Да ли ико стварно брине?

„Сузе потлачених“ створиле су реку. Пролиле су их жртве безбројних ’неправди‘ широм света. Они који пате често осећају да „никог нема да их утеши“ — да нико стварно не мари за њих (Проповедник 4:1, NW).

УПРКОС овој реци суза, неки нису ганути патњом својих ближњих. Слепи су за бол других људи, као што су то били свештеник и Левит из Исусове приче о једном човеку који је био нападнут, опљачкан и полумртав остављен покрај пута (Лука 10:30-32). Све док је њима и њиховој породици релативно добро, они не маре за друге. Они у ствари кажу: „Ма, шта ме брига!“

То не би требало да нас изненади. Апостол Павле је прорекао да ће у ’последњим данима‘ многима недостајати „природне наклоности“ (2. Тимотеју 3:1, 3). Један посматрач је јадиковао због безобзирних ставова који су се развили. „Стару ирску филозофију и традицију о бризи и дељењу“, рекао је он, „заменило је ново правило — зарађуј и граби за себе капом и шаком.“ Широм  света људи зарађују и грабе за себе капом и шаком, скоро потпуно равнодушни на јадно стање других.

Потребан је неко ко брине

Сасвим сигурно је потребан неко ко брине. На пример, помислите само на једног усамљеног човека из Немачке кога су „нашли како седи испред телевизора — пет година након што је умро на Божић“. Овај „разведени, непокретни усамљеник“, огорчен својим жалосним животним искуством, ником није недостајао, све док на банковном рачуну с кога су се измиривале његове дажбине није остало ништа. Заиста, никоме није било стало до њега.

Помислите и на беспомоћне жртве моћних, похлепних господара. У једном подручју, око 200 000 људи (четвртина становништва) „умрло је услед кажњавања и глади“ након што им је земља била насилно одузета. Или помислите на децу која су била изложена готово невероватној свирепости. Један извештај наводи: „Запањујућ је проценат деце у [једној земљи] која су била сведоци различитих зверстава — убистава, батинања, силовања, која су понекад чак починили други млади.“ Онда можете схватити зашто је једна жртва оваквих неправди са сузама у очима питала: „Да ли је уопште икоме стало до мене?“

Према извештају Уједињених нација, 1,3 милијарде људи у земљама у развоју дневно за преживљавање имају мање од једног америчког долара у противвредности. Сигурно се питају да ли ико брине о њима. Исто се питају и хиљаде избеглица које се, како наводи један извештај у часопису The Irish Times, „суочавају с непријатним избором, да ли да бораве у бедним камповима или у негостољубивој земљи, или да покушају да се врате у своју земљу упркос томе што је још увек раздиру [то јест цепају] рат или етничке поделе“. Исти извештај садржи и следећу језиву вежбу: „Зажмурите, избројте до три, и једно дете је управо умрло. Једно од 35 000 деце која ће данас умрети од неисхрањености или од болести која се могла спречити.“ Није чудо што многи јаучу од туге и огорчености! (Упореди с Јовом 7:11.)

Зар све ово стварно мора тако да буде? Реално гледано, постоји ли ико ко не само што брине него има и моћ да прекине патње и излечи све боли које људи доживљавају?

 [Извор слике на 2. страни]

Насловна и 32. страна: UN PHOTO 186811/J. Isaac

[Извор слике на 3. страни]

A. Boulat/Sipa Press