Питања читалаца

Колико озбиљно хришћани треба да гледају на веридбу?

Веридба је повод за срећу, али је такође и озбиљна ствар. Ниједан зрели хришћанин не треба веридбу олако да узме, сматрајући да је може у свако доба, кад год му се прохте раскинути. Време у ком су верени, за пар је и време за боље упознавање пре брака.

Док разматрамо ову тему треба да разумемо да се друштвени обичаји који се односе на брак, а и на кораке који воде до њега, веома разликују у зависности од места и времена. То показује и Библија.

Лотове две кћерке, „које још не познаше човека“, биле су на неки начин заручене за два човека из њиховог краја. Лот ’зетовима шћаше дати кћери своје‘, али нам Библија не говори зашто или како је дошло до веридбе. Да ли су кћерке биле већ одрасле? Да ли су оне одлучивале за кога ће се удати? Да ли су биле верене неким јавним чином? То нам није познато (1. Мојсијева 19:8-14, ДК). Знамо да је Јаков склопио споразум с Рахелиним оцем да се ожени с Рахелом након што код њега одради седам година. Иако је Јаков о Рахели говорио као о ’својој жени‘, они за то време нису имали интимне односе (Постање 29:18-21). Један други пример јесте Давид који је морао однети победу над Филистејима да би се могао оженити Сауловом кћерком. Након што је удовољио Сауловом захтеву, Давид се могао оженити његовом кћерком, Михалом (1. Самуилова 18:20-28). Ове „веридбе“ су се разликовале једна од друге и од оног што је данас у многим земљама уобичајено.

Мојсијев закон је садржавао прописе о браку и веридби. Примера ради, мушкарац је могао имати више жена; могао је добити развод брака по разним основама, иако жена то очигледно није могла (Излазак 22:16, 17; Поновљени закони 24:1-4). Мушкарац који је завео незаручену девицу, морао је њом да се ожени, уколико пристане њен отац, и никада није могао да се разведе од ње (Поновљени закони 22:28, 29). Други закони су се односили на брак, као на пример, када је требало да се избегавају интимни односи (Левитска 12:2, 5; 15:24; 18:19). Који су се прописи односили на веридбу?

Заручена Израелка имала је другачији законски положај од незаручене жене; у неку руку се сматрала удатом (Поновљени закони 22:23-29; Матеј 1:18, 19). Израелци нису могли да се вере или да се венчају с извесним рођацима. Обично су то биле крвно сродне особе, али су неке веридбе и бракови били забрањени и због права на наслеђе (Левитска 18:6-20; види Кулу стражару од 15. марта 1978, стране 25-8, /енгл./). Јасно је да није требало да Божје слуге олако схвате веридбу.

Израелци су били под свим овим прописима Закона, али хришћани нису под тим Законом, што значи да нису ни под његовим прописима о веридби или браку (Римљанима 7:4, 6; Ефесцима 2:15; Јеврејима 8:6, 13). Заправо, Исус је учио да се хришћанске норме за брак разликују од оних у Закону (Матеј 19:3-9). Али, он није умањивао озбиљност брака нити озбиљност веридбе. Стога, како онда стоје ствари с текућим предметом разматрања, веридбом међу хришћанима?

У многим земљама појединци сами бирају с ким ће ступити у брак. Једном када мушкарац и жена обећају једно другом да ће се узети, они се сматрају веренима. Обично није потребан никакав други формалан корак да би се утврдила веридба. Истина, на неким местима је уобичајено да мушкарац својој будућој супрузи да веренички прстен који означава да су верени. Или је можда обичај да се веридба објави рођацима и пријатељима, као рецимо на породичном оброку или малом скупу. То је ствар личног избора, а не библијских захтева. Оно што сачињава веридбу јесте сагласност двоје људи. a

 Хришћанин не треба да жури са забављањем, веридбом или браком. Ми издајемо материјал заснован на Библији који самцима и самицама може помоћи да одлуче да ли је мудро да започну неку везу односно да предузму кораке за веридбу или брак. b Кључни елеменат тога савета јесте да је хришћански брак трајан (Постање 2:24; Марко 10:6-9).

Двоје хришћана треба добро да упознају једно друго пре него што почну да размишљају о веридби. Сваки од њих се може питати: ’Јесам ли стварно сигуран/сигурна у његову/њену духовност и оданост Богу? Могу ли замислити да целог живота служим Богу поред једне такве особе? Јесмо ли довољно упознали карактерне црте једно другог? Јесам ли уверен/уверена да ћемо трајно хармонично функционисати? Да ли довољно знамо о прошлим поступцима и садашњим околностима једно другога?‘

Када се хришћани вере, они а и други могу с правом очекивати да ће уследити брак. Исус је упозорио: „Нека ваша реч буде: да, да - не, не“ (Матеј 5:37). Хришћани који су се верили треба тако да мисле. Међутим, у ретким случајевима, верени хришћанин може сазнати да пре веридбе нешто озбиљно није поменуто или је било заташкано. Могла би то бити нека значајна чињеница из прошлости друге особе, чак криминални или неморални поступци. Хришћанин који то сазна мора да одлучи шта ће да уради. Можда ће њих двоје темељно размотрити ствар и договорити се да заруке остану. Или могу обострано одлучити о прекиду зарука. Иако то може бити лична ствар — а не нешто у шта други треба да се уплићу, нагађају или суде — то је веома тешка одлука. С друге стране, особа која је сазнала за озбиљну спорну ствар, може се лично осећати нагнаном да прекине заруке, чак и ако друга особа жели да их настави (Види „Питања читалаца“ из Куле стражаре од 15. јуна 1975. /енгл./).

Постоји добар разлог да се такве спорне ствари реше пре уласка у брак. Исус је рекао да је порниа, тежак полни неморал једног од брачних другова, једини библијски темељ за развод који особи даје слободу да поново склопи брак (Матеј 5:32; 19:9). Он није рекао да се законски склопљени брак може окончати разводом, ако једна особа у браку сазна да је она друга особа имала озбиљан проблем или преступ пре венчања.

Примера ради, у Исусово време је очигледно било могуће зарадити губу. Ако би један супруг у Израелу сазнао да је његова брачна сапутница (знајући или незнајући) била губава кад се њом оженио, да ли би имао темељ за развод? Јеврејин под Законом се, како следи, могао развести али Исус није рекао да је то прикладно за његове следбенике. Осмотри неке савремене ситуације. Један мушкарац заражен сифилисом, гениталним херпесом, ХИВ-ом или неком другом озбиљном заразном болешћу могао би се оженити, а да није открио ту чињеницу. Можда је ту инфекцију зарадио путем сексуалног неморала пре или током времена зарука. То што супруга накнадно сазна за његову болест или неморал из прошлости (чак и за стерилност или импотентност) не мења чињеницу да су они сада венчани. Неугодна прошлост пре венчања није библијски темељ за окончање брака као што то није ни могућност да је супруга зарадила неку болест или чак да је приликом удаје затајила трудноћу с другим човеком. Они су сада венчани и обавезали су се једно другом.

Истина, овакве тужне ситуације су ретке, али ови примери треба да ставе нагласак на ову основну ствар: веридбу не треба олако схватити. Пре и током времена зарука, хришћани треба да се труде да се добро међусобно упознају. Треба да буду искрени у погледу тога шта друга страна жели да зна, то јест, шта има право да зна. (У неким земљама особе су по закону дужне да пре брака обаве лекарски преглед. Други би можда ради себе желели такву проверу.) На тај начин ће радост и озбиљност веридбе служити у часну сврху док се двоје људи крећу према још радоснијем и озбиљнијем односу, браку (Пословице 5:18, 19; Ефесцима 5:33).

[Фусноте]