Да ли можеш служити на страном подручју?

„ОДУВЕК сам сањао о томе да будем мисионар. Као самац, служио сам у Тексасу, у САД, где је била велика потреба за објавитељима. Моја жена ми се придружила након венчања. Када нам се родила ћерка, мислио сам: ’Ето, сада више нема мисионарске службе.‘ Али Јехова испуњава снове, нарочито ако су у складу с његовом вољом“ (Џеси, тренутно служи у Еквадору са женом и троје деце).

 „Никада нисам ни помишљала да бих могла да радим овако нешто без обуке у мисионарској школи Гилеад. Када бих видела како нека од мојих студенткиња Библије држи говор или проповеда, срце би ми заиграло, и захвалила бих Јехови што ми је дао ову могућност“ (Карен, самица која је осам година пионир у Јужној Америци).

„Након што смо 13 година били пуновремени проповедници у Сједињеним Државама, моја жена и ја смо сматрали да нам је потребан неки нов изазов. Срећнији смо него икада; ово је стварно изузетан начин живота“ (Том, који са својом женом Линдом пионири у области Амазона).

Ови изрази пуни цењења потичу од људи који због околности нису могли да приме мисионарску обуку у Библијској школи Гилеад Watchtowera. Али и поред тога, они доживљавају радости и изазове службе на страној додели. Откуда они тамо? Да ли је таква служба за тебе?

Потребни су исправни мотиви

Да би се успело на страном подручју потребно је више од авантуристичког духа. Они који истрајавају чине то са исправним мотивима. Попут апостола Павла, они себе сматрају дужницима, не само према Богу већ и према људима (Римљанима 1:14). Они би могли да испуне божанску заповест да проповедају и тако што би учествовали у служби на свом домаћем подручју (Матеј 24:14). Међутим, они су се осећали дужнима и били су потакнути да посегну и помогну онима којима се ретко кад пружа прилика да чују добру вест.

Жеља за радом на плоднијем подручју често представља још један мотив — и он је исправан. Ко од нас након што види другог рибара како му добро иде не би хтео да се мало приближи том месту на језерцету? Слично томе су и охрабрујући извештаји о изузетном порасту у другим земљама многе охрабрили да оду тамо где има „јако много риба“ (Лука 5:4-10).

Прорачунај трошак

Многе земље не дозвољавају да страни религиозни добровољци раде световни посао. Зато они који желе да служе у некој страној земљи обично морају бити финансијски независни. Како се овај финансијски изазов може савладати? Велики број објавитеља је продао или издао своје домове како би дошао до потребних средстава. Други су продали своје радње. Неки су штедели за тај циљ. А неки служе у страној земљи годину или две, врате се у своју домовину да би мало зарадили, па се онда враћају да би опет служили.

Неоспорна предност живљења у некој земљи у развоју јесу знатно нижи трошкови живота него у некој развијенијој земљи. То некима омогућује да солидно живе од неке скромније пензије. Наравно, трошкови особе ће умногоме зависити од тога који животни стандард она изабира. Чак и у земљама у развоју може се наћи врло удобан смештај, али по много вишој цени.

 Очигледно је да човек мора израчунати трошкове пре него што се пресели. Па ипак, у то је укључено више него да се само прорачунају трошкови. Можда могу значити коментари неких који служе у Јужној Америци.

Највећи изазов

„Стварно сам се мучио да научим шпански“ присећа се Марку из Финске. „Пошто нисам познавао језик, мислио сам да ће због тога мало потрајати док поново не постанем слуга помоћник. Какво је то било изненађење када сам након само два месеца био замољен да водим студиј књиге! Наравно, било је много тренутака када сам се збунио. Поготово су ми имена тешко ишла. Једног дана сам уместо ’брате Санчо‘ рекао ’брате Чанчо (свиња)‘, а никада нећу заборавити када сам уместо ’сестро Саламеа‘ рекао ’Маласеа (зла)‘. Срећом па су браћа и сестре били јако стрпљиви.“ На крају је Марку са својом женом Селине осам година служио као покрајински надгледник у тој земљи.

Крис, супруга Џесија који је цитиран на почетку, прича: „Сећам се прве посете покрајинског надгледника, након што смо тамо били само три месеца. Рекла бих да је брат користио илустрације и да је говорио нешто лепо да би покушао да дирне наше срце, али нисам могла да га разумем. Ја сам тамо, усред дворане, бризнула у плач. То нису биле неке мале сузе; јецала сам колико сам плакала. Након састанка, пробала сам да покрајинском надгледнику објасним своју реакцију. Он је био врло стрпљив и рекао ми је оно што су ми сви понављали, ’Тен пасијенсија, ермана‘ (’Само стрпљиво, сестро‘). Након две или три године поново смо се срели и разговарали око 45 минута, радујући се што можемо да комуницирамо.“

„Неопходно је учење“, примећује један други брат. „Што се више напрежемо у учењу језика, то нам се више побољшава вештина комуницирања.“

Сви се слажу да такви напори доносе многе користи. Када особа настоји да научи неки нови језик, тада се развијају понизност, стрпљење и устрајност. Отварају се велика врата могућности да се добра вест проповеда другима. На пример, ако неко научи шпански, моћи ће да комуницира на језику којим говори више од 400 милиона људи у свету. Многи који су касније морали да се врате у своју домовину и даље су могли да користе своје  познавање тог језика како би помагали људима којима је шпански матерњи језик.

Како стоје ствари с носталгијом?

„Када смо 1989. дошли у Еквадор, осећала сам велику носталгију“, присећа се Дебора, која је са својим мужем Гаријем служила у подручју Амазона. „Научила сам да више зависим од браће и сестара из скупштине. Они су ми постали као породица.“

Карен, споменута на почетку, примећује: „С носталгијом сам се борила тако што сам сваког дана ишла у службу. На тај начин нисам маштала о својој кући. Такође сам имала на уму да се моји родитељи тамо код куће поносе тиме што радим на страном подручју. Мама ме је увек охрабривала речима: ’Јехова се може боље бринути о теби него ја‘.“

Макико, из Јапана, на духовит начин додаје: „Након што цео дан проведем у служби на терену, сасвим сам уморна. Тако када дођем кући и почнем да осећам носталгију, обично заспим. Стога то осећање не траје нешто дуго.“

Како стоје ствари с децом?

Када има деце, морају се узети у обзир и њихове потребе, као што је школовање. У том погледу неки су изабрали кућно школовање, док су други своју децу уписали у локалне школе.

Ал се у Јужну Америку преселио са женом, двоје деце и мајком. Он каже: „Установили смо да је деци то што смо их послали у школу помогло да врло брзо науче језик. За три месеца су га веома течно говорила.“ С друге стране, тинејџери од Мајка и Кари школовали су се преко једне признате дописне школе. Ови родитељи примећују: „Утврдили смо да се овакво школовање не може у потпуности препустити деци. Морали смо и ми да учествујемо у томе и да се уверавамо да нам синови иду у корак с додељеним наставним програмом.“

Дејвид и Џанита из Аустралије, говоре о своја два дечака. „Желели смо да деца из прве руке виде како други живе. Лако је мислити да је начин живота којим смо одрасли норма, али ми смо заправо у мањини. Такође су видели како теократска начела функционишу у целом свету, без обзира на земљу или културу.“

„Имао сам само четири године када се наша породица 1969. преселила из Енглеске“, присећа се Кен. „Иако сам био разочаран што нисмо живели у колиби од блата са сламнатим кровом, као што сам замишљао да ће бити, сматрао сам да имам најузбудљивије детињство које би неко дете могло да има. Увек ми је било жао друге деце која немају исту могућност! Захваљујући добром друштву мисионара и специјалних пионира, постао сам општи пионир с девет година.“ Кен је сада путујући надгледник.

„Еквадор је сада стварно наш дом“, слаже се Габријела, Џесијева ћерка. „Толико ми је драго што су моји родитељи одлучили да дођу овде.“

С друге стране, има деце која нису могла да се прилагоде из различитих разлога, и њихове породице су морале да се врате у своју домовину. Зато је препоручљиво да посетите дату страну земљу пре него што се тамо преселите. На тај начин  можете донети одлуку на основу информација из прве руке.

Благослови пресељења

Заиста, пресељење на неко страно подручје укључује много изазова и жртава. Да ли се пресељење исплатило онима који су то учинили? Нека нам они кажу.

Џеси: „За десет година колико смо у граду Амбату, видели смо како број скупштина расте с 2 на 11. Имали смо предност да помогнемо у оснивању пет од тих скупштина, и радили смо на изградњи две Дворане Краљевства. Такође смо имали ту радост да сваке године у просеку двојици студената Библије помогнемо да дођу до крштења. Жао ми је само једно — што нисам дошао десет година раније.“

Линда: „Јако нас охрабрује цењење које људи показују према доброј вести и нашим напорима. На пример, у једном насељу у џунгли, један студент Библије по имену Алфонсо схватио је како би било корисно да се одржавају јавна предавања у том крају. Он се управо преселио у своју новоизграђену дрвену кућу, једну од само неколико у том селу. Видевши да је његова кућа једина грађевина у том месту која је достојна Јехове, вратио се у своју колибу од сламе, а кућу је дао браћи да је користе као Дворану Краљевства.“

Џим: „У служби проводимо десет пута више времена у стварном разговору с људима него што је то било у Сједињеним Државама. Поред тога, овде је темпо живота много опуштенији. Овде без сумње имате више времена за проучавање и за службу на терену.“

Сандра: „Када видим како библијска истина мења људе набоље, осећам велико задовољство. Једном сам проучавала Библију са Амадом, 69-годишњом власницом једне мале продавнице. Она је редовно разблаживала млеко додајући једну шестину воде. Осим тога, варала је своје муштерије и тако што им ово разблажено млеко није продавала по пуној мери. Али након што је проучила материјал под поднасловом ’Поштење доводи до среће‘, из 13. поглавља књиге Спознање које води до вечног живота, Амада је престала с овом непоштеном праксом. Како сам била радосна када се неко време након тога крстила!“

Карен: „Никада нисам морала толико да зависим од Јехове нити ме је он толико користио као што је то овде случај. Моје пријатељство с Јеховом је постало дубље и снажније.“

Како стоје ствари с тобом?

Током година, хиљаде Сведока се селе у иностранство да би тамо служили. Неки остају годину или две, други остају до даљњег. Они са собом носе искуство, духовну зрелост и новчана средства, с циљем да унапређују интересе Краљевства на неком страном подручју. Они су у стању да служе на подручјима где локални објавитељи Краљевства не би могли да служе због оскудице или световног запослења. Многи су купили возила с погоном на сва четири точка како би обрађивали подручје које је иначе неприступачно. Други су, будући да више воле живот у граду, постали стабилизујући фактор у великим скупштинама где има мало старешина. Међутим, без изузетка, сви тврде да много више добијају у облику духовних благослова него што дају.

Да ли и ти можеш учествовати у предности служења на неком страном подручју? Ако ти то твоје околности дозвољавају зашто не истражиш могућност таквог пресељења? Први и основни корак био би да пишеш канцеларији подружнице у земљи у којој размишљаш да служиш. Конкретне информације које добијеш помоћи ће ти да одредиш колике су ти шансе за успех. Поред тога, можеш пронаћи многе практичне савете у чланку „Изиђи из земље своје и од рода својега“, у издању Куле стражаре од 1. јануара 1989. Уз одговарајуће планирање и Јеховин благослов, можда и ти можеш доживети радост служења на неком страном подручју.

[Слика на 24. страни]

ТОМ И ЛИНДА НА ЈЕДНОЈ ЗАБАЧЕНОЈ СТАЗИ, НА ПУТУ КА ЈЕДНОЈ ГРУПИ ШУАР ИНДИЈАНАЦА

[Слика на 25. страни]

МНОГИ СЛУЖЕ У ГЛАВНОМ ГРАДУ ЕКВАДОРА, У КИТУ

[Слика на 25. страни]

МАКИКО У ПРОПОВЕДАЊУ У ПЛАНИНАМА АНДА

[Слика на 26. страни]

ПОРОДИЦА ХИЛБИГ ПОСЛЕДЊИХ ПЕТ ГОДИНА СЛУЖИ У ЕКВАДОРУ