Потребна нам је Јеховина организација

ДА ЛИ си икада чуо кад неко каже: „Верујем у Бога, али не верујем у организовану религију?“ Слична гледишта износе они који су некада с пуно ентузијазма одлазили у цркву, а онда им је одушевљење спласнуло јер им њихова религија није задовољила духовне потребе. Иако су их религиозне организације уопште изневериле, многи и даље чврсто желе да обожавају Бога. Међутим, они верују да је боље да га обожавају на свој начин него да то раде у повезаности с неком црквом или другом организацијом.

Шта о томе каже Библија? Да ли Бог жели да хришћани буду повезани с неком организацијом?

Раним хришћанима је користило то што су били организовани

На Пентекост 33. н. е., Јехова није свој свети дух излио на неколико изолованих верника, већ на групу мушкараца и жена који су се заједно окупили „на истом месту“, наиме, у једној горњој соби у Јерусалиму (Дела апостолска 2:1). Тада је основана хришћанска скупштина која је прерасла у једну међународну организацију. То се показало као прави благослов за те ране ученике. Зашто? Један од разлога је да су добили један важан задатак — да проповедају добру вест о Божјем Краљевству на крају и „по целој настањеној земљи“ (Матеј 24:14). У скупштини су новообраћеници могли да од искусних суверника уче како да обављају дело проповедања.

Ускоро се вест о Краљевству проширила далеко ван зидова Јерусалима. Између 62. и 64. н. е., апостол Павле је написао своје прво писмо хришћанима који су били ’расејани по Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витинији‘, што је све у данашњој Турској (1. Петрова 1:1). Такође је било верника и у Палестини, Либану, Сирији, на Кипру, у Грчкој, на Криту и у Италији. Добра вест се „проповедала у целом стварству које је под небом“, као што је Павле 60-61. н. е. написао Колошанима (Колошанима 1:23).

Друга корист из повезаности са организацијом била је охрабрење које су хришћани могли да пружају једни другима. Кад су били повезани са скупштином, хришћани су могли да чују надахнуте говоре, да заједно проучавају Свето писмо, деле искуства која јачају веру и заједно са суверницима учествују у молитви (1. Коринћанима, 14. поглавље).

Као чланови скупштине, хришћани су такође упознавали једни друге — и тако се заволели. Не само што рани хришћани нису осећали да  је повезаност са скупштином терет, већ их је та повезаност изграђивала и јачала (Дела апостолска 2:42; 14:27; 1. Коринћанима 14:26; Колошанима 4:15, 16).

Још један разлог због чега је била потребна једна уједињена светска скупштина, то јест организација, јесте унапређивање јединства. Хришћани су учили да ’сложно говоре‘ (1. Коринћанима 1:10). То је било од животног значаја. Чланови скупштине су дошли с различитим степеном образовања и социјалном позадином. Говорили су другачије језике и очигледно су се разликовали у карактерним цртама (Дела апостолска 2:1-11). Понекад су постојала добронамерна неслагања у мишљењима. Међутим, хришћанима је помагано да таква неслагања решавају у оквиру скупштине (Дела апостолска 15:1, 2; Филипљанима 4:2, 3).

Озбиљна питања која нису могли да реше локалне старешине, упућивана су зрелим путујућим надгледницима, као што је био Павле. Битне доктринарне ствари упућивале су се централном водећем телу које се налазило у Јерусалиму. Водеће тело су у почетку сачињавали апостоли Исуса Христа, али је оно касније проширено и на старешине скупштине у Јерусалиму. Свака скупштина је признавала ауторитет који је Бог дао том водећем телу и његовим представницима да организују службу, наименују особе на места службе и доносе одлуке у погледу доктринарних ствари. Када би водеће тело решило неку ствар, скупштине би прихватиле ту одлуку и ’обрадовале се охрабрењу‘ (Дела апостолска 15:1, 2, 28, 30, 31).

Да, Јехова је у првом веку користио организацију. Али како је данас?

И данас нам је потребна организација

Као и њихов узор из првог века, Јеховини сведоци данас озбиљно узимају опуномоћење да проповедају добру вест о Краљевству. Један од начина на који они извршавају ово дело јесте дистрибуцијом Библија и помагала за проучавање Библије, а за то је потребна организација.

Хришћанске публикације морају да се пажљиво припреме, да се провери њихова тачност, да се штампају и онда испоруче скупштинама. Сем тога, та литература мора да се однесе онима који желе да је читају, а хришћани се понаособ добровољно стављају на располагање. На овај начин је порука о Краљевству дошла до милиона људи. Објавитељи добре вести се труде да своју проповедничку делатност извршавају на један организован начин, засигуравајући да ниједан део подручја не буде превише обрађиван док би други био запостављен. За све то је потребна организација.

Будући да „Бог није пристран“, Библија и библијска литература морају да се преведу (Дела апостолска 10:34). Тренутно је овај часопис доступан на 132 језика, а пропратни Пробудите се! излази на 83 језика. За то су потребни добро организовани преводилачки тимови широм света.

Чланови скупштине примају охрабрење када посећују хришћанске састанке и веће скупове. Тамо они чују подстичуће библијске говоре, заједно проучавају Писмо, деле изграђујућа искуства и удружују се са суобожаваоцима у молитви. И, попут своје браће из првог века, они уживају кад их љубазни путујући надгледници посећују да би им јачали веру. Тако данас хришћани формирају „једно стадо под једним пастирем“ (Јован 10:16).

Наравно, Јеховини сведоци нису савршени, као што нису били ни њихови рани узори. Међутим, они настоје да раде заједно у јединству. Као исход тога, дело проповедања о Краљевству врши се широм света (Дела апостолска 15:36-40; Ефешанима 4:13).

[Слика на 31. страни]

Хришћани данас формирају „једно стадо под једним пастирем“