Животна прича

Исказивање захвалности Јехови — пуновременом службом

ИСПРИЧАО СТЕНЛИ Е. РЕНОЛДС

Родио сам се у Лондону (Енглеска) 1910. године. По завршетку Првог светског рата моји родитељи су се преселили у једно мало село Вестбери Леј, у Вилтширу. Још као младић сам се често питао: ’Ко је Бог?‘ Нико ми никада није могао рећи. И ја никада нисам могао да разумем зашто су једној тако малој општини као што је наша, потребне две капеле и једна црква за обожавање Бога.

ЧЕТИРИ године пре почетка Другог светског рата, 1935, мој млађи брат Дик и ја ишли смо бициклама до Вејмута, на енглеској јужној обали, на камповање. Док смо седели у шатору, слушали како киша пада и питали се шта да радимо, наишао је један старији господин и понудио ми три помоћна средства за студирање Библије — Харфу Божју, Светло I и Светло II. Прихватио сам их, радостан што имам нешто чиме могу да убијем досаду. Одмах сам се одушевио оним што сам прочитао, али тада нисам имао појма да ће то потпуно променити мој живот — а и живот мог брата.

Када сам се вратио кући, мајка ми је рекла да Кејт Парсонс, која живи у нашем селу, дели исту врсту библијске литературе. Она је била добро позната јер је, иако прилично стара, возила мали мотоцикл да би посећивала људе широм наше раштркане општине. Отишао сам код ње и она ми је радо дала књиге Стварање и Богатство и још неке друге публикације Watch Tower Societyja. Такође ми је рекла да је она Јеховин сведок.

Када сам упоредо са својом Библијом прочитао те књиге, знао сам да је Јехова прави Бог и желео сам да га обожавам. Зато сам послао писмо о иступању  из цркве и почео да присуствујем библијским студијима у кући Џона и Алис Муди. Они су живели у нама најближем граду Вестберију. Само нас седморо је присуствовало овим састанцима. Пре и после састанака, Кејт Парсонс је свирала хармонијум док смо ми из свег гласа певали песме Краљевства!

Почетнички дани

Запазио сам да живимо у значајним временима и жудео сам за тим да учествујем у делу проповедања које је проречено у Матеју 24:14. Зато сам престао да пушим, купио актенташну и предао се Великом Богу Јехови.

У августу 1936. требало је да Џозеф Ф. Ратерфорд, председник Watch Tower Societyja, посети Глазгов (Шкотска) да би одржао говор на тему „Армагедон“. Иако је Глазгов удаљен око 600 километара, био сам решен да будем тамо и да се на том конгресу крстим. Нисам био при парама, па сам зато понео свој бицикл и попео се на воз до Карлајла, града на шкотској граници, а одатле наставио бициклом према северу још 160 километара. И у повратку сам доста возио, физички исцрпљен, али духовно ојачан.

Од тада сам увек бициклом ишао да своју веру преносим људима у оближњим селима. У тим данима је сваки Сведок имао карту сведочанства с поруком из Писма коју би станари читали. Такође смо користили портабл фонографе и пуштали плоче с библијским говорима председника Заједнице. И наравно, увек смо носили торбу за часописе, a која нас је идентификовала као Јеховине сведоке.

Пионирење у време рата

Мој брат се крстио 1940. Други светски рат је почео 1939. и обојица смо увидели хитну потребу за пуновременим проповедницима. Стога смо поднели молбе за пионирску службу. Били смо захвални што смо обојица били одређени за пионирски дом у Бристолу, где је требало да се придружимо Едити Пул, Берту Фармеру, Томи и Дороти Бриџиз, Бернарду Хотону и другим пионирима чијој смо се вери дуго дивили.

Ускоро је по нас дошао мали комби који је на својим странама имао натпис „ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ“, написан масним словима. Возач је био Стенли Џонс који је касније постао мисионар у Кини и тамо био затворен седам година у самици због свог проповедања.

Будући да је рат све више беснео, ретко кад смо спавали целу ноћ. Око нашег  пионирског дома су падале бомбе тако да смо стално морали пазити на запаљиве справице. Једно вече, отишли смо из центра Бристола након једног лепог конгреса на којем је присуствовало 200 Сведока, и кроз пљусак шрапнела од противавионских зрна стигли у наш релативно безбедан дом.

Следеће јутро смо се Дик и ја вратили у град да би узели неке ствари које су нам тамо остале. Били смо шокирани. Бристол је био сав опустошен. Центар града је био потпуно уништен и спаљен. Улица Парк, у којој се налазила наша Дворана Краљевства, претворила се у хрпу рушевина која се димила. Међутим, ниједан Сведок није изгубио живот нити је био повређен. На срећу, већ смо пребацили библијску литературу из Дворане Краљевства и разделили је по кућама чланова скупштине. Захвалили смо Јехови за обе ствари.

Неочекивана слобода

У време када сам примио позив за војну службу, скупштина у Бристолу у којој сам служио као председавајући надгледник имала је 64 слуге. Многи Сведоци су због свог неутралног става били послати у затворе, и очекивао сам да ће моја слобода проповедања на сличан начин бити ограничена. Мој случај је био претресан на локалном Бристолском суду где је брат Ентони Бак, бивши затворски службеник, говорио у моје име. Он је био одважан, неустрашив човек, одлучан поборник библијских истина, и због његовог доброг заступања неочекивано ми је дато потпуно ослобођење од војне службе под условом да наставим с пуновременом службом!

Био сам усхићен због своје слободе, и решио сам да је искористим до највеће могуће мере. Наравно да сам се питао шта ми се пише, када су ме позвали да се јавим у лондонску канцеларију подружнице да бих разговарао с братом Албертом Д. Шродером, надгледником подружнице. Замислите моје изненађење када сам био замољен да у Јоркширу служим као путујући надгледник, да сваке недеље посећујем различите скупштине како бих помагао браћи и храбрио их. Осећао сам се тако неадекватним за једну такву доделу, али имао сам изузеће од војне службе и ништа ме није спречавало да одем. Тако сам прихватио Јеховино вођство и драге воље отишао.

На једном конгресу у Хадерсфилду, Алберт Шродер ме је представио браћи и у априлу 1941. године прихватио сам се своје нове доделе. Каква је радост била упознати ту драгу браћу! Због њихове љубави и доброте још више сам ценио то што Јехова има народ који му је потпуно предан и који међусобно показује љубав (Јован 13:35).

 Даљње предности службе

Један незаборавни петодневни национални конгрес одржао се 1941. у Лестерској дворани Де Монфорт. Упркос томе што су животне намирнице биле рациониране, а државни превоз ограничен, број присутних се у недељу повећао на чак 12 000; мада је у то време у земљи било нешто више од 11 000 Сведока. На конгресу су пуштане плоче с говорима председника Заједнице и изашла је књига Деца. Тај конгрес је дефинитивно био прекретница у теократској историји Јеховиног народа у Британији иако је одржан усред Другог светског рата.

Убрзо након овог конгреса, примио сам позив да служим с бетелском породицом у Лондону. Тамо сам радио у експедиту, а касније у канцеларији, где сам решавао ствари везане за скупштине.

Бетелска породица је морала даноноћно да се носи с ваздушним нападима на Лондон, као и са сталним контролисањем одговорне браће од стране власти. Прајс Хјуз, Јуарт Чити и Франк Плат су због свог неутралног става послати у затвор, а затим је и Алберт Шродер био депортован за Сједињене Државе. Упркос тим притисцима, и даље се добро бринуло за скупштине и за интересе Краљевства.

За Гилеад!

Када се 1945. рат завршио, предао сам молбу за мисионарску обуку у библијској школи Гилеад Watchtowera, и она је била прихваћена за осми разред, 1946. године. Заједница је уредила да доста нас, међу којима и Тони Атвуд, Стенли Џонс, Харолд Кинг, Дон Рендел и Стенли Вудберн, испловимо из корнволске рибарске луке у Фоуеју. Један локални Сведок нам је резервисао места на малом теретном броду који је носио каолин. Смештај је био доста скучен, а палуба је углавном била у нивоу мора. Како нам је само лакнуло кад смо коначно били близу наше одредишне луке, Филаделфије!

Комплекс зграда Гилеада био је смештен на лепом месту у Саут Ленсингу, у северном делу државе Њујорк, и обука коју сам тамо примио пуно ми је значила. Студенти из нашег разреда дошли су из 18 нација — први пут да је Заједница могла да упише толико пуно слугу из страних земаља — и сви смо постали блиски пријатељи. Пуно сам уживао у друштву мог цимера Калеа Салевареа из Финске.

Време је пролетело, и на крају тих пет месеци, председник Заједнице, Натан Х. Нор стигао је из централе у Бруклину да би нам дао дипломе и рекао где ће наше доделе бити. У тим данима студенти нису знали своје одредиште све до објављења на градуацији. Мени је било додељено да се вратим у лондонски Бетел да бих тамо наставио свој посао.

Назад за Лондон

Послератне године у Британији су биле сурове. Није било довољно хране и многих других потрепштина, као што је папир. Али сналазили смо се, и интереси Јеховиног Краљевства су унапређивани. Поред тога што сам радио у Бетелу, служио сам на обласним и покрајинским конгресима и посећивао скупштине, неке и у Ирској. Такође сам имао предност да упознам и Ерика Фроста и другу браћу и сестре из Европе, и да од њих сазнам нешто о беспрекорности Сведока који су се суочавали са ужасима у нацистичким концентрационим логорима. Бетелска служба је заиста била благословљена предност.

Већ десет година познавао сам Џоун Веб, специјалну пионирку из Вотфора, града северно од Лондона. Године 1952. смо се венчали. Обоје смо желели да наставимо с пуновременом службом и зато смо били одушевљени када сам након изласка из Бетела био именован за покрајинског надгледника. Наша прва покрајина била је дуж енглеске јужне обале, у Сасексу и Хампширу. Покрајинско дело није било лако у тим данима. Највише смо путовали аутобусом, бициклом или пешке. Многе скупштине су имале велика сеоска подручја, на која је често било тешко стићи, али је број Сведока и даље растао.

Њујорк 1958. године

Године 1957. добио сам један други позив из Бетела: „Да ли би желео да дођеш  у подружницу и помажеш око припрема за путовање на предстојећи међународни конгрес који ће се одржати на стадионима Јенки и Поло Граундсу у Њујорку 1958. године?“ Џоун и ја смо ускоро били заузети око молби браће за чартер авионе и бродове Заједнице. Ово је испало као чувени међународни конгрес Божанска воља коме је присуствовало мноштво од 253 922 особе. На овом конгресу је потапањем под воду своје предање Јехови симболизовало 7 136 особа — дупло више од броја крштених на историјском догађају на Пентекост 33. н. е., о којем Библија извештава (Дела апостолска 2:41).

Џоун и ја никада нећемо заборавити доброту брата Нора када нас је лично позвао да присуствујемо конгресу да би се побринули за делегате који су пристизали у Њујорк из 123 земље. То је било искуство које нас је обоје усрећило и испунило.

Благослови пуновремене службе

Након повратка, наставили смо с путујућим делом све док се нису појавили здравствени проблеми. Џоун је била смештена у болницу, а ја сам доживео благи шлог. Прешли смо у редове специјалних пионира, али смо касније имали предност да поново привремено служимо у покрајинском делу. На крају смо се вратили у Бристол где смо и остали у пуновременој служби. Мој брат, Дик, живи с породицом близу нас, и често евоцирамо успомене.

Мој вид је 1971. године неповратно уништен због одвојених мрежњача. Од тада имам велике потешкоће с читањем и зато сматрам да су касете са снимљеном библијском литературом дивна припрема од Јехове. Џоун и ја још увек водимо кућне библијске студије и током година имали смо предност да помогнемо да отприлике 40 особа упозна истину, међу којима је и једна седмочлана породица.

Када смо пре више од 60 година предали свој живот Јехови, наша жеља је била да будемо у пуновременој служби и да у њој останемо. Како смо захвални што имамо снаге да још увек служимо Великом Јехови — на начин на који једино можемо да му кажемо хвала за његову доброту према нама и за срећне године које смо провели заједно!

[Фуснота]

[Слика на 25. страни]

С мојим братом Диком (скроз лево; Дик стоји) и другим пионирима испред пионирског дома у Бристолу

[Слика на 25. страни]

Пионирски дом у Бристолу 1940. године

[Слике на 26. страни]

Стенли и Џоун Ренолдс на дан венчања 12. јануара 1952. и данас