Опраштајте од срца

„Исто тако ће и мој небески Отац поступити с вама ако од срца не опростите свако своме брату“ (МАТЕЈ 18:35).

1, 2. (а) Како је једна позната грешница показала цењење према Исусу? (б) Шта је Исус истакао у одговору?

 ВЕРОВАТНО је била проститутка; неко кога не би очекивао да ћеш затећи у кући једне религиозне особе. Ако су неки били запрепашћени што је тамо виде, оно што је она урадила још више их је запрепастило. Пришла је човеку с највишим моралом и исказала цењење за његов рад тако што му је својим сузама опрала ноге и својом косом их обрисала.

² Тај човек, Исус, није зазирао од жене „која у граду беше позната као грешница“. Али домаћин те куће фарисеј Симон, био је забринут јер је она била грешница. Исус је одговорио тако што је испричао причу о два човека која су дуговала новац зајмодавцу. Један је много дуговао — отприлике двогодишњу зараду једног радника. Други је дуговао десети део тога — мање од три месечне зараде. Пошто ни један ни други нису могли да врате дуг, зајмодавац „спремно опрости обојици“. Јасно је да је онај коме је више опроштено имао више разлога да реагује с љубављу. Када је то повезао са оним што је та жена љубазно урадила, Исус је додао начело: „Коме се мало опрашта, мало воли.“ Затим јој је рекао: „Опроштени су ти греси“ (Лука 7:36-48).

3. Шта треба да размотримо код себе?

³ Запитај се: ’Да сам ја био на месту те жене или у сличној ситуацији и да ми је указано милосрђе, да ли бих онда тешко опраштао другима?‘ Можда би одговорио: ’Наравно да не бих!‘ Па ипак, да ли стварно мислиш да си склон опраштању? Да ли си такав по природи? Да ли си то често и спремно чинио, и да ли би други могли да те опишу као особу која опрашта? Размотримо зашто свако од нас треба да изврши једно искрено самопосматрање.

Опроштај нам треба — опроштај смо и добили

4. Коју чињеницу о себи треба да признамо?

⁴ Ти си несавршен, као што и сам то добро знаш. Кад би те неко питао, чак би то и признао и можда би се сетио речи из 1. Јованове 1:8: „Ако кажемо: ’Немамо греха‘, сами себе заваравамо и истина није у нама“ (Римљанима 3:23; 5:12). Код неких се грешност испољава великим, шокантним гресима. Али чак и ако ниси крив за неки такав намеран грех, сигурно  много пута и на много начина ниси удовољио Божјим мерилима — згрешио си. Зар није тако?

5. За шта треба да будемо захвални Богу?

⁵ Дакле, твоја ситуација можда одговара опису који је дао апостол Павле: „Иако сте били мртви у својим пропустима и у необрезаности свога тела, Бог вас је оживео заједно с њим [Исусом]. Љубазно нам је опростио све наше пропусте“ (Колошанима 2:13; Ефешанима 2:1-3). Запази израз ’опростио нам је све наше пропусте‘. То подразумева много тога. Свако од нас има добар разлог да се моли као што се Давид молио: „Ради љубави имена свога, Јехова, опрости ми преступ мој, јер је велик“ (Псалам 25:11, курзив наш).

6. У шта можемо бити сигурно с обзиром на Јехову и опраштање?

⁶ Како ти — или свако од нас — можеш добити опроштај? Кључ је у томе што је Јехова Бог склон опраштању. То је карактеристика његове личности (Излазак 34:6, 7; Псалам 86:5). Сасвим је разумљиво што Бог очекује од нас да му се обратимо у молитви и да га молимо да нам опрости (2. Летописа 6:21; Псалам 103:3, 10, 14). Он је за такво опраштање обезбедио и законску основу — Исусову откупну жртву (Римљанима 3:24; 1. Петрова 1:18, 19; 1. Јованова 4:9, 14).

7. У ком погледу треба да се угледаш на Јехову?

⁷ Божја спремност да опрашта треба да служи као пример како ти треба да се понашаш према другима. Павле се усмерио на то када је написао: „Будите добри једни према другима, нежно самилосни, спремно опраштајући једни другима баш као што је и Бог преко Христа драговољно опростио вама“ (Ефешанима 4:32). Нема сумње да у ову Павлову мисао спада то да треба да учимо из Божјег примера, јер следећи стих наставља: „Угледајте се на Бога, као вољена деца“ (Ефешанима 5:1). Да ли увиђаш повезаност? Јехова Бог је опростио теби, дакле — Павле уверљиво расуђује — треба да опонашаш Њега и да будеш ’нежно самилостан, спремно опраштајући‘ другима. Али питај се: ’Да ли тако поступам? Ако то није део мене, да ли радим на томе и стварно се трудим да се угледам на Бога по питању опраштања?‘

Треба да радимо на томе да опраштамо

8. Шта треба да признамо што се тиче састава наше скупштине?

⁸ Било би лепо мислити како у хришћанској скупштини има мало прилика када морамо следити Божји пут опраштања. Стварност је сасвим другачија. Истини за вољу, наша хришћанска браћа и сестре се труде да следе Исусов пример љубави (Јован 13:35; 15:12, 13; Галатима 6:2). Дуго су радили, и још увек раде на томе да одбаце начин размишљања, говора и понашања уобичајен за овај зли свет. Они стварно желе да испољавају нову личност (Колошанима 3:9, 10). Ипак, не можемо игнорисати чињеницу да глобалну скупштину, и сваку локалну скупштину, сачињавају несавршени људи. Уопште узев, они су сигурно бољи него што су некад били, али су још увек несавршени.

9, 10. Зашто не треба да се изненадимо ако међу браћом искрсну проблеми?

⁹ Бог нам у Библији намерно каже да можемо очекивати несавршеност у скупштини, међу браћом и сестрама. Примера ради, размотри Павлове речи записане у Колошанима 3:13: „Подносите један другога и спремно опраштајте један другоме ако неко има разлог за притужбу на некога. Баш као што је Јехова драговољно опростио вама, тако чините и ви.“

¹⁰ Значајно је што нас Библија овде подсећа на везу између тога што Бог опрашта нама и обавезе и потребе да и ми опраштамо другима. Зашто то представља изазов? Зато што, као што је Павле признао, неко можда „има разлог за притужбу на некога“. Он је схватао да ће  долазити до тога. Сигурно је тога било у првом веку, чак и међу хришћанским „светима“, који су имали ’наду која је за њих била сачувана на небесима‘ (Колошанима 1:2, 5). Дакле, да ли мислимо да је ситуација другачија данас, када већина правих хришћана нема сведочанство духа да су „Божји изабрани, свети и вољени“? (Колошанима 3:12). Зато ако у нашој скупштини има разлога за притужбу — повређених осећања због стварне или тобожње неправде — не би требало да закључимо да нешто посебно није у реду.

11. На шта нас је упозорио ученик Јаков?

¹¹ Речи Исусовог полубрата Јакова такође показују да морамо очекивати да се барем повремено нађемо у ситуацији у којој се од нас тражи да опраштамо нашој браћи. „Ко је међу вама мудар и има разумевање? Нека својим врсним понашањем покаже своја дела с благошћу која припада мудрости. Али ако имате горку љубомору и свадљивост у својим срцима, не хвалишите се и не лажите против истине“ (Јаков 3:13, 14). ’Горка љубомора и свадљивост‘ у срцима правих хришћана? Да, Јаковљеве речи јасно показују да је то избило на површину у скупштини првог века, а тако ће бити и данас.

12. Који се проблем појавио у древној скупштини у Филипима?

¹² У једном примеру из стварног живота радило се о две помазане хришћанке које су уживале добар углед, јер су се трудиле раме уз раме с Павлом. Можда се сећаш да си читао о Еводији и Синтихији, припадницама скупштине у Филипима. Иако не описује проблем у детаље, Филипљанима 4:2, 3 показује да је међу њима био неки проблем. Да ли је све почело неким непромишљеним, нељубазним коментаром, запаженим презиром неког рођака, или неким доказом такмичарске љубоморе? Шта год да је био повод, то је прерасло у тако озбиљну ситуацију да је Павле чуо о томе чак у Риму. Између ове две духовне сестре сигурно се развила ледена тишина, што је довело до тога да су се на састанцима држале подаље једна од друге или су грубо коментарисале једна о другој пред својим пријатељима.

13. Како се вероватно све завршило између Еводије и Синтихије, и каква је то поука за нас?

¹³ Да ли ти нешто од овога звучи познато, попут онога што се десило међу некима у твојој скупштини или попут нечега у шта си и сам био умешан? Проблем ове врсте можда у некој мери и сада постоји. Шта можемо урадити? У овом догађају из древних дана Павле је подстакао ове две предане сестре „да буду истих мисли у Господу“. Можда су пристале да разговарају о тој ствари, да рашчисте ситуацију, да изразе обострану спремност да опросте и да затим стварно опонашају Јеховин став опраштања. Немамо разлога да мислимо да Еводија и Синтихија нису успеле, а и ми можемо успети. Такав став опраштања се и данас може применити са успехом.

Помири се — опрости

14. Зашто је често могуће, а и најбоље, једноставно прећи преко личних размирица?

¹⁴ Шта у ствари треба да урадиш да би опростио када имаш проблем с неким хришћанином? Искрено речено, не постоји неки једноставан метод, али Библија даје корисне примере и реалан савет. Оно што се препоручује — иако то није лако ни прихватити ни применити — јесте да једноставно заборавимо ту ствар, да пређемо преко тога. Често када постоји проблем, као што је то било између Еводије и Синтихије, свако мисли да она друга особа није у праву или да је углавном она крива. Зато у ситуацији попут ове можда мислиш да је други хришћанин првенствено крив или да је он починио највише штете. Ипак, да ли једноставно можеш да окренеш лист тако што ћеш опростити? Помисли да ако, а то може бити једно велико ако, првенствено или потпуно  тај други хришћанин сноси кривицу, ти си у најбољој позицији да пређеш преко тога као да је опроштено и завршено.

15, 16. (а) Како је Михеј описао Јехову? (б) Шта значи да Бог ’прелази преко греха‘?

¹⁵ Немојмо изгубити из вида да је Бог наш пример у опраштању (Ефешанима 4:32–5:1). Што се тиче Његовог примера у прелажењу преко грешака, пророк Михеј је написао: „Који Бог теби личи, који безакоња прашташ и грехе заборављаш [’прелазиш преко њих‘, NW] остатку наслеђа свога? Не држи до века гнева свога, јер он милосрђе воли“ (Михеј 7:18).

¹⁶ Описујући Јехову као особу која ’прелази преко греха‘, Библија не каже да он не може да се сети преступа, као да има неку врсту селективне амнезије. Узми у обзир случајеве Самсона и Давида, који су починили озбиљне грехе. Бог је могао да се сети тих греха дуго после тога; чак и ми знамо за неке њихове грехе, јер је Јехова дао да се запишу у Библији. Па ипак, наш Бог који опрашта исказао је милосрђе према њима поставивши их пред нас као примере вере на које треба да се угледамо (Јеврејима 11:32; 12:1).

17. Који нам приступ може помоћи да прелазимо преко грешака, то јест увреда, других? (б) Ако се трудимо да то радимо, како ћемо се угледати на Јехову? (Види фусноту.)

¹⁷ Да, Јехова је могао да ’пређе преко‘ a преступа, баш као што га је Давид више пута и молио (2. Самуилова 12:13; 24:10). Можемо ли се угледати на Бога тако што ћемо спремно прелазити преко ситница и увреда које нам сухришћани као несавршени људи наносе? Замисли да си у авиону који узлеће. Гледаш кроз прозор и поред писте видиш познаницу која припросто плази језик. Знаш да је нервозна и да можда мисли на тебе. Или можда уопште не мисли на тебе. У сваком случају, док авион прави круг да би постигао висину, ти си високо изнад те жене која сада изгледа као нека тачкица. За сат времена си стотинама километара далеко, а њен увредљив гест је одавно иза тебе. Слично томе, ако настојимо да будемо попут Јехове и да мудро прелазимо преко увреда, то ће нам много  пута помоћи да опростимо (Пословице 19:11). Зар та ситница неће изгледати безначајно за десет година или за двеста година у Миленијуму? Зашто једноставно не би прешао преко тога?

18. Који савет можемо применити ако изгледа да не можемо да пређемо преко неке увреде?

¹⁸ Међутим, можда се у ретким ситуацијама молиш за ту ствар и покушаваш да опростиш, али осећаш да не можеш. Шта тада? Исус је подстакао да одеш код оне друге стране и да насамо покушате да решите размирице не би ли сте се помирили. „Ако, дакле, доносиш свој дар на олтар и тамо се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави свој дар тамо пред олтаром, и иди; прво се помири са својим братом, а онда, кад се вратиш, принеси свој дар“ (Матеј 5:23, 24).

19. Који став треба да имамо, а који став треба да избегавамо док тражимо мир с нашом браћом?

¹⁹ Значајно је што Исус није рекао да идеш код свог брата да га убедиш да си ти у праву, а да он није. Можда стварно и није. Највероватније има кривице и с једне и с друге стране. У сваком случају, не треба да нам буде циљ да присилимо другу страну да призна кривицу, да такорећи пузи пред нама. Ако имаш такав приступ, скоро је сигурно да ће разговор бити безуспешан. Не би требало да нам буде циљ ни да претресамо сваки детаљ стварне или замишљене увреде. Када миран разговор у духу хришћанске љубави открије да је срж проблема неспоразум, обоје треба да се трудите да то рашчистите. Али чак и ако разговор не доведе до потпуног слагања, да ли је то баш увек неопходно? Зар не би било боље да се барем ти сложиш око тога да свако од вас искрено жели да служи Богу који опрашта? Кад се суочите с том реалношћу, свакоме ће бити лако да од срца каже: „Жао ми је што због наше несавршености имамо ове размирице. Хајде молим те, да пређемо преко тога.“

20. Шта можемо научити из примера апостола?

²⁰ Сети се да су и апостоли имали своје размирице, као рецимо када су неки од њих жудели за већом чашћу (Марко 10:35-39; Лука 9:46; 22:24-26). То је довело до напетости, можда повређених осећања или чак тешких увреда. Али они су били у стању да пређу преко тих размирица, и да и даље раде заједно. Један од њих је касније написао: „Ко хоће да воли живот и да види добре дане, нека задржава свој језик од зла и своје усне да не говоре преваре, и нека се уклања од зла и чини добро; нека тражи мир и тежи за њим“ (1. Петрова 3:10, 11).

21. Који је дубок савет о опраштању дао Исус?

²¹ Раније смо запазили једну етапу круга: Бог је опростио многе грехе које смо раније починили, тако и ми треба да се угледамо на њега и да опраштамо нашој браћи (Псалам 103:12; Исаија 43:25). Али постоји још једна етапа тог круга. Када је изрекао узорну молитву Исус је рекао: „Ако опростите људима њихове пропусте, и ваш небески Отац ће опростити вама.“ Више од годину дана касније, поново је нагласио суштину учећи своје ученике да се моле: „Опрости нам наше грехе, јер и ми опраштамо свакоме ко нам је дужан“ (Матеј 6:12, 14; Лука 11:4). Затим, само неколико дана пре своје  смрти Исус је додао: „Кад стојите и молите се, опростите све што имате против некога; да би и ваш Отац који је на небесима опростио вама ваше пропусте“ (Марко 11:25).

22, 23. Како спремност да опраштамо може утицати на нашу будућност?

²² Да, наши изгледи да нам Бог и даље опрашта у великој мери зависе од наше спремности да опраштамо својој браћи. Кад имаш неки лични проблем са сухришћанином запитај се: ’Зар ми није далеко важније да добијем Божји опроштај него да докажем да брат или сестра нису били у праву у некој ситници, незнатној увреди или неком одразу људске несавршености?‘ Одговор знаш.

²³ Међутим, шта када је ствар озбиљнија него што је то нека ситна лична увреда или проблем? Када се примењује Исусов савет записан у Матеју 18:15-18? Размотримо то.

[Фуснота]

Да ли се сећаш?

◻ Како нам Јехова даје пример који треба да следимо што се тиче опраштања?

◻ Шта морамо упамтити што се тиче људи у скупштини?

◻ Шта би требало да у већини случајева учинимо са ситницама или увредама?

◻ Ако је то неопходно, шта можемо учинити да бисмо се помирили с нашим братом?

[Питања за разматрање]

[Слика на 15. страни]

Када дође до размирице с неким хришћанином покушај да пређеш преко тога; с временом ће та ствар постепено постати безначајна