Научи се ненадмашном путу љубави

Косово, Либан и Ирска. То су називи који се последњих година често појављују у вестима. Они у мисли људи дозивају сцене крвопролића, бомбардовања и убијања. Наравно, насилни сукоби изазвани религиозним, расним, етничким и другим размирицама нису ништа ново. Штавише, странице историје су пуне тога, а такве ствари наносе неописиве патње човечанству.

БУДУЋИ да је ратова било током читаве историје, многи су дошли до закључка да су они збиља неизбежни и да је нормално да људи мрзе једни друге. Међутим, оваква гледишта су сасвим супротна учењима Божје Речи, Библије. Писмо недвосмислено изјављује: „Ко не воли, није упознао Бога, јер Бог је љубав“ (1. Јованова 4:8). Очигледно је да Створитељ жели да људи воле једни друге.

Библија такође открива да је човек створен по Божјем обличју (Постање 1:26, 27). То значи да је човечанство обдарено способношћу да одражава Божје особине, од којих је најистакнутија љубав. С обзиром да је то тако, зашто су људи током историје тако бедно заказали у показивању љубави једни према другима? Библија опет даје увид. То је зато што се први људски пар, Адам и Ева, побунио против Бога и запао у грех. Као последица тога, цело њихово потомство наследило је грех и несавршеност. Стих у Римљанима 3:23 објашњава: „Сви су сагрешили и не достижу Божју славу.“ Грех и несавршеност ометају нашу од Бога дану способност да волимо. Да ли то значи да људи више нису способни да воле једни друге? Има ли икакве наде да ћемо некад уживати у мирољубивим, љубазним односима с нашим ближњима?

Морамо учити да волимо Бога

Јехова Бог зна да је човечанство упркос свему још увек способно да показује љубав. Због тога он захтева од свих оних који желе да му угоде да испољавају љубав најбоље што могу. Божји Син, Исус Христ је јасно изнео овај захтев када је био упитан која је највећа заповест у Закону који је дат Израелу. Он је рекао: „’Воли Јехову, свог Бога, свим својим срцем и свом својом душом и свим својим умом.‘ То је највећа и прва заповест.“ Затим је додао: „Друга, слична овој, јесте: ’Воли свог ближњег као самога себе.‘ О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци“ (Матеј 22:37-40).

Међутим, многи осећају да им је веома тешко да воле неког кога не могу видети, а ми људи не можемо видети Јехову Бога јер је он Дух (Јован 4:24). Па ипак, на нас свакодневно утиче оно што Бог чини, и сви ми зависимо од многих добрих ствари које је он створио за нашу корист. Апостол Павле је истакао ту чињеницу када  је рекао: „[Бог] себе није оставио без сведочанства чинећи добро, дајући вам кишу с неба и плодна раздобља, до ситости пунећи ваша срца јелом и весељем“ (Дела апостолска 14:17).

Премда свако на неки начин има користи од Створитељевих припрема, релативно је мало оних који су му захвални или су подстакнути да му одају хвале. Због тога је потребно да размотримо добре ствари које је Бог учинио за нас и да медитирамо о његовим изврсним особинама које прожимају све оно што је учинио. То треба да нас оспособи да запажамо страхопоштовања вредну мудрост и моћ нашег Величанственог Створитеља (Исаија 45:18). Изнад свега, то треба да нам помогне да схватимо да је он Бог пун љубави који не само што нам је дао живот већ нам је омогућио и да уживамо у многим задовољствима живота.

На пример, размисли о бескрајној разноликости прелепог цвећа које је Бог створио на земљи. Како је само дивно што нам је подарио способност да опажамо те прелепе ствари и да налазимо велико задовољство у њима! Слично томе, Бог је обезбедио свакојаке хранљиве намирнице за нашу исхрану. Како је само обзирно с његове стране што нас је створио и с чулом укуса тако да можемо да уживамо док једемо! Зар то нису убедљиви докази да нас Бог заиста воли и да нам мисли све најбоље? (Псалам 145:16, 17; Исаија 42:5, 8).

Осим што нам се открива путем „књиге природе“, Створитељ нам такође кроз своју Реч, Библију, показује какав је он Бог. То је могуће јер су у Библији забележене многе ствари из прошлости које је Јехова с пуно љубави учинио, а и многобројни благослови које обећава да ће у блиској будућности дати човечанству (Постање 22:17, 18; Излазак 3:17; Псалам 72:6-16; Откривење 21:4, 5). Поврх свега, Библија нам открива највећи израз Божје љубави према човечанству — то што је дао свог јединорођеног Сина као нашег Откупитеља како бисмо могли бити ослобођени од ропства греху и смрти (Римљанима 5:8). Заиста, што више учимо о нашем Створитељу пуном љубави то смо више подстакнути да га од срца волимо.

Учимо да волимо своје ближње

Као што је Исус истакао, поред тога што треба да волимо Бога свим својим срцем, душом и умом, треба да волимо и свог ближњег као себе. Заправо, Божја љубав нас обавезује да волимо наше ближње. Апостол Јован је  објаснио: „Вољени, ако је Бог тако волео нас, онда смо и ми дужни да волимо један другога.“ Он надаље наглашава: „Ако неко каже: ’Ја волим Бога‘, а мрзи свог брата, лажов је. Јер ко не воли свог брата, кога види, не може да воли Бога, кога не види. И ову заповест имамо од њега, да онај ко воли Бога треба да воли и свог брата“ (1. Јованова 4:11, 20, 21).

Живимо у свету где већина људи показује став „прво ја“ чиме постају „самољубиви“, баш као што је Библија прорекла (2. Тимотеју 3:2). Међутим, ако желимо да се научимо ненадмашном путу љубави морамо се озбиљно трудити да обнављамо наш ум и да опонашамо нашег Створитеља пуног љубави, а не да следимо себичне путеве људи уопште (Римљанима 12:2; Ефешанима 5:1). Бог је чак „добар према незахвалнима и злима“ и он „даје да његово сунце излази и злима и добрима и да киша пада и на праведне и на неправедне“. Пошто нам наш небески Отац пружа тако сјајан пример, требало би да се трудимо да и ми будемо љубазни и сусретљиви према свима. Ако тако поступамо показаћемо се као ’синови нашег Оца пуног љубави који је на небесима‘ (Лука 6:35; Матеј 5:45).

Понекад такви љубазни поступци доводе до тога да људи постану обожаваоци правог Бога. Пре неколико година једна домаћица која је Јеховин сведок покушала је да пренесе библијску поруку својој комшиници, али она је оштро одбила. Међутим, оваква реакција није обесхрабрила ту домаћицу. Напротив, она је и даље била љубазна и трудила се да буде сусретљива према комшиници. Једном приликом јој је помогла да се пресели у другу кућу. Други пут се побринула да неко иде с њом на аеродром да сачека њене рођаке. Касније је ова комшиница прихватила библијски студиј и на крају је, упркос жестоком противљењу мужа, постала ревна хришћанка. Да, они који показују љубав полажу темељ за вечне благослове.

Ако смо искрени кад је реч о томе, признаћемо да нас Бог воли, не због тога што имамо обиље изврсних особина, већ напротив, воли нас иако имамо много грешака и пропуста. Кад је већ тако, треба и ми да учимо да волимо наше ближње упркос њиховим многим недостацима. Уколико се вежбамо да запажамо и ценимо  добре особине других пре него да гледамо на њихове грешке, приметићемо да нам је много лакше да их волимо. Оно што осећамо према њима може чак надилазити љубав вођену начелом и обухватати срдачну наклоност и приврженост које владају међу блиским пријатељима.

Нека твоја љубав расте

Љубав и пријатељство је потребно неговати и гајити, а саставни део тога јесу искреност и поштење. Неки покушавају да прикрију своје мане како би оставили повољан утисак на људе с којима желе да се спријатеље. Међутим, тако нешто често има супротан ефекат кад други на крају открију праву истину и одврате се због такве неискрености. Према томе, не би требало да се плашимо да допустимо другима да нас упознају онаквима какви заиста јесмо — иако имамо слабости које настојимо да савладамо. То нам може помоћи да склопимо пријатељство с њима.

На пример, једна старија сестра из једне скупштине на Далеком истоку веома је мало образована. Па ипак, никад не покушава да то сакрије од других. Рецимо, отворено признаје да не би могла другима да покаже како да на основу библијских пророчанстава и историје израчунају да су се времена незнабожаца завршила 1914. a Међутим, она је изврстан пример што се тиче ревности у служби, као и љубави и дарежљивости према браћи, због чега је од миља зову драгуљем скупштине.

У неким културама се с неодобравањем гледа на отворено показивање наклоности; људи су васпитани да испољавају чисто формалну учтивост у свом опхођењу с другима. Премда је добро да увек будемо љубазни и обзирни, ипак не би требало да дозволимо да учтивост угуши или сакрије наша осећања према другима. Јехова се није стидео да изрази наклоност према свом изабраном народу, древном Израелу, рекавши му: „Љубим те љубављу вечном“ (Јеремија 31:3). Слично је и апостол Павле рекао суверницима у Солуну: „Тако смо, имајући нежну наклоност према вама, били спремни да вам дамо не само Божју добру вест него и нашу душу, јер смо вас заволели“ (1. Солуњанима 2:8). То што се трудимо да гајимо искрену наклоност према ближњима у складу је с библијским учењем да на природан начин изражавамо своја осећања уместо да их гушимо.

Изискује се непрестан труд

Учење да осећамо и показујемо љубав према другима јесте један трајан процес. То изискује велики труд с наше стране, јер морамо да се напрежемо да надвладавамо нашу властиту несавршеност као и да се одупиремо снажном утицају овог света без љубави. Међутим, то доводи до богатих награда које су заиста вредне труда (Матеј 24:12).

Чак и у овом јако несавршеном свету можемо имати боље односе с нашим ближњима, што доноси више радости, мира и задовољства и нама и другима. Улагањем таквих напора можемо доказати да смо достојни предивне наде у вечни живот у Божјем новом свету. И изнад свега, тиме што се учимо ненадмашном путу љубави можемо примити одобравање и благослове од нашег Створитеља пуног љубави — и сада и у сву вечност!

[Фуснота]

[Слике на 10. страни]

Хришћанска љубав се може показати љубазним поступцима

[Извор слике на 8. страни]

UN PHOTO 186226/M. Grafman