Шта да урадиш кад си обесхрабрен?

КАКО се човек може борити са обесхрабрењем? Ово питање је постављено неколицини путујућих надгледника који редовно посећују скупштине Јеховиних сведока. Њихови одговори нам могу помоћи да анализирамо узроке обесхрабрења као и лек против таквог стања у које може запасти сваки хришћанин.

Да би се изашло на крај с обесхрабрењем потребно је више од анализирања, јер симптоми могу обухватати помањкање интереса за молитву или лични студиј, немарност у посећивању састанака, недостатак одушевљења, па чак и извесну равнодушност према сухришћанима. Међутим, један од најбољих показатеља јесте све мања ревност у проповедању. Испитајмо те симптоме и размотримо нешто што нам може помоћи.

Обесхрабрење у нашем делу проповедања

Исус Христ је био свестан тешкоћа повезаних с опуномоћењем да се стварају ученици (Матеј 28:19, 20). Он је послао своје следбенике као „овце међу вукове“ знајући да ће њихово проповедање довести до прогонства (Матеј 10:16-23). Па ипак, то није био разлог да буду обесхрабрени. Штавише, Божје слуге које се у молитви ослањају на Јехову обично буду ојачане кроз прогонство (Дела апостолска 4:29-31; 5:41, 42).

Чак и кад нису подносили жестоко прогонство, Христови ученици нису увек били радо примљени (Матеј 10:11-15). Исто тако ни данас Јеховиним сведоцима извршавање дела проповедања није увек тако лако. a Многи људи сматрају да је веровање у Бога лична ствар о којој не желе да разговарају. Други не желе да имају било какве везе с религиозном организацијом према којој имају извесне предрасуде. Несумњиво, равнодушност, непостизање резултата или неки други проблеми могу бити огромни узроци обесхрабрења. Како савладати ове тешкоће?

Постизати боље резултате

Радост коју имамо у служби донекле је повезана с резултатима које постижемо. Како онда можемо имати још продуктивнију службу? Па, ми смо „рибари људи“ (Марко 1:16-18). Рибари у древном Израелу су одлазили у рибарење ноћу када су могли да улове највише рибе. Исто тако и ми треба да анализирамо наше подручје како бисмо „рибарили“ онда када је већина људи код куће и када су пријемљивији за нашу поруку. То би могло бити у вечерњим сатима, током викенда или у неко друго време. Према речима једног путујућег надгледника, ово је практично на подручјима где људи раде преко целог дана. Он је запазио да сведочење у вечерњим сатима често доноси изврсне резултате. Такође нам сведочење путем телефона или неформална служба омогућују да дођемо до више људи.

 Истрајност у служби доноси добре резултате. У источној Европи и у неким афричким земљама дело проповедања о Краљевству лепо напредује, а резултат тога је изврстан пораст. Слично томе, у областима које су дуго сматране неплоднима или чак на подручјима која су веома често обрађивана основане су многе скупштине. Међутим, шта ако на твом подручју нема таквих резултата?

Сачувај исправан став

Када јасно у мислима имамо циљ који је Исус поставио то ће нам помоћи да упркос равнодушности не постанемо обесхрабрени у служби. Христ је желео да његови ученици траже достојне појединце, а не да врше масовна преобраћења. У неколико прилика је истакао да огромна већина људи неће прихватити добру вест, баш као што ни већина Израелаца није слушала пророке старог доба (Језекиљ 9:4; Матеј 10:11-15; Марко 4:14-20).

Особе које су ’свесне својих духовних потреба‘ са захвалношћу прихватају ’добру вест о краљевству‘ (Матеј 5:3; 24:14). Оне желе да служе Богу на начин који је он одредио. Дакле, успех у нашем делу више зависи од стања срца људи, него од наше способности да презентујемо поруку. Свакако, треба да дамо све од себе како бисмо добру вест учинили што привлачнијом. Па ипак, резултати зависе од Бога, јер је Исус рекао: „Нико не може доћи к мени ако га Отац, који ме је послао, не привуче“ (Јован 6:44).

Нашим делом јеванђелизирања ми обзнањујемо Јеховино име. Без обзира да ли људи слушају или не слушају, наше проповедање доприноси посвећењу Јеховиног светог имена. Осим тога, нашим јеванђелизирањем доказујемо да смо Христови ученици, и имамо предност да учествујемо у најважнијем задатку који се извршава у наше време (Матеј 6:9; Јован 15:8).

Обесхрабрење и међуљудски односи

Неки међуљудски односи, било у породици или у скупштини, могу бити узрок обесхрабрења. На пример, то може бити осећај да нас други не разумеју. Такође нас несавршеност суверника може обесхрабривати. И у овом погледу нам Писмо може пуно помоћи.

’Цела заједница браће‘ широм света чини једну велику духовну породицу (1. Петрова 2:17). Али осећај припадности уједињеном народу може избледети кад се услед сукоба личности појаве несугласице. Очигледно ни хришћани у првом веку нису били имуни на такве проблеме, пошто их је апостол Павле увек изнова морао подсећати да живе у јединству. На пример, подстицао је две хришћанке — Еводију и Синтихију — да реше своје несугласице (1. Коринћанима 1:10; Ефешанима 4:1-3; Филипљанима 4:2, 3).

Уколико постоји такав проблем, како можемо оживети искрену љубав према нашој браћи и сестрама? Тако што ћемо подсећати себе на то да је Христ умро и за њих, и да и они, попут нас, исказују веру у његову откупну жртву. Такође задржимо на уму и то да су многа наша браћа спремна да, опонашајући Исуса Христа, ризикују живот за нас.

Пре неколико година, у Паризу, у Француској, један млади Сведок није оклевао да зграби кофер у ком се налазила бомба која је била постављена испред Дворане Краљевства. Сјурио се низ степенице и бацио кофер у фонтану где је експлодирао. Када су га питали шта га је подстакло да на такав начин ризикује живот, одговорио је: „Схватио сам да нам је свима живот у опасности. Зато сам мислио да је боље да ја сам погинем него да сви изгинемо.“ b Какав је само благослов  имати такве пријатеље који су спремни да тако тесно следе Христов пример!

Поред тога, можемо размишљати о духу сарадње који је постојао међу Јеховиним сведоцима који су за време Другог светског рата били у концентрационим логорима. c У скорије време, наша браћа и сестре у Малавију су верно сачували свој став као прави хришћани. Зар нас размишљање о томе да би под тешким околностима и браћа из наше скупштине поступила на исти начин не покреће да пређемо преко свакодневних напетости и несугласица, или бар да их сведемо на најмању меру? Уколико развијамо Христов ум, наши свакодневни односи са суобожаваоцима биће извор окрепе, а не обесхрабрења.

Обесхрабрујућа лична осећања

„Одложена нада срце мори, испуњена жеља дрво је живота“ (Пословице 13:12). У очима неких Јеховиних слугу крај овог система ствари и не долази баш тако брзо. Хришћани сматрају да је доба у коме живимо ’критично и да се с њим тешко излази на крај‘, као што то мисле и многи који не верују (2. Тимотеју 3:1-5).

Међутим, за разлику од људи који не верују, хришћани треба да се радују јер виде да је то тегобно стање „знак“ Христове присутности, што указује да ће Божје Краљевство ускоро окончати овај зли систем ствари (Матеј 24:3-14). Чак и када се прилике погоршају — што ће сигурно бити током „велике невоље“ — ти догађаји су повод да се радујемо јер наговештавају Божји предстојећи нови свет (Матеј 24:21; 2. Петрова 3:13).

Уколико један хришћанин одлаже у мислима чињеницу да ће се Краљевство умешати у садашња збивања, то би га могло навести да посвећује све више и више времена материјалним тежњама. Ако би допустио таквим стварима као што су световни посао или забава да му одузимају све време и сву енергију, тада би му било тешко да на примеран начин испуњава своје библијске одговорности (Матеј 6:24, 33, 34). Такав поглед на ствари доводи до фрустрације, а тиме и до обесхрабрења. Један путујући надгледник је прокоментарисао: „Нереално је да покушавамо створити лошу имитацију новог система у овом систему ствари.“

Два најбоља лека

Када је дијагноза једном успостављена, како особа може наћи добар лек? Лични студиј је једна од најбољих метода које су на располагању. Зашто? „Он нас подсећа зашто морамо да радимо оно што радимо“, запажа један покрајински надгледник. Други још објашњава: „Ако проповедамо чисто из обавезе то с временом постаје бреме.“ Али добар лични студиј нам помаже да поново јасно видимо нашу улогу док се приближавамо крају. Исто тако, Писмо нас увек изнова подсећа на потребу да се добро духовно хранимо како бисмо имали истинску радост у вршењу Божје воље (Псалам 1:1-3; 19:7-10; 119:1, 2).

Старешине могу помоћи другима да се боре са обесхрабрењем тако што врше  охрабрујуће пастирске посете. Током тих личних посета старешине могу показати да је свако од нас веома вредан и да заузима значајно место међу Јеховиним народом (1. Коринћанима 12:20-26). Указујући на сухришћане, један старешина је рекао: „Да бих нагласио њихову вредност, подсећам их на оно што су раније постигли. Указујем им на то да су драгоцени у Јеховиним очима и да је крв његовог Сина проливена у њихову корист. Овакво резоновање је увек добродошло. Понекад то подупрем чврстим библијским доказима, тако да они који су обесхрабрени буду у стању да поставе нове циљеве, на пример, да се као породица моле, проучавају и читају Библију“ (Јеврејима 6:10).

Током пастирских посета старешине треба да пазе да не створе утисак како је немогуће угодити Богу. Напротив, они могу помоћи да обесхрабрени суобожаваоци увиде да је терет Исусових следбеника лак. Према томе, наша хришћанска служба је извор радости (Матеј 11:28-30).

Надвладати обесхрабрење

Шта год да је узрок, обесхрабрење је зло против кога се морамо борити. Па ипак, упамти да у тој борби нисмо сами. Уколико смо обесхрабрени прихватимо помоћ сухришћана, а посебно старешина. Чинећи то можемо ублажити осећања обесхрабрења.

А пре свега треба да се обратимо Богу за помоћ да савладамо обесхрабрење. Ако се кроз молитву ослањамо на Јехову, он ће нам помоћи да у потпуности надвладамо обесхрабрење (Псалам 55:22; Филипљанима 4:6, 7). У сваком случају, као његов народ ми делимо осећања псалмисте који је певао: „Блажен народ који поклич радости зна; у светлости лица твог он ходи, Јехова. Именом се твојим увек радује и правдом твојом узвисује. Јер си ти слава и сила његова, и милост твоја узвисује силу нашу“ (Псалам 89:16-18).

[Фусноте]

[Слика на 31. страни]

Старешине пуне љубави могу изграђујућим пастирским посетама помоћи хришћанима да савладају обесхрабрење