Какво мишљење имаш о себи?

БИО је то поносан човек. Пошто је био унапређен на виши државни положај, уживао је у томе да му други ласкају и да му се диве. Али страшно се наљутио када један службеник није хтео да му искаже такву част. Да би се осветио, овај охоли званичник је сковао заверу да истреби све у царству који су истог етничког порекла као и преступник. Какво искривљено мишљење о сопственој важности!

Тај завереник је био Аман, виши службеник на двору персијског краља Асвира. Ко је био предмет његовог непријатељства? Јеврејин по имену Мардохеј. Иако је Аманов покушај геноцида био крајност, то показује колико су последице поноса опасне и озбиљне. Његова охолост не само што је довела друге у критичну ситуацију већ је проузроковала и његово јавно понижење, а на крају и смрт (Јестира 3:1-9; 5:8-14; 6:4-10; 7:1-10).

Прави обожаваоци нису имуни на понос

Јехова од нас захтева да ’смерно пред њим ходимо‘ (Михеј 6:8). У Библији се налазе многе приче о људима који нису сачували скромно мишљење о себи. То им је створило проблеме и жалост. Разматрање неких примера може нам помоћи да увидимо колико је сулудо и опасно неуравнотежено размишљање.

Размишљање Божјег пророка Јоне постало је толико неуравнотежено да је покушао да побегне када му је Јехова дао налог да упозори зле Нинивљане на његову осуду (Јона 1:1-3). Касније, када су се после његовог проповедања Нинивљани покајали, Јона се надурио. Толико му је било стало до угледа који је имао као пророк да га скоро уопште није било брига за живот хиљаде Нинивљана (Јона 4:1-3). Уколико смо нескромни па себе схватамо превише важнима, биће нам тешко да сачувамо непристрано и објективно гледиште о људима и догађајима око нас.

Узмимо за пример и Озију који је био добар краљ у Јуди. Међутим, када је постао неуравнотежен у свом размишљању, дрско је покушао да преузме неке свештеничке дужности. Нескромност и јако дрзак поступак коштали су га здравља и губитка Божјег признања (2. Летописа 26:3, 16-21).

Скоро да су и Исусови апостоли упали у замку неуравнотеженог размишљања. Постали су претерано заинтересовани за личну славу и моћ. Кад је дошло време тешке кушње, напустили су Исуса и побегли (Матеј 18:1; 20:20-28; 26:56; Марко 9:33, 34; Лука 22:24). Због недостатка скромности и сујетног размишљања готово да су изгубили из вида Јеховину намеру и своју улогу у томе.

Последице превисоког мишљења о себи

Неуравнотежено мишљење о нама самима може нам нанети бол и нарушити наш однос с другима. Примера ради, можда седимо у некој соби и примећујемо како две особе нешто међу собом шапућу и смеју се. Уколико смо егоцентрични, могли бисмо погрешно претпоставити да збијају шалу на наш рачун пошто тако тихо причају. У нашим мислима нема места ни за какво друго могуће објашњење. На крају крајева, о коме би другом могли да причају? Могли бисмо се узнемирити и одлучити да више не разговарамо с тим особама. На тај начин неуравнотежено гледиште о нашој личној важности може довести до неспоразума̂ и нарушених односа с пријатељима, члановима породице и с другима.

 Особе које себе сматрају превише важнима могу постати хвалисавци који се стално размећу својим тобоже великим талентима, делима или поседима. Можда у разговору воде главну реч тако што увек имају да убаце нешто о себи. То открива недостатак искрене љубави и стварно може да иде на живце. Тако умишљена особа често одбија друге од себе (1. Коринћанима 13:4).

Као Јеховини сведоци, у нашој служби проповедања наилазимо на исмејавање и одбијање. Треба да имамо на уму да такво противљење није усмерено на нас лично, већ на Јехову који је Извор наше поруке. Међутим, искривљено гледиште о личној важности може водити до озбиљних последица. Годинама раније један брат је лично схватио вербални напад неког станара, па му је увредљиво узвратио (Ефешанима 4:29). После тога тај брат више никад није ишао у службу од врата до врата. Да, понос нас може навести да се изнервирамо док смо у служби проповедања. Немојмо никад дозволити да се тако нешто деси. Уместо тога, понизно се молимо Јехови да нам помогне да сачувамо исправно цењење за предност учествовања у хришћанској служби (2. Коринћанима 4:1, 7; 10:4, 5).

Такође, уколико себе сматрамо превише важнима то нас може спречити да прихватимо преко потребан савет. Пре неколико година, у једној средњоамеричкој земљи један тинејџер је у скупштини одржао говор у Теократској школи службе. Када му је надгледник школе дао прилично директан савет, дечак се наљутио, бацио Библију на под и изјурио из Дворане Краљевства с намером да се више никад не врати. Али након неколико дана, сломио је свој понос, помирио се с надгледником школе и понизно прихватио његов савет. С временом је овај младић достигао хришћанску зрелост.

Ако смо нескромни и ако себе сматрамо превише важнима то може нарушити и наш однос с Богом. Стих из Прича Соломунових 16:5 (ДК) нас упозорава: „Мрзак је Господу ко је год поносита срца.“

Уравнотежено мишљење о себи

Очигледно не треба да сматрамо себе превише важнима. Свакако, то не значи да не треба да будемо озбиљни у вези с оним што радимо или говоримо. Библија показује да надгледници, слуге помоћници — у ствари сви у скупштини — треба да буду озбиљни (1. Тимотеју 3:4, 8, 11; Титу 2:2). Како онда хришћани могу развити и сачувати скромно, уравнотежено и трезвено мишљење о себи?

Библија садржи многе охрабрујуће примере особа које су задржале уравнотежено мишљење о себи. Исус Христ је истакнут пример понизности. Да би извршио Очеву вољу и да би донео спасење човечанству, Божји син је добровољно напустио узвишен положај на небу и постао само човек на земљи. Упркос томе што је подносио увреде, злостављање и срамну смрт, сачувао је самоконтролу и достојанство (Матеј 20:28; Филипљанима 2:5-8; 1. Петрова 2:23, 24). Како је то успео? Тако што се потпуно ослањао на Јехову и био одлучан да врши његову вољу. Исус је марљиво проучавао Божју Реч, усрдно се молио и снажно се напрезао у служби (Матеј 4:1-10; 26:36-44; Лука 8:1; Јован 4:34; 8:28; Јеврејима 5:7). Слеђење Исусовог примера може нам помоћи да развијемо и сачувамо уравнотежено гледиште о себи (1. Петрова 2:21).

Размотримо такође изузетан пример Јонатана, сина краља Саула. Због непослушности свога оца Саула, Јонатан је изгубио могућност да га наследи као краљ (1. Самуилова 15:10-29). Да ли је Јонатан био огорчен због тога? Да ли је био љубоморан на Давида, младића који је требао да влада на његовом месту? Премда је Јонатан био много старији и вероватно искуснији од Давида, скромно и понизно се повиновао Јеховиној припреми и верно је пружао подршку Давиду (1. Самуилова 23:16-18). Ако јасно сагледамо Божју вољу и ако смо спремни да јој се подложимо, то ће нам  помоћи да ’не мислимо о себи више него што треба да мислимо‘ (Римљанима 12:3).

Исус је поучавао о томе колико је важно испољавати скромност и понизност. То је сликовито објаснио рекавши својим ученицима да када буду на некој свадби не треба да заузму ’најистакнутије место‘, јер може доћи неко угледнији те ће они бити понижени тако што ће морати да оду на најниже место. Да би поука била сасвим јасна, Исус је још рекао: „Јер свако ко се узвисује биће понижен, а ко се понизује биће узвишен“ (Лука 14:7-11). Мудро би било да послушамо Исусов савет и да се ’обучемо у понизност‘ (Колошанима 3:12; 1. Коринћанима 1:31).

Благослови због уравнотеженог гледишта

Скроман и понизан дух омогућује Јеховиним слугама да буду истински радосни у служби. Старешине су много приступачније кад с понизношћу ’обзирно поступају са стадом‘ (Дела апостолска 20:28, 29). Тада је другима у скупштини лакше да разговарају с њима и затраже њихову помоћ. То ће допринети да скупштина буде тесније повезана у духу љубави, срдачности и поверења.

Кад себе не сматрамо превише важнима тад ће нам бити лакше да стичемо добре пријатеље. Скромност и понизност ће нас чувати од тога да не развијемо такмичарски дух и да не покушавамо да засенимо друге својим делима или материјалним стварима. Те Богу допадљиве особине ће нам помоћи да будемо обзирнији, а тиме и у бољој позицији да утешимо и подржимо оне којима је то потребно (Филипљанима 2:3, 4). Када су људи дирнути љубављу и љубазношћу тад обично лепо узвраћају на то. Зар није такав несебичан однос темељ на ком се граде чврста пријатељства? Какав благослов за то што нисмо нескромни, па себе не сматрамо превише важнима! (Римљанима 12:10)

Такође, уколико имамо уравнотежено гледиште о себи биће нам лакше да признамо своју грешку кад повредимо неког (Матеј 5:23, 24). То ће водити до бољих односа, измирења и узајамног поштовања. Ако су они који надгледају, као што су то старешине, понизни и скромни, моћи ће много више да ураде за друге (Пословице 3:27; Матеј 11:29). Исто тако, понизна особа ће лакше опростити онима који су јој сагрешили (Матеј 6:12-15). Она неће претерано реаговати кад примети да је омаловажавају и имаће поверења у Јехову да ће он исправити ствари које се другачије не могу поправити (Псалам 37:5; Пословице 3:5, 6).

Највећи благослов који можемо добити ако имамо скромно и понизно гледиште о себи јесте Јеховина наклоност и одобравање. „Бог се супротставља охолима, а незаслужену доброту даје понизнима“ (1. Петрова 5:5). Немојмо никада упасти у замку размишљања како смо бољи него што заправо јесмо. Уместо тога, понизно признајмо своје место у Јеховином уређењу. Величанствени благослови чекају све оне који удовољавају захтеву да ’смерно пред Богом својим ходе‘.

[Слика на 22. страни]

Јонатан је понизно пружао подршку Давиду