Грчка филозофија — да ли је обогатила хришћанство?

„Хришћанство је у ствари упило много чега од класичне филозофије, и поред тога што је било непријатељски расположено према паганској грчкој и римској култури“ (The Encyclopedia Americana).

МЕЂУ онима који су имали коначан утицај на „хришћанску“ мисао, „свети“ Августин заузима неоспоран положај. Према делу The New Encyclopædia Britannica, Августинов „ум је био топионичка посуда у којој се религија Новог завета потпуно стопила с платонском традицијом грчке филозофије; његов ум је такође био и средство путем ког је производ овог стапања био пренесен на хришћански свет средњовековног римокатолицизма и ренесансног протестантизма.“

Августиново завештање је заиста трајно. Говорећи о степену до ког је грчка филозофија утицала на хришћански свет, Даглас Т. Холден је навео: „Хришћанска теологија се толико стопила с грчком филозофијом да је одгајала особе које су 90 посто имале грчко размишљање, а 10 посто  хришћанско размишљање.“

Неки изучаваоци снажно верују да је тај филозофски утицај побољшао хришћанство у његовим почецима, да је обогатио његово учење и учинио га много убедљивијим. Да ли је то било тако? Како је и када дошло до утицаја грчке филозофије? Да ли је она обогатила или, у ствари, загадила хришћанство?

Биће просветљујуће да уђемо у траг великом броју догађаја који су се одиграли од трећег века пре н. е. до петог века н. е., и то тако што ћемо истражити четири особита термина: (1) „хеленизовани јудаизам“, (2) „христијанизовани хеленизам“, (3) „хеленизовано хришћанство“ и (4) „хришћанска филозофија“.

„Хеленизовани јудаизам“

Први термин, „хеленизовани јудаизам“, заиста је противречан. Изворна религија Хебреја, коју је основао прави Бог Јехова, није требало да буде загађена лажним религиозним идејама (Поновљени закони 12:32; Пословице 30:5, 6). Међутим, чистоћа њиховог обожавања је одмах испочетка била под претњом да се исквари околним лажним религиозним обичајима и размишљањем — као што је био утицај из египатских, хананских и вавилонских извора. Жалосно је, али Израел је допустио да се његово право обожавање страшно исквари (Судије 2:11-13).

Када је вековима касније, у четвртом веку пре н. е., древна Палестина постала део грчког царства под Александром Великим, та исквареност је добила нове димензије и за собом оставила трајну баштину с разорним утицајем. Александар је регрутовао Јевреје у своју војску. Контакти између Јевреја и њиховог новог освајача дубоко су утицали на јеврејску религиозну мисао. Хеленистичка мисао је продрла у јудејско образовање. Сматра се да је првосвештеник Јасон основао грчку академију у Јерусалиму 175. пре н. е., и то да би унапредио изучавање Хомера.

Занимљиво је то што је један Самарјанин, који је писао у другој половини другог века пре н. е., настојао да библијску историју представи као хеленизовану историографију. Апокрифне јеврејске књиге као што су Јудита и Тобија, у ствари, алудирају на грчке еротске легенде. Појавио се приличан број јеврејских филозофа који су настојали да ускладе грчку мисао с јеврејском религијом и Библијом.

Најзаслужнија особа јесте Фило, један Јеврејин из првог века н. е. Он је присвојио доктрине од Платона (из четвртог века пре н. е.), питагорејаца и стоика. Јевреји су били под великим утицајем Филових гледишта. Изводећи закључак о овом интелектуалном продирању грчке мисли у јеврејску културу, јеврејски писац Макс Димонт каже: „Обогаћени платонском мишљу, аристотелском логиком и еуклидском науком, јеврејски изучаваоци су пришли Тори с новим средствима... Грчко размишљање су додавали на јеврејско откривење.“

С временом су Римљани заузели грчко царство, освојивши и Јерусалим. То је утрло пут за још значајније промене. До трећег века н. е., филозофске и религиозне доктрине мислилаца који су настојали да развију и синтетизују Платонове идеје, добиле су свој коначни облик који је данас заједнички познат као неоплатонизам. Та школа мислилаца ће имати дубок утицај на отпало хришћанство.

„Христијанизовани хеленизам“

Током првих пет векова наше ере, неки интелектуалци су настојали да прикажу  однос између грчке филозофије и откривене истине у Библији. Књига A History of Christianity наводи: „Требало је да хришћански метафизичари осликају Грке у деценијама пре Христа како се боре мушки али слепо за спознање Бога у настојању да, такорећи, из разређеног атинског ваздуха призову Исуса и да измисле хришћанство у својим јадним паганским главама.“

Плотин (205-270. н. е.), претходник ових мислилаца, развио је систем који је првенствено био заснован на Платоновој теорији идеја. Плотин је увео концепт о души одвојеној од тела. Професор Е. В. Хопкинс је о Плотину рекао: „Његова теологија... имала је немали утицај на вође хришћанске мисли.“

„Хеленизовано хришћанство“ и „хришћанска филозофија“

Почевши од другог века н. е., „хришћански“ мислиоци су одлучно настојали да освоје паганске интелектуалце. Упркос јасном упозорењу апостола Павла против „испразних разговора који скрнаве оно што је свето“ и „противречја која се лажно називају ’спознање‘“, такви учитељи су у своја учења уклопили филозофске елементе околне хеленистичке културе (1. Тимотеју 6:20, NW). Филов пример изгледа да је наводио на помисао да је Библију могуће ускладити с платонским идејама. (Упореди с 2. Петровом 1:16.)

Права жртва, наравно, била је библијска истина. „Хришћански“ учитељи су настојали да покажу да је хришћанство у складу с грчко-римским хуманизмом. Климент из Александрије и Ориген (други и трећи век н. е.) учинили су неоплатонизам темељем оног што је постало познато као „хришћанска филозофија“. Амброз (339-397 н. е.), бискуп од Милана, „преузео је најсавременије грчко учење, и хришћанско и паганско — нарочито дела... паганског неоплатонисте Плотина“. Он је настојао да образованим Латинима пружи класично схватање хришћанства. У томе га је следио Августин.

Век касније, Дионисије са Ареопага (такође ословљен и као псеудо-Дионисије), вероватно један сиријски монах, настојао је да уједини неоплатонску филозофију с „хришћанском“ теологијом. Према једној енциклопедији, његови су „записи утврдили један коначан неоплатонски тренд у великом делу средњовековне хришћанске доктрине и духовности... што је одредило фасете религиозног и молитвеног карактера те доктрине све до данашњег времена“. Какво очито оглушавање о упозорење апостола Павла против ’филозофије и таште преваре, које се наслањају на предања људи‘ (Колошанима 2:8).

Искварени загађивачи

Примећено је да је „хришћански платонизам дао првенство откривењу, и у платонској филозофији видео најбољи расположиви инструмент за разумевање и одбрану учења Писма и црквене традиције“.

Сам Платон је био убеђен да постоји бесмртна душа. Значајно је то што је једно од најистакнутијих лажних учења које се увукло у „хришћанску“ теологију баш учење о бесмртности душе. Прихватити ту науку ни у ком случају не може бити оправдано на темељу тога што би то хришћанство учинило много привлачнијим за масе. Када је проповедао у Атини, самом срцу грчке културе, апостол Павле није научавао платонску доктрину о души. Уместо тога, он је проповедао хришћанску доктрину о ускрсењу, чак и поред тога што је многим Грцима који су га слушали било тешко да прихвате оно што је говорио (Дела апостолска 17:22-32).

За разлику од грчке филозофије, Писмо јасно показује да душа није оно што особа има већ оно што она јесте (Постање  2:7). Душа приликом смрти престаје да постоји (Језекиљ 18:4). Проповедник 9:5 нам каже: „Живи знају да ће умрети, али мртви ништа не знају, и њима нема више ни плате, јер се на успомену њихову заборавља.“ Доктрина о бесмртности душе се не научава у Библији.

Још једно преварно учење везано је за положај предљудског Исуса, а то је мишљење да је он једнак свом Оцу. Књига The Church of the First Three Centuries објашњава: „Доктрина о Тројству... потиче од извора који је потпуно стран јеврејским и хришћанским списима.“ Шта је био тај извор? Ту доктрину су „развиле и на хришћанство накалемиле руке платонских оцева“.

Заиста, како је време пролазило и црквени оци бивали све више под утицајем неоплатонизма, тринитаријанци су освојили терен. Неоплатонска филозофија трећег века изгледа да им је омогућила да помире оно што је било непомирљиво — да учине да троједни Бог изгледа као један. Филозофским резоновањем они су тврдили да три особе могу да буду један Бог док задржавају своју индивидуалност!

Међутим, истина из Библије јасно показује да је само Јехова Свемоћни Бог, да је Исус Христ његов мањи, створени Син и да је свети дух Његова активна сила (Поновљени закони 6:4; Исаија 45:5; Дела апостолска 2:4; Колошанима 1:15; Откривење 3:14). Доктрина о Тројству срамоти јединог истинитог Бога и збуњује људе, одвраћајући их од Бога кога не могу да појме.

Још једна жртва неоплатонског утицаја на хришћанску мисао била је на Писму заснована нада у миленијум (Откривење 20:4-6). Ориген је био познат по својој осуди миленијаниста. Зашто се он толико противио тој добро утемељеној библијској доктрини о Христовој хиљадугодишњој владавини? The Catholic Encyclopedia одговара: „С обзиром на неоплатонизам на којем су његове доктрине биле засноване... [Ориген] није могао пристати на веровање у хиљадугодишње краљевство.“

Истина

Ниједно од малочас поменутих кретања није имало било какве везе с истином. Та истина је скуп свих хришћанских учења која се налазе у Библији (2. Коринћанима 4:2; Титу 1:1, 14; 2. Јованова 1-4). Библија је један једини извор истине (Јован 17:17; 2. Тимотеју 3:16).

Међутим, непријатељ Јехове, истине, човечанства и вечног живота — Сотона Ђаво, „крвник“ и „отац лажи“ — користио је разне непоштене начине да би кривотворио ту истину (Јован 8:44; упореди с 2. Коринћанима 11:3). Међу најмоћнијим средствима која је користио јесу учења паганских грчких филозофа — што је заправо одраз његовог размишљања — како би променио садржај и природу хришћанских учења.

Ова неприродна смеша хришћанског учења и грчке филозофије јесте покушај да се разводни библијска истина, да јој се умањи снага и привлачност за кротке, искрене и поучљиве трагаче за истином (1. Коринћанима 3:1, 2, 19, 20). Она такође тежи да упрља чистоћу кристално бистре библијске доктрине, чинећи да линија између истине и неистине изгледа нејасно.

Данас је поново успостављено право хришћанско учење под управом Поглавара скупштине, Исуса Христа. Надаље, они који искрено трагају за истином могу веома лако да утврде која је права хришћанска скупштина по њеним плодовима (Матеј 7:16, 20). Јеховини сведоци су вољни и жељни да оваквим особама помогну да пронађу чисте воде истине и да им помогну да се чврсто ухвате за наслеђе вечног живота које нам нуди наш Отац Јехова (Јован 4:14; 1. Тимотеју 6:19).

[Слика на 11. страни]

Августин

[Извори слика на 10. страни]

Грчки текст: из књиге Ancient Greek Writers: Plato’s Phaedo, 1957, Ioannis N. Zacharopoulos, Athens; Платон: Musei Capitolini, Roma