Проналажење правог мира у земљи немира

„Чудовиште секташког насиља је ван кавеза“, стајало је у једном извештају из 1969. То је било када су Немири, период превирања у Северној Ирској, почели да ескалирају.

СЕКТАШКО насиље и убијање постало је свакодневна ствар док су протестантске и католичке убице, „дивљаци на обе стране“ политичког и религиозног спора, појачавали борбу за превласт у Ирској. Од тада је „више од 3 600 људи убијено, а хиљаде осакаћено током скоро 30 година насиља“, извештава The Irish Times.

То наравно није нова борба. Она вековима хара Ирском. У недавним годинама њен најсмртоноснији утицај се осетио у Северној Ирској, али су и људима широм Ирске упропаштени животи горчином и раздором који је она проузроковала.

У том сценарију, сада већ преко сто година, Јеховини сведоци су указивали на стварно решење проблема који харају овом земљом немира. То решење је Божје Краљевство у рукама Исуса Христа (Матеј 6:9, 10). Почетком тих Немира 1969, у Ирској је било 876 Јеховиних сведока. Сада их има преко 4 500 у преко 100 скупштина. Ево неколико искустава оних који су окренули леђа политичким и паравојним активностима.

„Кад порастем, придружићу се Ири!“

Мајкл a је васпитаван као католик у Републици Ирској. У школи је научио нешто из историје Ирске и о њеном вековима старом сукобу с Британијом. Као дете, развио је дубоку мржњу према Енглезима, које је сматрао „тлачитељима ирског народа“. Када је имао десет година рекао је својој баки: „Кад порастем, придружићу се Ири!“ (Ирској републиканској армији). „Добио сам шамар који памтим до данашњег дана“, каже он. Касније је сазнао да је његов деда био у британској армији током Првог светског рата. Његова бака је једном морала да стане испред деде како би спречила да га чланови Ире убију.

 Ипак, када је одрастао, Мајкл је желео да учини нешто не би ли помогао осталим католицима из Северне Ирске. „Мени се у то време чинило“, каже он, „да су једини људи који ишта чине за католички народ у Северној Ирској били чланови Ире.“ Подстакнут оним за шта је сматрао да је праведна ствар, постао је члан Ире и обучио се да користи оружје. Троје његових пријатеља убиле су протестантске паравојне формације у Северној Ирској.

Мајкла је на крају разочарала паравојна борба; примера ради, узнемириле су га жестоке свађе међу различитим паравојним групама. Док је био у затвору због кривичних дела везаних за Иру, молио се Богу да му помогне да пронађе прави пут до трајног мира и правде. Након извесног времена посетили су га Јеховини сведоци. Међутим, старе предрасуде створиле су баријеру. Сведоци су били Енглези. Његова дубоко укорењена мржња спречавала га је да их слуша. „Нисам им увек показивао да ми је драго што их видим“, каже он, „али они су истрајавали у долажењу и разговорима са мном, и почео сам да увиђам да ће Божје Краљевство окончати све политичке и социјалне неправде за чије сам се искорењивање ја борио“ (Псалам 37:10, 11; 72:12-14).

Час одлуке је куцнуо једне вечери када је Мајкл срео свог командујућег официра Ире, који је рекао: „Имамо посао за тебе.“ „Схватио сам да сам тада и на том месту морао да изаберем“, каже Мајкл, „тако да сам дубоко уздахнуо и рекао: ’Ја сам сада Јеховин сведок‘, иако тада нисам био крштен. Једноставно сам знао да желим да будем Јеховин слуга.“ „Тебе треба уза зид“, узвратио је официр. Упркос претњи, Мајкл је напустио Иру. Смогао је храбрости за то тако што је допустио Јеховиним речима да утичу на његове мисли и срце. „С временом су и моја жена и нека моја деца предали своје животе Јехови. Сада имамо прави мир у срцу. И увек ћемо бити захвални Јехови што нам је дозволио да сазнамо истину и да учествујемо у ширењу поруке мира у земљи немира“ (Псалам 34:15; 119:165).

Бити неутралан је права заштита

„Одрастао сам у сеоском крају у Каунти Дерију у Северној Ирској“, каже Патрик. „Као дете, ни за шта друго нисам знао осим за Немире. Таква средина је очигледно утицала на моје гледиште и размишљање.“ Патрик је развио екстремистичка гледишта под утицајем отровног национализма и дубоких анти-британских предрасуда. На обе стране је видео религиозне људе како у политичкој борби крше основна хришћанска начела  као и принципе основне људске пристојности. Због тога је одбацио религију и на крају постао атеиста и непоправљиви марксиста. (Упореди с Матејем 15:7-9; 23:27, 28.)

„У мојим најранијим сећањима су штрајкови глађу републиканских затвореника на северу“, каже Патрик. „Они су на мене дубоко утицали. Сећам се како сам постављао ирске заставе и исписивао анти-британске графите где год сам могао. Када сам имао само 15 година, био сам при почасном батаљону на сахрани једног штрајкача глађу који је умро у затвору.“ Попут многих других који су се упетљали у немире и конфузију тог времена, Патрик је учествовао у побунама и протестним маршевима у тежњи за оним што је он сматрао социјалном правдом и једнакошћу. Спријатељио се с многим екстремним националистима, које су британске власти већином позатварале.

„Затим“, каже Патрик, „из економских разлога, доспео сам на неко време у Енглеску. Док сам био тамо, британска полиција је ухапсила једног мог пријатеља који је учествовао у бомбашкој мисији.“ Иако је Патрик још увек био дубоко наклоњен национализму, његов став је почео да се мења. Почео је да увиђа да су његове предрасуде против целог енглеског народа биле неосноване. „Такође сам почео да схватам“, каже он, „да паравојна активност неће никада заиста решити проблеме и отклонити неправду која ме је болела. Било је превише корупције и других мана међу онима који су контролисали паравојне организације“ (Проповедник 4:1; Јеремија 10:23).

Патрик се на крају вратио у Северну Ирску. „Када сам се вратио, један пријатељ ме је упознао с Јеховиним сведоцима.“ Док је са Сведоцима студирао Библију, Патрик је почео да увиђа које је право решење људских сукоба и раздора. Брзо је духовно напредовао док су начела из Библије утицала на његов ум и срце (Ефешанима 4:20-24). „Сада“, каже он, „уместо да кујем заверу за рушење постојећег система, проповедам поруку о миру из Библије, чак и у крајевима где живе они који су привржени властима, а где раније никада не бих крочио. У ствари, у време када су се у Белфасту дешавала многа секташка убиства, једини који су се слободно, без оклопних возила, могли кретати између подручја где живе они који су привржени властима и подручја националиста, били су Јеховини сведоци.“ Попут других сведока у Северној Ирској током тог времена, он је увидео да је бити неутралан, баш као што су то и рани хришћани били, права заштита (Јован 17:16; 18:36). Закључио је: „Човек се осећа тако слободним када види како ће Јехова преко Исуса Христа читавом човечанству обезбедити истинску правду и слободу од угњетавања“ (Исаија 32:1, 16-18).

„Оружје ми је било једина заштита“

„Одрастао сам с друге стране политичког и религиозног спора“, каже Вилијам. „Усмеравале су ме протестантске предрасуде и снажна мржња према било чему што је католичко. Ако је икако било могуће, никада не бих отишао у католичку продавницу, и само сам једном посетио Републику Ирску. Укључио сам се у разне протестантске групе и институције, као на пример Orange Order — једна организација која је посвећена очувању протестантске религије и начина живота.“ Када је имао 22 године, Вилијам се придружио Одбрамбеном пуку Алстера, локално регрутованом делу британске армије. Већина чланова били су протестанти. Био је прилично спреман да убије не би ли одбранио своје наслеђе. „Имао сам неколико врста оружја и не бих се устручавао да га употребим ако би то било неопходно. Једно сам ноћу држао испод јастука.“

Али онда је дошао преокрет. „Док сам с једним Јеховиним сведоком радио на реновирању једне старе куће, почео сам да увиђам да они имају нешто посебно. Тај  мој сарадник је оставио дубок утисак на мене. Док смо заједно радили на изградњи куће, могао сам да га питам о многим стварима које су ме мучиле што се тиче Немира, религије и Бога. Његови једноставни, јасни одговори помогли су ми да увидим какви су Јеховини сведоци — уједињен, ненасилан и политички неутралан народ, познат по љубави према Богу и ближњему“ (Јован 13:34, 35).

У року од четири месеца откад је започет студиј, Вилијам је иступио из свих религиозних и политичких институција с којима је био повезан. „То је за мене био велики корак“, присећа се он, „пошто сам морао да се одрекнем многих дугогодишњих традиција које сам поштовао.“ Међутим, његов највећи испит је тек предстојао. „Због ситуације у Северној Ирској, мислио сам да ми је оружје једина заштита. На мене се гледало као на ’легитимну мету‘ паравојних формација Ире. Зато је било веома тешко одбацити то оружје.“ Ипак, постепено је библијски савет, попут оног из Исаије 2:2-4, променио његово гледиште. Схватио је да је на крају Јехова био његова права заштита, баш као што је то био и за хришћане првог века. Тако је Вилијам предао своје оружје.

„Једна ствар због које ми је веома драго“, каже Вилијам, „јесте да сада имам дубока и стална пријатељства с људима на које сам раније гледао као на смртне непријатеље. И не само то, стварно је извор радости када можеш пренети библијску поруку наде тамо где је за мене раније било ’подручје где се не иде‘. Када размишљам о ономе што је истина урадила за мене и моју породицу, то ме довека чини захвалним Јехови и његовој организацији.“

„Ствари које стварно нису имале никаквог смисла“

Роберт и Тереза су дошли из тотално различитих средина. „Ја сам из чврсте протестантске породице“, каже Роберт. „Неки од мојих рођака били су укључени у паравојне активности. Када сам имао 19 година, са̂м сам се прикључио Британској армији, Одбрамбеном пуку Алстера. Већину времена сам проводио патролирајући подручјем где је живела Тереза. Једне ноћи сам био пребачен с редовне патроле на друге дужности. Те ноћи је експлодирао лендровер у ком је требало да се возим. Два војника су погинула, а још двојица су била повређена.“

Роберт је почео да се пита која је сврха живота. „Увек сам веровао у Бога, али оно што сам видео широм Северне Ирске, једноставно за мене није имало никаквог смисла. Почео сам да се истински молим Богу. Питао сам Бога да ли стварно постоји и ако постоји, да ми покаже прави начин живота. Сећам се да сам му рекао да негде мора постојати права религија!“ Само неколико дана након тога, један Јеховин сведок је дошао код Роберта и оставио му нешто од литературе. Када се касно те вечери вратио из патроле, Роберт је почео с читањем које је завршио око пет сати ујутру. „Брзо сам распознао звук истине“, каже он, „и могао сам видети да све долази директно из Библије“ (2. Тимотеју 3:16). Започео је да проучава Библију, и за кратко време предао је свој живот Богу.

„Сведоци су нас увек усмеравали на Библију“

Тереза је, с друге стране, била католикиња, с дубоким националистичким осећањима. „Као девојка сам се прикључила партији Sinn Féin.“ b Она признаје: „То ме је увукло у подупирање паравојне активности. Помагала сам у скупљању новчаних средстава за борбу. Обавештавала сам Иру о ономе што се дешавало у мом крају. Учествовала сам и у побунама и нападима каменицама на полицију и војне патроле.“

Када су неки из Терезине породице почели да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима, и код ње се створила знатижеља.  Моћ Божје Речи је имала велики утицај на њу. „Сведоци су нас увек усмеравали на Библију док су одговарали на питања“, каже она. „Обећање из Данила 2:44 је заиста било просветљујуће. Увидела сам да је Божје Краљевство право средство за уклањање свих неправди против којих сам се борила.“ Код ње је расла одвратност према неким зверствима која су чиниле паравојне формације. Тереза на пример, није могла да разуме зашто би се ико са осећајем сажаљења и ко је пристојан радовао вестима о терористичким акцијама где су војници или неки други убијени или осакаћени и где су породице погођене жалошћу и патњом. И она је прихватила истину из Библије и дозволила Божјим начелима да исправе њен начин размишљања. Предала је свој живот Богу и убрзо се крстила (Пословице 2:1-5, 10-14).

Тереза је Роберта упознала када су обоје присуствовали састанцима у једној скупштини Јеховиних сведока у Северној Ирској. Она коментарише: „Када сам први пут срела Роберта, тешко ми је било да поверујем да тако смирено и на мирољубив начин разговарам с неким на кога бих, све донедавно, гледала као на део британске ратне машинерије. Божја Реч ми је заиста помогла да избацим дубоко укорењену мржњу и предрасуде.“ Она и Роберт су установили не само да нису подељени мржњом и предрасудама које потичу из њихових различитих традиција и култура, већ да имају толико тога заједничког. Најмоћније од свега била је љубав према Јехови Богу. Венчали су се. Сада заједно раде у преношењу Божје поруке правог мира људима било ког порекла и веровања у тој земљи немира.

Други у Ирској су имали слична искуства. Слушањем и прихватањем учења надахнуте Божје Речи, они су умакли људској ’филозофији и празној превари‘ (Колошанима 2:8). Сада имају потпуно поуздање у Божја обећања забележена у Библији. Срећни су што са свима који слушају деле своју наду у мирну будућност — наду да ће бити тотално ослобођени од секташког и било ког другог насиља (Исаија 11:6-9).

[Фусноте]

[Слике на 10. страни]

Паравојна борба је била идеализована на зидовима широм Северне Ирске