Немојмо се никада повући, за уништење!

„Ми нисмо од оних који се повлаче, за уништење“ (ЈЕВРЕЈИМА 10:39).

1. Које су околности довеле до тога да апостол Петар попусти страху?

 АПОСТОЛИ су сигурно били запрепаштени кад им је њихов вољени Учитељ, Исус, рекао да ће се сви они разбежати и оставити га. Како је то могуће — и то сада, у часу кад су му најпотребнији? Петар је упорно тврдио: „Ако се и сви други спотакну, ја ипак нећу.“ И стварно, Петар је био храбар, одважан човек. Али кад је Исус био издат и ухапшен, апостоли су се разбежали, а међу њима и Петар. Касније, док су Исуса испитивали у кући првосвештеника Кајафе, Петар се забринуто врзмао по дворишту. Док је хладна ноћ одмицала, Петар се вероватно уплашио да би Исус и свако ко је био повезан с њим могао бити погубљен. Кад су неки присутни препознали Петра као Исусовог блиског пратиоца, ухватила га је паника. Три пута је порекао да има икакве везе с Исусом. Петар је порекао да га чак и познаје! (Марко 14:27-31, 66-72).

2. (а) Зашто Петар и поред плашљивог понашања у ноћи Исусовог хапшења није био „од оних који се повлаче“? (б) На шта треба да будемо одлучни?

² Петар је тада стварно пао на ниске гране. Био је то тренутак због кога је без сумње жалио целог живота. Али, да ли га је такво поступање те ноћи означило као кукавицу? Да ли је због тога могао да се сврста у оне које је апостол Павле касније описао следећим речима: „А ми нисмо од оних који се повлаче, за уништење“? (Јеврејима 10:39). Већина нас би се вероватно сложила да се ове Павлове речи не односе на Петра. Зашто? Зато што је Петров страх био привремен, кратак пропуст у животу обележеном изванредном храброшћу и вером. Слично томе, многи од нас се с извесном мером срама сећају неких тренутака из прошлости, тренутака кад нас је изненада спопао страх који нам није дао да истину заступамо онако храбро како смо ми то желели. (Упореди с Римљанима 7:21-23.) Можемо бити сигурни да и поред таквих тренутних пропуста ми нисмо они који се повлаче, за уништење. Па ипак, треба да будемо одлучни да никада не постанемо такви. Зашто? И како можемо избећи да постанемо такве особе?

Шта значи повући се, за уништење

3. Како су пророци Илија и Јона попустили страху?

³ Кад је Павле писао о ’онима који се повлаче‘, он није мислио на оне, који што се тиче храбрости, можда доживе тренутну слабост. Павле је сигурно знао за Петрово искуство и за друге сличне случајеве. Илија, одважан и отворен пророк, једном је попустио страху и побегао да би спасао живу главу зато што му је зла краљица Језавеља претила смрћу (1. Краљевима 19:1-4). Пророк Јона је имао још тежи напад страха. Јехова га је одредио да оде у  Ниниву, град који је због насиља и зла постао злогласан. Јона се сместа укрцао на брод који је пловио за Тарсис — 3 500 километара у супротном правцу! (Јона 1:1-3). Ипак, ниједан од ових верних пророка, ни апостол Петар, не би се могли с правом описати као они који се повлаче. Зашто не?

4, 5. (а) Како нам контекст помаже да утврдимо шта је Павле подразумевао под ’уништењем‘ у Јеврејима 10:39? (б) Шта је Павле мислио кад је рекао: „Ми нисмо од оних који се повлаче, за уништење“?

⁴ Запази целу фразу коју је Павле употребио: „Ми нисмо од оних који се повлаче, за уништење.“ Шта је он подразумевао под ’уништењем‘? Грчка реч коју је употребио понекад се односи на вечно уништење. Та дефиниција се уклапа у контекст. Павле је пре тога упозорио: „Ако намерно чинимо грех након што смо примили тачно спознање истине, више не преостаје никаква жртва за грехе, већ страшно очекивање суда и ватрена љубомора која ће прождрети оне који се противе“ (Јеврејима 10:26, 27).

⁵ Дакле, кад је Павле рекао суверницима: „Ми нисмо од оних који се повлаче, за уништење“, он је мислио да су он и његови верни хришћански читаоци одлучни да се никада не окрену од Јехове и да никада не престану да му служе. Учинити то могло би одвести само до вечног уништења. Јуда Искариотски је био човек који се повукао, за такво уништење, као што су урадили и други непријатељи истине који су намерно радили против Јеховиног духа (Јован 17:12; 2. Солуњанима 2:3). Такве особе су међу „кукавицама“ које ће доживети вечно уништење у симболичном огњеном језеру (Откривење 21:8). Не, ми никада не бисмо желели да будемо међу њима!

6. Којим путем Сатана Ђаво жели да кренемо?

⁶ Сатана Ђаво жели да се ми повучемо, за уништење. Као мајстор за „препредена дела“, он зна да такав погубан пут често почиње малим стварима (Ефешанима 6:11, фуснота у NW). Ако своје циљеве не успе да постигне директним прогонством, он настоји да на суптилније  начине поткопа веру правих хришћана. Он жели да види како су одважни, ревни Јеховини сведоци ућуткани. Хајде да видимо које је тактике користио против јеврејских хришћана којима је апостол Павле писао.

Како су хришћани били под притиском да се повуку

7. (а) Какву је историју имала јерусалимска скупштина? (б) Какво је било духовно стање неких Павлових читалаца?

⁷ Докази показују да је Павле своју посланицу Јеврејима написао око 61. н. е. Јерусалимска скупштина је имала бурну историју. После Исусове смрти наишао је талас жестоког прогонства, због чега су се многи хришћани из тог града расејали. Међутим, уследило је једно раздобље мира, што је омогућило да се број хришћана повећа (Дела апостолска 8:4; 9:31). Како су године пролазиле, дошла су и прошла и друга прогонства и невоље. Изгледа да је у време кад је Павле писао посланицу Јеврејима, скупштина још једном била у раздобљу релативног мира. Па ипак, било је притисака. Прошле су скоро три деценије откако је Исус прорекао уништење Јерусалима. Вероватно је било неких који су сматрали да се крај беспотребно одлаже и да можда неће ни доћи за њиховог живота. Други, посебно новији у вери, још нису били искушани оштрим прогонством и мало су знали о потреби да истрају под кушњом (Јеврејима 12:4). Сатана је свакако настојао да искористи такве околности. Која је „препредена дела“ користио?

8. Какав су став имали многи Јевреји према младој хришћанској скупштини?

⁸ Јеврејска заједница у Јерусалиму и Јудеји с презиром је гледала на младу хришћанску скупштину. Судећи по садржају Павлове посланице, можемо стећи извесну представу о томе како су се арогантне јеврејске верске вође и њихове присталице ругали хришћанима. Они су у суштини говорили: ’Ми имамо велики храм у Јерусалиму који постоји већ вековима! Имамо узвишеног првосвештеника који тамо служи заједно са својим подсвештеницима. Свакодневно се приносе жртве. Имамо Закон, који је преко анђела посредован Мојсију и потврђен великим знацима на гори Синај. Ова нова секта, ови хришћани, који су отпали од јудаизма, они немају ништа од тога!‘ Да ли је ово подругивање постигло свој циљ? Ови напади су очигледно узнемиравали неке јеврејске хришћане. Павлова посланица им је помогла баш у право време.

Зашто никада нису смели да се повуку, за уништење

9. (а) Која се тема провлачи кроз посланицу Јеврејима? (б) У ком су смислу хришћани служили у храму бољем од храма у Јерусалиму?

⁹ Осмотримо два разлога која је Павле дао својој браћи и сестрама у Јудеји да се никада не повуку, за уништење. Први разлог — надмоћност хришћанског система обожавања — провлачи се кроз целу посланицу Јеврејима. Павле је кроз целу своју посланицу темељно разрадио ту тему. Храм у Јерусалиму је био само копија далеко веће стварности, Јеховиног духовног храма, грађевине ’која није начињена рукама‘ (Јеврејима 9:11). Ти хришћани су имали предност да служе у том духовном уређењу за чисто обожавање. Они су служили под једним бољим савезом, давно обећаним новим савезом, који је имао узвишенијег Посредника од Мојсија, Исуса Христа (Јеремија 31:31-34).

10, 11. (а) Зашто Исуса његова лоза није спречавала да служи као Првосвештеник у духовном храму? (б) На које је начине Исус узвишенији Првосвештеник од онога који је служио у јерусалимском храму?

¹⁰ Ти хришћани су имали и далеко бољег Првосвештеника, Исуса Христа. Не, он није потекао од Арона. Уместо тога, он је био Првосвештеник „по реду Мелхиседекову“ (Псалам 110:4). Мелхиседек, чија лоза није записана, био је краљ и првосвештеник древног Салема. Зато је он  одговарајућа пророчанска предслика за Исуса, чија свештеничка служба није била условљена несавршеним људским прецима, већ нечим далеко већим — заклетвом самог Јехове Бога. Попут Мелхиседека, Исус служи не само као Првосвештеник већ и као Краљ, онај који никада неће умрети (Јеврејима 7:11-21).

¹¹ Надаље, за разлику од првосвештеника у јерусалимском храму, Исус није морао приносити жртве из године у годину. Његова жртва је био његов властити савршени живот који је он принео једном заувек (Јеврејима 7:27). Све те жртве које су се приносиле у храму биле су само сенке, предслике онога што је Исус принео. Његовом савршеном жртвом омогућено је право опроштење греха свима који исказују веру. Такође су охрабрујући и Павлови коментари који показују да је тај Првосвештеник онај исти непроменљиви Исус кога су хришћани из Јерусалима познавали. Он је био понизан, добар и онај ко може „саосећати с нашим слабостима“ (Јеврејима 4:15; 13:8). Ти помазани хришћани су имали у изгледу да служе као Христови подсвештеници! Како би могли и да помисле да се повуку на ’слабе и бедне‘ ствари исквареног јудаизма? (Галатима 4:9).

12, 13. (а) Који је други разлог Павле дао хришћанима да се никада не повуку? (б) Зашто би јеврејске хришћане истрајност коју су раније показивали охрабрила да се никада не повуку, за уништење?

¹² Као да то није било довољно, Павле је Јеврејима дао и други разлог да се никада не повуку, за уништење — њихову истрајност у прошлости. Он је написао: „Сећајте се пак прошлих дана када сте, након што сте били просветљени, у патњама поднели велику борбу.“ Павле их је подсетио да су „као у позоришту били изложени“ пребацивањима и невољама. Неки су били затварани; други су саосећали с онима који су у затвору и помагали им. Да, они су показали примерну веру и истрајност (Јеврејима 10:32-34). Па ипак, зашто их је Павле позвао да се ’сећају‘ тих болних искустава? Зар то не би било обесхрабрујуће?

¹³ Сасвим супротно, ’сећање на прошле дане‘ би подсетило те Јевреје на то како их је Јехова подржавао у кушњама. Уз његову помоћ, они су се већ одупрли многим Сатаниним нападима. Павле је написао: „Бог није неправедан да заборави ваше дело и љубав коју сте показали према његовом имену“ (Јеврејима 6:10). Да, Јехова памти сва њихова верна дела и чува их у свом безграничном сећању. То нас подсећа на Исусову опомену да сакупљамо благо на небу. То благо не може украсти ниједан лопов; не може га нагристи никакав мољац нити рђа (Матеј 6:19-21). У ствари, то благо може да се уништи само ако се хришћанин повуче, за уништење. Тиме би он расуо свако благо које је сакупио на небу. Какав је снажан разлог Павле дао јеврејским хришћанима да никада не пођу тим путем! Зашто да протраће све године верне службе? Било би исправно и далеко боље да и даље буду истрајни.

Зашто ми никада не смемо да се повучемо, за уништење

14. С којим се сличним тешкоћама с којима су се суочавали хришћани из првог века суочавамо и ми?

¹⁴ Данашњи прави хришћани имају једнако снажне разлоге да се не повуку. Као прво, сетимо се који благослов имамо — чисти облик обожавања који нам је Јехова дао. Попут хришћана из првог века, и ми живимо у време кад нам се чланови великих религија ругају и исмејавају нас, поносно указујући на своје импресивне религиозне грађевине и на старост својих традиција. Међутим, Јехова нас уверава да он признаје наш облик обожавања. У ствари, ми данас уживамо у благословима које хришћани из првог века нису имали. Можда се питаш: ’Како сад то?‘ Уосталом, они су живели у време кад је духовни храм почео да функционише.  Христ је постао Првосвештеник у том храму кад се крстио 29. н. е. Неки од њих су видели Божјег Сина како изводи чуда. Чак и након његове смрти било је чуда. Ипак, као што је проречено, такви дарови су на крају престали (1. Коринћанима 13:8).

15. Које се пророчанство испуњава за живота данашњих правих хришћана, и шта то значи за нас?

¹⁵ Међутим, ми живимо током значајног испуњења опширног пророчанства о храму записаног од 40. до 48. поглавља књиге Језекиља. a Тако смо видели обнову Божјег уређења за чисто обожавање. Тај духовни храм је очишћен од свих облика религиозне загађености и идолопоклонства (Језекиљ 43:9; Малахија 3:1-5). Размисли о томе које нам је користи донело то чишћење.

16. С којим су се обесхрабрујућим трендом суочавали хришћани из првог века?

¹⁶ Током првог века, организована хришћанска скупштина није имала светлу будућност. Исус је прорекао да ће бити као кад се по пољу на коме је тек посејана пшеница посеје кукољ, због чега пшеница практично неће моћи да се разликује од кукоља (Матеј 13:24-30). Тако је и било. На крају првог века, кад је остарели апостол Јован деловао као задња препрека против кварења, отпад се већ био размахао (2. Солуњанима 2:6; 1. Јованова 2:18). Недуго након смрти апостола̂, појавила се засебна свештеничка класа која је тлачила стадо и носила карактеристичну одећу. Отпад се ширио попут гангрене. Како обесхрабрујуће за верне хришћане! Видели су како је новоосновано уређење за чисто обожавање надвладано једним исквареним обликом. То се десило за мање од једног века откад је Христ утемељио скупштину.

17. У ком смислу данашња хришћанска скупштина постоји дуже од скупштине из првог века?

¹⁷ Погледајмо сада једну супротност. Данас чисто обожавање већ траје дуже од периода апостола! Откад је 1879. објављено прво издање овог часописа, Јехова нас је благосиљао све прочишћенијим обожавањем. Јехова и Христ Исус дошли су 1918. у духовни храм да би га очистили (Малахија 3:1-5). Од 1919, уређење за обожавање Јехове Бога прогресивно се побољшава. Наше разумевање библијских пророчанстава и начела постајало је све јасније (Пословице 4:18). Коме припада заслуга за све то? Не несавршеним људима. Само је Јехова, заједно са својим Сином као Поглаварем скупштине, могао заштитити свој народ да се не исквари у овом исквареном времену. Зато никада немојмо заборавити да захвалимо Јехови што нам данас омогућује да имамо удела у чистом обожавању. И будимо одлучни да се никада не повучемо, за уништење!

18. Који разлог ми имамо да се никада не повучемо, за уништење?

¹⁸ Попут тих јеврејских хришћана, и ми имамо други разлог да се клонимо кукавичког пута, то јест да се не повучемо — нашу устрајност у прошлости. Било да смо почели да служимо Јехови пре коју годину или то верно чинимо већ деценијама, имамо за собом хришћанска  дела. Многи од нас су поднели прогонство, било да се ради о затвору, забрани, бруталности или губитку иметка. Многи други се суочавају с противљењем у породици, презиром, ругањем и равнодушношћу. Сви смо ми истрајали, и настављамо да верно служимо Јехови упркос изазовима и испитима у животу. Чинећи то, ми градимо досије о истрајности који Јехова неће заборавити, ризницу блага на небу. Зато ово свакако није време да се повучемо у покварени стари систем који смо оставили иза себе! Зашто да сав наш труд буде бескористан? То је посебно случај данас, кад је до краја остало још само „врло мало“ (Јеврејима 10:37).

19. Чиме ће се позабавити наредни чланак?

¹⁹ Да, чврсто решимо да не будемо „од оних који се повлаче, за уништење“! Уместо тога, будимо „од оних који имају веру“ (Јеврејима 10:39). Како можемо бити сигурни да одговарамо том опису, и како можемо помоћи сухришћанима да чине то исто? Тиме ће се позабавити наш наредни чланак.

[Фуснота]

Да ли се сећаш?

◻ Шта значи повући се, за уништење?

◻ Који су притисци деловали на јеврејске хришћане којима је Павле писао?

◻ Које је разлоге Павле дао Јеврејима да се не повуку, за уништење?

◻ Које разлоге ми имамо да будемо одлучни да се никада не повучемо, за уништење?

[Питања за разматрање]

[Слике на 15. страни]

Петар и поред свог попуштања страху није био „од оних који се повлаче, за уништење“