Ојачани да неисправном поступању кажемо „не“

„ДОК сам као тинејџер радио у једној продавници“, објашњава Тимоти, „позвао ме је један колега с посла да дођем код њега. Рекао је да му родитељи неће бити код куће, да ће доћи неке цуре и биће прилике за секс.“ Многи млади би данас на такав позив одмах одговорили са „да“. Међутим, шта је Тимоти одговорио? „Одмах сам му одговорио да нећу доћи, и да због своје хришћанске савести не желим да имам сексуалне односе са особом с којом нисам венчан.“

Док је објашњавао зашто одбија такву понуду, Тимоти није знао да га једна млада радница слуша. Његова безазленост ју је заинтригирала, тако да је ускоро и њој морао рећи „не“ — и то више пута, као што ћемо касније видети.

Наравно, бити обасут кушњама није типично само за наше време. Пре отприлике 3 000 година, Краљ Соломон је написао: „Маме ли те, сине, грешници, не дај ти да те намаме... чувај ногу своју од њихове стазе“ (Пословице 1:10, 15). Сам Јехова је заповедио нацији Израел: „Не иди за мноштвом да би зло учинио“ (Излазак 23:2). Да, понекад морамо рећи „не“, морамо се одупрети искушењу да учинимо лоше, чак и ако то није популарно.

Нарочито је данас важно рећи „не“

Никада није било лако рећи „не“ неисправним поступцима, а то може бити нарочито тешко данас пошто живимо у ’последњим данима‘ овог система ствари, како то Библија каже. Према библијском пророчанству, људи су у глобалу постали љубитељи задовољстава и насиља, и лишени су духовности и морала (2. Тимотеју 3:1-5). Директор једног језуитског универзитета је рекао: „Некада смо имали традиционална мерила која су оспорена сматрајући се мањкавима или старомоднима. Изгледа да више уопште нема моралних оријентира.“ Размишљајући на сличан начин, судија једног вишег суда је изјавио: „Ствари више нису црне или беле. Све је сиво... Све мање људи препознаје разлику између исправног и неисправног. Сада је грех бити ухваћен, а не починити грех.“

Апостол Павле је писао о људима с таквим ставом: „Док су мисаоно у тами, и отуђени од живота који припада Богу, због незнања које је у њима, због неосетљивости свог срца. Изгубивши сваки морални осећај, предали су се распуштеном понашању да похлепно чине нечистоћу сваке врсте“ (Ефешанима 4:18, 19). Међутим, вреба их невоља.  Исаија је изјавио: „Тешко [„јао“,NW] онима који зло добро а добро зло зову, који од мрака светлост праве а мрак од светлости“ (Исаија 5:20). Не само да ће овакве особе пожњети оно што сада сеју већ ће ускоро доживети своје најгоре „јао“ — неповољну осуду од Јехове (Галатима 6:7).

„Ако бездушници као трава ничу и цветају сви који зло чине, то је зато да се за навек истребе“, каже Псалам 92:8. Другим речима, овакав обилан род злоће неће трајати у вечност, чинећи живот неподношљивим за све. У ствари, Исус је рекао да ће Бог уништити у ’великој невољи‘ управо онај „нараштај“ који буде унапређивао злоћу (Матеј 24:3, 21, 34). Дакле, ако желимо да у тој невољи будемо поштеђени, треба у складу с Божјим мерилима да разликујемо исправно од неисправног; и наравно, потребна нам је морална снага да кажемо „не“ неисправним поступцима у било ком облику да се појаве. Иако то није лако, Јехова нас је опремио неким охрабрујућим примерима, како из библијских времена тако и из данашњих дана.

Учити од младића који је рекао „не“

Рећи „не“ блуду и браколомству изгледа да је посебно тешко, чак и за неке у хришћанској скупштини. Тимоти, споменут у уводном одломку, примио је к срцу пример младог Јосифа који је забележен у Писму, у Постању 39:1-12. Јосиф је испољио моралну снагу када га је жена египатског службеника Петефрија увек изнова позивала да има односе с њом. У извештају се за Јосифа каже: „Он то не хте, и рече... Како бих ја тако грдно зло починио и Богу згрешио?“

Како је Јосиф добио моралну снагу да из дана у дан Петефријевој жени сваки пут каже „не“? Најпре, он је свој однос с Јеховом ценио далеко више од тренутних задовољстава. Осим тога, иако није живео под неким божанским кодексом закона (Мојсијев закон тек је требало да наступи), Јосиф је јасно разумео морална начела; знао је да би починити блуд с Петефријевом успаљеном женом био грех не само против њеног мужа већ такође и против Бога (Постање 39:8, 9).

Јосиф је очигледно разумео колико је важно не побудити ни искру жеље која би могла запалити неконтролисани огањ страсти. Хришћанин је мудар ако следи Јосифов пример. У Кули стражари од 1. јула 1957, (енгл.) стоји: „Он мора препознати своје телесне слабости, а не да мисли како може ићи за својим чулним жељама до библијске граничне линије и тамо се зауставити. Чак и ако то неко време успева, на крају ће бити превучен преко те линије у грех. То ће се сигурно догодити, пошто жудње које се негују постају јаче и све више обузимају особу. Њој је тада теже да их избаци из својих мисли. Најбоља одбрана јесте одупрети се жудњама још на самом почетку.“

Одупрети се на самом почетку постаје све лакше док развијамо љубав према ономе што је исправно и мржњу према ономе што је неисправно (Псалам 37:27). Да бисмо устрајали, потребно је да и даље радимо на томе. Ако то чинимо, уз Јеховину помоћ наша љубав према исправном и осуда неисправног постајаће све јача. Наравно, у међувремену морамо бити опрезни, као што је то Исус саветовао, морамо се непрестано молити да бисмо били поштеђени од искушења и избављени од злога (Матеј 6:13; 1. Солуњанима 5:17).

Рећи „не“ притиску вршњака

Један други утицај који нас нагони на неисправно поступање јесте притисак вршњака. Једна девојка је признала: „Водим двоструки начин живота — један у школи, а други код куће. У школи се дружим с децом која псују малтене  чим зину, а и ја постајем попут њих. Шта да урадим?“ Оно што је потребно да би био другачији јесте храброст, а један од начина на који се она стиче јесте читањем и медитирањем о библијским извештајима који нам говоре о Божјим верним слугама попут Јосифа. Такви добри примери су Данило, Седрах, Мисах и Авденаго — четворица младића који су имали храброст да буду другачији од својих вршњака.

Док су били поучавани с другим младићима на краљевском двору у Вавилону, од ове четворице младих Израелаца захтевало се да свакодневно једу ’оброк од јела краљевског‘. Не желећи да прекрше прописе о исхрани из Мојсијевог закона, одбили су да једу. За то је била потребна снага — тим више што је та храна, ’[краљеве посластице, NW]‘, вероватно била прилично примамљива. Какав су само добар пример ови младићи поставили за данашње хришћане који су можда под искушењем, или чак под притиском, да се напијају, дрогирају или пуше! (Данило 1:3-17).

Седрах, Мисах и Авденаго потврдили су такође истинитост онога што је Исус Христ касније рекао: „Ко је веран у најмањем, веран је и у многоме“ (Лука 16:10). Њихов храбар став по питању релативно мале ствари у вези с храном и добар исход који им је Јехова дао без сумње их је ојачао за један каснији, много озбиљнији испит (Данило 1:18-20). Били су испитани када им је под претњом смртне казне спаљивањем, било заповеђено да учествују у идолопоклонству. Ова три младића су храбро остала одлучна да обожавају само Јехову, у потпуности имајући поверење у њега какав год да буде исход. Јехова их је још једном благословио за њихову веру и храброст — овај пут штитећи их на чудесан начин од пламена када су били бачени у ужарену пећ (Данило 3:1-30).

Божја Реч садржи многе друге примере оних који су неисправном поступању рекли „не“. Мојсије је рекао „не“ прилици ’да га зову сином фараонове кћери‘, иако би му то пружило чак велике могућности да се препусти ’привременом ужитку греха‘ (Јеврејима 11:24-26). Пророк Самуило је одбио да примањем мита злоупотреби свој ауторитет (1. Самуилова 12:3, 4). Апостоли Исуса Христа одважно су рекли „не“ када им је било заповеђено да престану с проповедањем (Дела апостолска 5:27-29). Сам Исус је чврсто рекао „не“ било каквој врсти неисправног понашања — и то све до последњих тренутака свог живота када су му војници нудили „вино с опојном смирном“. Да је прихватио, можда би то ослабило његову одлучност у том критичном моменту (Марко 15:23; Матеј 4:1-10).

Рећи „не“ — питање је живота и смрти

Исус је рекао: „Уђите на уска врата; јер широк је и простран пут који води у уништење, и много је оних који њиме иду; док су уска врата и тесан пут који води у живот, и мало је оних који га налазе“ (Матеј 7:13, 14).

Широк пут је популаран пошто се њиме лако путује. На њему су путници самоповладљиви, склони телесном размишљању и поступању, и није им жеља да буду другачији већ да се прилагоде Сатанином свету. Они би се под Божјим законима и начелима осећали морално ограничено (Ефешанима 4:17-19). Међутим, Исус је посебно нагласио да широки пут води „у уништење“.

Али зашто је Исус рекао да само неколицина бира тесан пут? Првенствено зато што само мањина жели да Божји закони и начела управљају њиховим животом и да им помажу у одупирању многим подстрецима и могућностима за неисправно поступање. Надаље, само је релативно мало људи спремно  да се бори против неисправних жеља, притиска вршњака и страха од ругања које подносе због пута који су изабрали (1. Петрова 3:16; 4:4).

Они у потпуности разумеју како се апостол Павле осећао када је описивао борбу у којој је греху морао рећи „не“. Као и данашњи свет, римски и грчки свет у Павлово време пружао је огромне могућности да се човек упусти у неисправно поступање. Павле је објаснио да његов ум, који зна шта је исправно, непрестано води ’рат‘ против тела, које је склоно ка неисправном поступању (Римљанима 7:21-24). Да, Павле је знао да је његово тело добар слуга али лош господар, па је научио да му каже „не“. „Бијем своје тело и водим га као роба“, писао је (1. Коринћанима 9:27). Како је успео да овлада својим телом? Не сопственом снагом, снагом која није дорасла таквом задатку, већ уз помоћ Божјег духа (Римљанима 8:9-11).

Зато је Павле, иако несавршен, свој интегритет према Јехови сачувао све до краја. Кратко пре своје смрти могао је да запише: „Добру сам борбу водио, трку сам до краја истрчао, веру сам одржао. Одсад се за мене чува венац праведности“ (2. Тимотеју 4:7, 8).

Док се боримо против наше несавршености, имамо охрабрујуће примере, не само Павла већ и оних који су и њему служили као пример — Јосиф, Мојсије, Данило, Седрах, Мисах, Авденаго и многи други. Иако су били несавршени, сваки од тих верних људи рекао је „не“ неисправном поступању, не због тврдоглавости или самовољности, већ захваљујући моралној снази коју пружа Јеховин дух (Галатима 5:22, 23). Они су били духовни људи. Жудели су за сваком речју из Јеховиних уста (Поновљени закони 8:3). Његова реч им је значила живот (Поновљени закони 32:47). Надасве, волели су Јехову и бојали га се, и уз његову помоћ постојано су гајили мржњу према неисправним поступцима (Псалам 97:10; Пословице 1:7).

Будимо и ми попут њих. Заиста, да бисмо истрајали у томе да свим облицима неисправног поступања кажемо „не“, потребан нам је Јеховин дух баш као што је и њима био потребан. Јехова нам великодушно даје свој дух ако га искрено тражимо, проучавамо његову Реч и редовно присуствујемо хришћанским састанцима (Псалам 119:105; Лука 11:13; Јеврејима 10:24, 25).

Тимотију, споменутом на почетку, било је драго што није занемарио своје духовне потребе. Млада колегиница која је чула Тимотијев разговор с колегом и била неисправно привучена Тимотијевом безазленошћу, касније га је тајно позвала у своју кућу кад јој је супруг био одсутан. Тимоти ју је одбио. Она се није лако предавала, па је још много пута поновила тај позив, баш као и Петефријева жена. Тимоти је сваки пут чврсто, али љубазно рекао „не“. Он је чак дао овој жени добро сведочанство из Божје Речи. Дубоко захвалан Јехови што му је дао моралну снагу да каже „не“, Тимоти је сада срећно ожењен једном дивном хришћанком. Заиста, Јехова ће благословити и оснажити све оне који желе да сачувају свој хришћански интегритет и да неисправном поступању кажу „не“ (Псалам 1:1-3).