Јехова је био моја стена

ИСПРИЧАО ЕМАНУЕЛ ЛИОНУДАКИС

Моја мајка се намрштила и рекла ми: „Ако ти је толико стало до твоје одлуке, онда ћеш морати да напустиш ову кућу.“ Одлучио сам да пуновремено проповедам о Божјем Краљевству. Међутим, моја породица није могла поднети срамоту због мојих честих хапшења.

МОЈИ родитељи су били понизни и богобојазни. Живели су у Дулијани, селу у западном делу грчког острва Крит, где сам рођен 1908. године. Од малих ногу су ме поучавали да се бојим Бога и поштујем га. Волео сам Божју Реч иако у рукама учитеља или грчких православних свештеника никада нисам видео Библију.

Пошто је прочитао шест томова Студија Писма од Ч. Т. Расела и књигу Харфа Божја, мој комшија је њихов библијски садржај који отвара очи одушевљено поделио са мном. Те књиге су објавили Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. С одушевљењем сам набавио Библију и примерке књига од канцеларије Watch Tower Societyja у Атини. Још увек се сећам како смо тај комшија и ја остајали до касно у ноћ, молећи се Јехови и жељно истражујући Писмо уз помоћ тих публикација.

Имао сам 20 година и радио сам као учитељ у оближњем селу када сам почео да своје новопронађено библијско спознање делим с другима. Убрзо је четворо нас одржавало редовне састанке у Дулијани ради проучавања Библије. Такође смо дистрибуисали трактате, брошурице, књиге и Библије са циљем да помогнемо људима да науче о јединој нади за човечанство, Божјем Краљевству.

Године 1931. били смо међу хиљадама оних који су широм света прихватили на Библији засновано име Јеховини сведоци (Исаија 43:10). Током следеће године, учествовали смо у једној акцији информисања јавности, објашњавајући властима наше ново име и његово значење. То је укључивало дистрибуцију одговарајуће брошурице сваком свештенику, судији, полицајцу и бизнисмену на нашем подручју.

Као што се и очекивало, свештенство је подстакло талас прогонства. Када  сам први пут ухапшен, био сам осуђен на 20 дана затвора. Убрзо након пуштања, био сам поново ухапшен и осуђен на месец дана. Када је судија захтевао да престанемо с проповедањем, одговорили смо речима из Дела апостолских 5:29: „Бога као владара морамо слушати пре него људе.“ Касније, 1932, представник Watch Towera је посетио нашу малу групу у Дулијани и све четворо смо се крстили.

Проналажење духовне породице

Због моје жеље да учиним више у делу проповедања напустио сам посао учитеља. За моју мајку је то било превише. Захтевала је да напустим кућу. Уз одобрење канцеларије подружнице Watch Towera у Атини, један великодушни хришћански брат из града Хераклиона на Криту радо ме је примио у своју кућу. Тако су августа 1933, браћа из мог родног села, заједно с неким заинтересовним особама, дошла на аутобуску станицу да ме испрате. То је био врло дирљив тренутак; сви смо плакали јер нисмо знали када ћемо се поново видети.

У Хераклиону сам постао члан једне духовне породице пуне љубави. Тамо су била три друга хришћанска брата и једна сестра с којима смо се редовно састајали ради проучавања и обожавања. Из прве руке сам могао видети испуњење Исусовог обећања: „Нико није оставио кућу или браћу или сестре или мајку или оца или децу или њиве ради мене и ради добре вести, а да неће добити стоструко сада у овом времену: куће и браћу и сестре и мајке и њиве“ (Марко 10:29,30). Моја додела је била да проповедам у том граду и околним селима. Пошто сам обрадио град, прешао сам да радим у околини Хераклиона и Ласитиона.

Усамљени пионир

Провео сам многе сате пешачећи од села до села. Штавише, морао сам да носим неколико килограма штампаног материјала, пошто су испоруке литературе биле ретке. Зато што нисам имао где да спавам, отишао бих у сеоску кафану, сачекао да последњи  патрон оде — обично после поноћи — спавао бих на каучу, и устао врло рано следећег јутра пре него што би власник почео да послужује пиће. Неописиви број бува је делио те каучеве са мном.

Иако је одазив људи углавном био хладан, био сам срећан што сам своју младалачку снагу давао Јехови. Када бих пронашао особу која је заинтересована за библијску истину, то је обнављало моју одлучност да наставим са овом животоспасавајућом службом. Заједништво са мојом духовном браћом је исто тако било освежавајуће. Обично бих се састајао с њима након 20 до 50 дана одсуства, зависно од тога колико сам далеко од Хераклиона проповедао.

Још увек се живо сећам како сам био усамљен једно послеподне, посебно при помисли да ће моја хришћанска браћа и сестре у Хераклиону те вечери имати свој редовни састанак. Моја чежња да их видим била је тако јака да сам одлучио да препешачим више од 25 километара који су ме делили од њих. Никада нисам ходао тако брзо. Како је било окрепљујуће уживати у пријатном друштву браће те вечери, и напунити духовне батерије, да тако кажем!

Није прошло много и моји напори у делу проповедања су почели да доносе плод. Као у данима апостола, ’Јехова је свакодневно придодавао оне који су се спасавали‘ (Дела апостолска 2:47). Број обожавалаца Јехове на Криту почео је да расте. Како су ми се други придруживали у служби, више се нисам осећао усамљено. Издржали смо физичке потешкоће и ватрено прогонство. Наша свакодневна храна се састојала од хлеба, уз нешто јаја, маслинки или поврћа које смо могли да добијемо у замену за литературу коју су прихватали они којима смо проповедали.

У Јерапетри, граду на југоисточном делу Крита, сведочио сам Миносу Кокинакису, трговцу штофовима. Упркос мојим сталним напорима да започнем библијски студиј с њим, он је имао врло мало времена због свог пословног начина живота. Међутим, када је коначно одлучио да свој студиј схвати озбиљно, направио је драстичне промене у свом животу. Такође је постао веома реван и активан објавитељ добре вести. Емануел Патеракис, Кокинакисов 18-годишњи радник, био је импресиониран овим променама и ускоро је затражио библијску литературу. Како сам био радостан што видим како постојано духовно напредује и како на крају постаје мисионар. a

 У међувремену, скупштина у мом селу је наставила да расте и сада је имала 14 објавитеља. Никада нећу заборавити дан када сам прочитао писмо од своје телесне сестре Деспине, у ком је писало да су она и моји родитељи пригрлили истину и постали крштени обожаваоци Јехове!

Устрајност у прогонству и изгнанству

Грчка православна црква почела је да гледа на нашу активност као на пошаст опустошујућих скакаваца и била је решена да нас заустави. Марта 1938, изведен сам пред јавног тужиоца који је захтевао да сместа напустим подручје. Одговорио сам да је наша проповедничка активност у ствари корисна и да је наше дело заповедио виши ауторитет, наш Краљ, Исус Христ (Матеј 28:19, 20; Дела апостолска1:8).

Следећег дана био сам позван у локалну полицијску станицу. Тамо су ме информисали да сам проглашен опасним по јавност и одредили ми годину дана изгнанства на егејско острво Аморгос. После пар дана, с лисицама на рукама, пребачен сам бродом на то острво. На Аморгосу није било других Јеховиних сведока. Замислите моје изненађење када сам после шест месеци сазнао да је још један Сведок прогнан на острво! Ко би то могао бити? Минос Кокинакис, мој студент Библије са Крита. Колико сам био срећан што ћу имати духовног другара! Нешто касније имао сам предност да га крстим у водама Аморгоса. b

Убрзо по повратку на Крит, поново сам ухапшен и овога пута прогнан на шест месеци у мали град Неаполис на том острву. После завршетка мог шестомесечног изгнанства, ухапшен сам, затворен на десет дана и онда послат на четири месеца на острво резервисано за прогнане комунисте. Схватио сам колико су истините речи апостола Павла: „И сви који желе да живе у оданости Богу и Христу, биће такође гоњени“ (2. Тимотеју 3:12).

Пораст упркос противљењу

Током немачке окупације Грчке, од 1940. до 1944, наша проповедничка активност је скоро стала. Међутим, Јеховин народ у Грчкој се брзо реорганизовао и поново смо започели с нашим делом проповедања. Настојећи да надокнадимо изгубљено време, активније и ревније смо прионули на дело Краљевства.

Као што се и очекивало, религиозно противљење се поново распламсало. Грчки православни свештеници су веома често узимали закон у своје руке. У једном селу, свештеник је нахушкао руљу на нас. Сам свештеник је почео да ме удара док је његов син чинио то исто с леђа. Потражио сам заштиту у оближњој кући док  су мог партнера у проповедању одвукли на сеоски трг. Тамо су изгредници поцепали његову литературу док је једна жена са свог балкона упорно викала: „Убијте га!“ Коначно су нам лекар и полицајац који су се ту затекли, притекли у помоћ.

Касније, 1952, био сам поново ухапшен и осуђен на четири месеца изгнанства, које сам одслужио у Кастели Кисамосу на Криту. Одмах после тога, примио сам обуку с циљем да посећујем скупштине и духовно их јачам. После две године проведене у овој грани путујуће службе, оженио сам се верном хришћанком, која се као и моја рођена сестра зове Деспина, и показала се као лојални обожавалац Јехове. После нашег венчања, додељен сам као специјални пионир у Ханију, граду на Криту, где још увек служим.

Током скоро 70 година пуновремене службе, обрадио сам скоро цео Крит — острво од 8 300 квадратних километара које се протеже у дужину од око 250 километара. Највећа радост ми је била да видим како шачица Сведока из 1930-их на овом острву нараста на више од 1 100 активних објавитеља Божјег Краљевства данас. Захваљујем Јехови што ми је пружио прилику да имам удела у помагању многима од њих да стекну тачно спознање из Библије и дивну наду за будућност.

Јехова, „спаситељ“

Искуство ме је поучило да су устрајност и стрпљење неопходни ако желимо да помогнемо људима да упознају истинитог Бога. Јехова нам великодушно помаже да имамо ове преко потребне особине. Током 67 година своје пуновремене службе, увек изнова сам размишљао о речима апостола Павла: „Него се у свему препоручујемо као Божје слуге, у истрајности у много чему, у невољама, у оскудицама, у потешкоћама, у затворима, у нередима, у бесаним ноћима, у временима без хране“ (2. Коринћанима 6:4, 5). Моја финансијска ситуација, посебно током првих година службе, била је веома лоша. Међутим, Јехова никада није напустио мене и моју породицу. Он се показао као доследан и моћан Помоћник (Јеврејима 13:5, 6). Увек смо видели његову љубазну руку, како у окупљању његових оваца тако и у бризи за наше потребе.

Када погледам унатраг и видим да је, у духовном смислу, пустиња процветала, уверен сам да мој рад није био узалудан. Своју младалачку енергију сам утрошио на најкориснији начин. Моја каријера пуновремене службе је била сврсисходнија од било ког другог настојања. Сада када сам зашао у године, од срца могу охрабрити младе ’да се опомену свог творца у данима младости своје‘ (Проповедник 12:3).

Упркос томе што имам 91 годину, још увек сам у могућности да делу проповедања посветим више од 120 сати сваког месеца. Сваког дана устајем у 7.30 и сведочим људима на улици, у радњама или у парковима. У просеку, месечно уручим 150 часописа. Живот ми отежавају проблеми са слухом и памћењем, али моја духовна браћа и сестре пуни љубави — моја велика духовна породица — као и породице моје две ћерке, показују се као права подршка.

Изнад свега, научио сам да своје поуздање ставим на Јехову. Све време, он се показао да је ’моја стена, моја тврђава, и мој спаситељ‘ (Псалам 18:3).

[Фусноте]

[Слике на странама 26, 27]

Доле са својом женом; лево, слика из 1927. Супротна страна: с Миносом Кокинакисом (лево) и још једним Сведоком на Акропољу 1939, непосредно по повратку из изгнанства