Волиш ли живот?

„ПУСТИТЕ ме да видим светлост.“ Ове речи је наводно италијански песник Ђакомо Леопарди изговорио онима који су га посетили пред саму смрт. Те речи буде помисао о човековој очајничкој привржености животу, која је приказана светлошћу.

Приврженост животу је драгоцени нагон који већину људи покреће да избегавају опасности и да чине све што могу како би остали живи. У овоме се човек не разликује много од животиња, које имају снажан инстинкт за преживљавање.

Али, какав живот је уистину вредан живљења и љубави? Није то неко пуко физиолошко битисање — само дисање и кретање. Нити главно задовољство проистиче из става „узми све што ти живот нуди“. Епикурејска филозофија, „једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети“, великој већини људи није донела задовољство (1. Коринћанима 15:32). Премда човек има приличан број основних материјалних потреба, он такође има и културна и друштвена интересовања, а да и не спомињемо духовне потребе, везане за веру у Врховно биће. Нажалост, у многим крајевима света због бедних услова у друштву и животној средини, стотине милиона људи, ако не и милијарде, имају тек нешто мало више од голе егзистенције. Свако ко себе ограничава на задовољење првенствено физичких потреба — потреба за храном, пићем, поседовањем материјалних ствари, или угађањем сексуалним жељама — мање-више води животињски живот, од чега и нема неко задовољство. У ствари, они не користе много смисаоније способности које живот ставља на располагање да би задовољили свој људски интелект и емоције. Штавише, свако ко гледа да задовољи само своје егоистичне жеље, не само што живот не користи на најбољи начин већ и штети друштву у ком живи и не унапређује интересе других.

Један судија који се бави малолетним преступницима потврђује ово када каже да „криза вредности, уздизање негативаца као узора и успех брзим и лаким богаћењем“ теже да „унапређују и преувеличавају надметачки дух“. То доводи до понашања које је штетно за друштво и разорно по младе, нарочито када се окрећу дроги.

Познато ти је да живот нуди многе привлачне ствари — одморе на очаравајућим местима, занимљиво штиво или истраживање, угодно друштво, дивну музику. А постоје и друге активности које доносе велика и мала задовољства. Они који дубоко верују у Бога, а нарочито у Јехову, Бога Библије, имају још и више разлога да воле живот. Права вера је извор снаге  и спокојства што људима може помоћи да се изборе с тешким временима. Они који верују у правог Бога, с поверењем могу да кажу: „Јехова је помоћ моја, ничега се нећу бојати“ (Јеврејима 13:6). Људи који су упознати с Божјом љубављу осећају да их он воли. Они се одазивају на његову љубав и из тога извлаче дубоку радост (1. Јованова 4:7, 8, 16). Они могу да воде један активан и несебичан живот који је извор задовољства. Баш као што је Исус Христ рекао: „Више има радости у давању него ли у примању“ (Дела апостолска 20:35).

Нажалост, постоји и друга страна данашњег живота. Распрострањена патња, неправда, сиромаштво, болест и смрт — да поменемо само нека болна обележја која живот чине једва подношљивим. Богатом, моћном и мудром краљу Соломону из древне нације Израел, није фалило ништа од средстава која људе могу усрећити. Па ипак, постојало је нешто што га је мучило — схватио је да ће након своје смрти морати неком другом да остави тај стечени „цео рад“ који је вршио „мудро, разумно и са успехом“ (Проповедник 2:17-21).

Већина људи је попут Соломона свесна краткоће живота који свима сувише брзо протиче. Писмо каже да је Бог ’ставио вечност у наш ум‘ (Проповедник 3:11, Byington). Тај осећај за вечност покреће човека да размишља о краткоћи живота. Кад се све сабере, без убедљивих одговора о смислу живота и смрти, човек може постати оптерећен осећањима песимизма и испразности. То живот може да чини жалобним.

Има ли одговора на човекова мучна питања? Хоће ли икада постојати услови за привлачнији и трајнији живот?