цела дана у недељи била су издвојена за рад с владиним канцеларијама. Поред тога, служили смо и као специјални пионири. То је тада значило да у служби на терену проведемо 175 сати сваког месеца (касније је промењено на 140), тако да смо често остајали у служби до касно увече. Било нам је лепо. Водили смо многе лепе студије с целим породицама. И они су добро напредовали. Ен и ја смо одлучили да немамо децу, али, гледано с духовне стране, имали смо не само децу већ и унуке и праунуке. Колика су нам она радост срцу!

Крајем 1948. добио сам још једну доделу. Брат Нор је објаснио да ће брат Шродер, секретар и један од инструктора Школе Гилеад, бити заузет једним другим важним послом, те ме је зато замолио да када је то потребно ја поучавам разреде у Гилеаду. С кнедлом у грлу стигао сам с Ен у Гилеад, у Саут Ленсингу, у држави Њујорк, 18. децембра. У почетку смо у Гилеаду били само неколико седмица и онда бисмо се враћали у  Вашингтон. Међутим, на крају сам више времена проводио у Гилеаду него у Вашингтону.

Баш током тог времена, као што сам на почетку споменуо, дипломирао је 21. разред Гилеада на стадиону Јенки у Њујорку. Зато сам као један од инструктора имао предност да учествујем на том програму градуације.

Служба у светској централи

Дана 12. фебруара 1955, започели смо с једном новом службеном доделом. Постали смо чланови бетелске породице у светској централи Јеховине видљиве организације. Али шта ће то значити? У основи, да будемо спремни да радимо све што нам је додељено, да радимо на пројектима где је потребно сарађивати с другима. Наравно, радили смо ми то и раније, али сада ћемо бити део много веће групе — бетелске породице у централи. Радо смо прихватили ту нову доделу као доказ Јеховиног вођства.

Већи део мог посла односио се на ствари везане за новинску службу. Штампа је из жеље за сензационалним причама и због извора информација који су имали предрасуде, писала одвратне ствари о Јеховиним сведоцима. Ми смо се трудили да поправимо ту ситуацију.

Брат Нор је желео да буде сигуран да смо сви обилно запослени тако да је било и других задатака. Неки од тих задатака су захтевали моју стручност за посао рекламирања. Други су се односили на радио-станицу Заједнице, WBBR. Било је посла и у вези с филмовима које је Заједница снимала. Историја теократије је, наравно, била део курса у Гилеаду, али, тада су предузети различити пројекти да би се више њих из Јеховиног народа упознало с детаљима историје савремене теократске организације и да би се то ставило и на располагање јавности. Један други аспект школовања у Гилеаду обухватао је држање јавних предавања и требало је обавити посао да би се браћа по скупштинама више упознала са основама држања јавних говора. Зато смо имали пуне руке посла.

Гилеад на редовној основи

Пошто је 1961. било на помолу обучавање путујућих надгледника и особља подружнице, Школа Гилеад се преселила у Бруклин, где Watch Tower Society има своје главне канцеларије. Поново сам био у учионици — али овог пута не као резервни инструктор већ као редован члан наставничког особља. Каква предност! Чврсто сам убеђен да је Школа Гилеад дар од Јехове, дар од ког има користи цела његова видљива организација.

У Бруклину су разреди Гилеада имали могућности које нису имали студенти ранијих разреда. Било је више предавача гостију, били су блиско повезани с Водећим телом и навелико су се дружили с бетелском породицом у централи. Такође је било могуће да се студенти обучавају у административним процедурама, пословима у бетелском дому и у разним аспектима посла у фабрици.

С годинама је број студената варирао, а исто и број инструктора. Такође се неколико пута мењала и локација школе. Сада је она у лепом крајолику у Патерсону, у Њујорку.

Рад са студентима

Велика је била радост поучавати у тим разредима! Ту су млади људи који нису заинтересовани за стварање у овом старом систему. Иза себе они остављају своје породице, пријатеље, куће и своје земљаке. Клима, храна — све ће бити другачије. Не знају чак ни у коју земљу ће ићи, али њихов циљ је да буду мисионари. Такве људе не морате да мотивишете.

Када бих улазио у учионицу, увек ми је био циљ да учиним да се студенти осећају лагодно. Нико не учи добро када је  напет и забринут. Истина, био сам инструктор, али знам и то како је бити студент. Некад сам и ја седео у тим клупама. Наравно, они су у Гилеаду вредно проучавали и много тога су и научили, али ја сам такође желео и да им буде лепо.

Знао сам да ће им када оду на своје доделе неке ствари бити потребне да би успели. Требаће им јака вера. Требаће им понизности — и то много. Биће потребно да науче да се слажу с другим људима, да прихвате ситуацију каква јесте, да подашно опраштају. Требаће да и даље развијају плод духа. Надаље, биће нужно да воле људе и да воле дело на које су послати. То су ствари које сам стално настојао да напомињем студентима док су били у Гилеаду.

Збиља не знам колико сам студената поучавао. Али знам шта осећам према њима. Након пет месеци проведених с њима у учионици, једноставно нисам могао да их не волим. Затим, када их видим како на дан градуације прелазе бину да би добили своје дипломе, знам да су успешно завршили курс и да ће ускоро отићи. То је као да део моје породице одлази. Како да не волите овај млади свет који је вољан да се даје и да обавља дело на које се шаље?

Годинама касније, када дођу у посету, слушам их како причају о својим радостима у служби и знам да су још увек на својим доделама, радећи оно за шта су обучени. Како се због тога осећам? Верујте, то је леп осећај.

Гледати у будућност

Сада ми је вид ослабио и то ми доноси фрустрације. Више нисам способан да поучавам у учионици Гилеада. У почетку је било тешко направити такву промену, али, у животу сам научио да прихватам ситуације и живим с њима. Често мислим на апостола Павла и његов ’жалац у месу‘. Три пута се Павле молио за ослобођење од те бољке, али му је Господ рекао: „Доста ти је моја милост, јер се моја сила у слабости испољава“ (2. Коринћанима 12:7-10). Павле је с тим и даље живео. Ако је он то могао, ваља и ја да покушам. Иако више не држим наставу, захвалан сам што и даље могу да виђам студенте који свакодневно пролазе. Понекад могу да попричам с њима, и када размишљам о добром духу који показују, то ми разгаљује душу.

Дивно је размишљати о оном што доноси будућност. Темељ за то се поставља сада. Гилеад има истакнуто место у томе. Након велике невоље, када се отворе књиге поменуте у Откривењу 20:12, биће још хиљаду година даљњег интензивног поучавања о Јеховиним путевима (Исаија 11:9). Али, чак ни тада није крај. То је заиста само почетак. Кроз целу вечност имаћемо још тога да учимо о Јехови и још тога да радимо док будемо гледали како се његове намере откривају. Потпуно сам сигуран да ће Јехова испунити сва величанствена обећања која је дао, а и ја желим да будем тамо да бих учествовао у прихватању Јеховиног вођства за нас тада.

[Слика на 26. страни]

Градуација Гилеада на њујоршком стадиону Јенки, 1953. године

[Слика на 26. страни]

Гертруда, ја, Кетрин и Расел

[Слика на 26. страни]

Рад с Н. Х. Нором (скроз лево) и М. Г.Хеншелом на организовању конгреса

[Слика на 26. страни]

У студију за емитовање, WBBR

[Слика на 29. страни]

У учионици у Гилеаду

[Слика на 31. страни]

Са Ен, не тако давно