Давати Јехови оно што заслужује

ИСПРИЧАО ТИМОЛЕОН ВАСИЛИЈУ

Био сам ухапшен због тога што сам поучавао о Библији у селу Ајдонохорију. Полицајци су ми изули ципеле и почели да ме ударају по табанима. Док су ме шибали, ноге су ми тако утрнуле да више нисам осећао бол. Пре него што објасним шта је довело до оваквог злостављања, што у то време није било ништа необично у Грчкој, дозволите ми да испричам како сам постао учитељ Библије.

УБРЗО након мог рођења, 1921, наша породица се преселила у град Родоливос, на северу Грчке. У младости сам водио необуздан живот. Почео сам да пушим када сам имао 11 година. Касније сам постао тешка пијаница и коцкар, и готово сваке ноћи сам одлазио на неке разуздане забаве. Пошто сам имао дара за музику прикључио сам се једном локалном бенду. За око годину дана научио сам да свирам већину инструмената у бенду. А истовремено сам доста читао и волео сам правду.

Почетком 1940, док је беснео Други светски рат, наш бенд је позван да свира на сахрани једне девојчице. У неизмерном болу, рођаци и пријатељи су плакали на гробу. Њихово потпуно безнађе дубоко је утицало на мене. Почео сам да се питам: ’Зашто умиремо? Постоји ли ишта више од овог кратког живота? Где да пронађем одговоре?‘

Неколико дана касније, на једној полици у мојој кући запазио сам примерак Новог завета. Узео сам га и почео да читам. Када сам прочитао Исусове речи у Матеју 24:7, да ће ратови великих размера бити део знака његове присутности, синуло ми је да се те речи сигурно односе на наше време. Наредних недеља сам неколико пута прочитао Хришћанске грчке списе.

Онда сам у децембру 1940. посетио једну породицу у близини — једну удовицу с петоро деце. На њиховом тавану сам у гомили брошурица пронашао једну под насловом Пожељна владавина, коју је издао Watch Tower Bible and Tract Society. Остао сам на тавану све док нисам прочитао целу брошуру. На основу онога што сам прочитао потпуно сам се уверио да живимо  у времену које Библија назива ’последњим данима‘, и да ће Јехова Бог врло брзо учинити крај овом систему ствари и заменити га праведним новим светом (2. Тимотеју 3:1-5; 2. Петрова 3:13).

На мене је посебно утицало то што Писмо доказује да ће верне особе живети заувек у рају на земљи и да у новом свету, под владавином Божјег Краљевства, више неће бити патње и смрти (Псалам 37:9-11, 29; Откривење 21:3, 4). Док сам то читао, у молитви сам се захвалио Богу и молио га да ми покаже који су његови захтеви. Било ми је јасно да Јехова Бог заслужује да му целом душом будем одан (Матеј 22:37).

Поступање по ономе што сам научио

Од тог времена, престао сам да пушим, да се опијам и прекинуо сам с коцкањем. Окупио сам удовичиних петоро деце и мог млађег брата и две сестре и објаснио им оно што сам сазнао из брошуре. Убрзо смо сви почели да преносимо другима то мало што смо знали. У друштву смо постали познати као Јеховини сведоци, иако никада нисмо упознали ниједног Сведока. Од самог почетка, сваког месеца сам више од стотину сати проводио проповедајући другима о дивним стварима које сам научио.

Један локални свештеник Грчке православне цркве отишао је код градоначелника да се жали на нас. Али неколико дана раније, премда ми то нисмо знали, један млади Сведок је пронашао изгубљеног коња и вратио га власнику. Због таквог поштења градоначелник је уважавао Јеховине сведоке и није хтео да саслуша свештеника.

Једнога дана, отприлике октобра 1941, док сам сведочио на пијаци неко је споменуо да један Јеховин сведок живи ту у близини града. Био је то бивши полицајац по имену Кристос Триантафилу. Отишао сам да га посетим и сазнао сам да је Сведок још од 1932. Како сам само био срећан када ме је снабдео мноштвом старијих публикација Watch Towera. Оне су ми стварно помогле да духовно напредујем.

Своје предање Богу симболизовао сам 1943. године, крштењем у води. До тада сам водио библијске студије у три оближња места — Дравискосу, Палеокомију и Мавролофосу. Као помоћно средство за проучавање Библије, користио сам књигу Харфа Божја. На крају сам имао предност да видим четири скупштине Јеховиних сведока основане на овом подручју.

Проповедање упркос препрекама

Грчка је 1944. године ослобођена од Немачке окупације, и нешто касније ступио сам у везу с канцеларијом подружнице Watch Tower Societyja у Атини. Канцеларија подружнице ме је позвала да проповедам на подручју где једва ко да је чуо поруку о Краљевству. Када сам се преселио тамо, радио сам три месеца на једној фарми, а остатак године сам проводио у служби.

Те године био сам благословљен тиме што се моја мајка крстила, а такође и удовица и њена деца, изузев најмлађе кћерке Маријанди, која се крстила 1943. и новембра те исте године постала моја вољена жена. Тридесет година касније, 1974, и мој отац се крстио као Сведок.

Почетком 1945, од канцеларије подружнице смо добили први шапирографом умножени примерак Куле стражаре. Чланак који је био посебно истакнут носио је наслов „Идите, стварајте ученике из свих нација“ (Матеј 28:19). Маријанди и ја смо одмах напустили наш дом да бисмо обрађивали удаљено подручје источно од реке Струме. Касније су нам се придружили и други Сведоци.

Често смо боси пешачили до села, прелазећи километре и километре кроз гудуре и преко планина. То смо чинили да бисмо сачували ципеле, јер уколико бисмо их износили нисмо били у могућности да их заменимо другима. У  годинама између 1946. и 1949. грађански рат је харао Грчком и било је веома опасно путовати. Није било ништа необично видети лешеве поред пута.

Нисмо дозволили да нас те потешкоће обесхрабре, већ смо ревно наставили да служимо. Много пута сам се осећао попут псалмисте када је написао: „И када бих ходио долином сенке смрти, не бих се зла бојао, јер си ти са мноме. Штап твој и палица твоја храбре ме“ (Псалам 23:4). Током тог периода, често смо недељама били одсутни од куће и понекад сам 250 сати месечно проводио у служби.

Наша служба у Ајдонохорију

Једно од села која смо посетили 1946. било је Ајдонохори, смештено високо у планини. Тамо смо срели једног човека који нам је рекао да у селу живе два човека која желе да чују библијску поруку. Међутим, због страха од комшија није био вољан да нам покаже пут до њих. Упркос томе пронашли смо њихове домове и били смо гостољубиво дочекани. Штавише, дневна соба је за неколико минута била пуна људи! Били су то или рођаци или блиски пријатељи. Био сам потпуно задивљен када сам видео с каквом пажњом су седели и слушали. Убрзо смо сазнали да су они жељно чекали да дођу у контакт с Јеховиним сведоцима, али за време немачке окупације на том подручју није било ниједног. Шта је подстакло њихов интерес?

Поглавари ове две породице били су истакнуте личности у локалној Комунистичкој партији и упознавали су људе с комунистичким идејама. Али онда су наишли на примерак књиге Владавина, коју је издао Watch Tower Society. Кад су је прочитали били су уверени да савршену, праведну владавину могу очекивати једино од Божјег Краљевства.

Све до поноћи смо седели и причали са овим људима и њиховим пријатељима. Били су сасвим задовољни библијским одговорима на своја питања. Међутим, убрзо после тога комунисти из тог села сковали су заверу да ме убију јер су сматрали да сам ја крив што су се њихове бивше вође преобратиле. Успут да кажем и то да је међу онима који су били присутни те прве вечери био и човек који ми је рекао за ове заинтересоване особе у селу. На крају је напредовао у библијском спознању, крстио се и касније постао хришћански старешина.

Сурово прогонство

Недуго након састанка са овим бившим комунистима, два полицајца су упала у кућу у којој смо одржавали састанак. Ухапсили су четворицу од нас и уз претњу оружјем одвели у полицијску станицу. Тамо се полицијски поручник, који је био тесно повезан с грчким православним свештенством, извикао на нас. На крају је питао: „Добро, шта сад да радим с вама?“

„Добро их испребијај!“, једногласно су узвикнули полицајци који су стајали иза нас.

 Али већ је била касна ноћ. Полицајци су нас закључали у подрум и отишли у оближњу кафану. Вратили су се мортус пијани и извели ме из подрума.

Када сам видео у каквом су стању, схватио сам да ме сваког часа могу убити. Зато сам се молио Јехови да ми да снагу да издржим шта год да ми раде. Узели су батину и, као што сам на почетку испричао, почели да ме ударају по табанима. Затим су ме тукли по целом телу и бацили поново у подрум. Онда су извели следећу жртву и почели и њу да туку.

У међувремену, искористио сам прилику да друга два млада Сведока припремим да се суоче с испитом који их је чекао. Али полицајци су одлучили да уместо њих поново изведу мене. Свукли су ми одећу и петорица њих су ме, цокулама газећи по мојој глави, тукли скоро сат времена. Затим су ме бацили низ степенице где сам готово 12 сати лежао без свести.

Када смо коначно пуштени, једна породица у селу нас је примила на преноћиште и постарала се за нас. Следећег дана смо кренули кући. Били смо толико исцрпљени и изнурени од батинања да нам је за пут, за који обично треба два сата хода, требало осам сати. Толико сам био подбуо од батина да ме је Маријанди једва препознала.

Пораст упркос противљењу

Године 1949, док је грађански рат још увек трајао, преселили смо се у Солун. Додељено ми је да служим као помоћник скупштинског слуге у једној од четири скупштине у том граду. Након годину дана скупштина је нарасла до те мере да смо основали још једну, а мени је било поверено да будем скупштински слуга, то јест председавајући надгледник. Та нова скупштина се за годину дана скоро удвостручила, тако да је формирана још једна.

Противници су били бесни због пораста Јеховиних сведока у Солуну. Једног дана, 1952, када сам се вратио с посла затекао сам кућу спаљену до темеља. Маријанди је једва извукла живу главу. Те вечери смо на састанку морали да објаснимо зашто смо дошли у прљавој одећи — изгубили смо све остало. Наша хришћанска браћа била су веома саосећајна и пуна подршке.

Године 1961. додељено ми је да служим у путујућем делу, да сваке недеље посећујем различите скупштине како бих духовно јачао браћу. Наредних 27 година Маријанди и ја смо посећивали покрајине и области у Македонији, Тракији и Тесалији. Иако је моја драга Маријанди била скоро слепа још од 1948, одважно је служила са мном издржавши многе испите вере. И њу су више пута хапсили, осуђивали и затварали. Онда се њено здравље почело погоршавати, и након дуге борбе умрла је од рака 1988.

Исте те године наименован сам за специјалног пионира у Солуну. Сада, након више од 56 година служења Јехови, још увек могу напорно да радим и да учествујем у свим видовима службе. Каткада сам недељно водио и до 20 библијских студија са заинтересованим особама.

Схватио сам да смо ми стварно тек на почетку великог програма поучавања који ће се наставити и у Јеховином новом свету и током хиљаду година. Па ипак, осећам да није време да успоримо, да одлажемо ствари, нити да трошимо време на удовољавање телесним жељама. Захвалан сам Јехови што ми је помогао да одржим обећање које сам дао на самом почетку, јер он заиста заслужује да му будемо одани и да му служимо целом душом.

[Слика на 24. страни]

Држање једног говора док је дело проповедања било под забраном

[Слика на 25. страни]

С мојом женом Маријанди