Животна прича

Шта ми је помогло да савладам стидљивост

ИСПРИЧАЛА РУТ Л. УЛРИХ

Срушила сам се и заплакала на самом свештениковом прагу. Он је управо сасуо паљбу лажних оптужби против Чарлса Т. Расела, који је био први председник Watch Tower Bible and Tract Societyja. Да вам испричам како сам, још као девојчица, посећивала људе.

РОЂЕНА сам 1910. године у веома религиозној породици, на једној фарми у Небраски (САД). Свако јутро и свако вече после оброка заједно смо као породица читали Библију. Отац је био управник недељне школе у Методистичкој цркви у малом граду Винсајду, на око шест километара од наше фарме. Имали смо кочије са засторима на прозорима тако да смо, без обзира на време, могли недељом ујутру да идемо у цркву.

Када ми је било око осам година, мој мали брат је оболео од дечје парализе и мајка га је одвела на лечење у један санаторијум у Ајови. Упркос њеној пожртвованој бризи, он је умро док су били тамо. Међутим, у међувремену, мајка је у Ајови срела једну жену која је била Истраживач Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци. Више пута су разговарале и мајка је чак с том госпођом била на неким састанцима Истраживача Библије.

Када се вратила кући, донела је неколико томова публикације Студије Писма, коју је издао Watch Tower Society. Убрзо се уверила да Истраживачи Библије научавају истину и да учења о бесмртности људске душе и о вечном мучењу злих нису истина (Постање 2:7; Проповедник 9:5, 10; Језекиљ 18:4).

Међутим, отац је био веома узнемирен и супротстављао се мајчиним настојањима  да посећује састанке Истраживача Библије. Стално је мене и старијег брата Кларенса водио са собом у цркву. Али кад није био код куће, мајка је с нама проучавала Библију. Тако смо имали добру прилику да упоређујемо учења Истраживача Библије с учењима наше цркве.

Кларенс и ја смо редовно похађали недељну школу и он је учитељици постављао питања на која она није знала одговорити. Када бисмо се вратили кући, о томе бисмо питали мајку и водили дуге разговоре на ту тему. На крају сам напустила цркву и почела с мајком да одлазим на састанке Истраживача Библије, а то је убрзо учинио и Кларенс.

Борба са стидљивошћу

У септембру 1922, мајка и ја смо биле на незаборавном конгресу Истраживача Библије у Сидар Поинту (Охајо). Као да сад видим тај огромни раширени транспарент док Џозеф Ф. Ратерфорд, тадашњи председник Watch Tower Societya, подстиче више од 18 000 присутних речима с транспарента: „Објављујте Краља и Краљевство.“ Била сам дубоко покренута и осећала сам да је хитно да другима преносим добру вест о Божјем Краљевству (Матеј 6:9, 10; 24:14).

На конгресима одржаним од 1922. до 1928, усвојено је низ резолуција, а те поруке су биле садржане у трактатима које су Истраживачи Библије уручили десетинама милиона људи широм света. Била сам танка и висока — звали су ме хрт — и јурила сам од куће до куће делећи ове штампане поруке. Заиста сам уживала у томе. Али, лично разговарати на вратима с неким о Божјем Краљевству, било је нешто сасвим друго.

Знате, толико сам била стидљива да сам се чак плашила када је мајка сваке године позивала гомилу родбине. Сакрила бих се у своју собу и остала тамо. Једном је мајка хтела да фотографише целу породицу и позвала ме је да изађем. Пошто нисам хтела да им се придружим, мајка ме је дословно извукла из моје собе док сам ја вриштала.

Међутим, дошао је дан када сам одлучно ставила библијску литературу у торбу.  Увек изнова сам говорила: „Ја то не могу“, али већ у следећем тренутку бих рекла себи: „Морам то да урадим.“ На крају бих кренула у проповедање. После тога сам била тако срећна што сам смогла снаге да пођем. Највећа радост ми је била у томе да завршим оно што радим, а не у самом обављању тога. Отприлике у то време срела сам свештеника ког сам раније поменула кад сам отишла плачући. Како је време одмицало, уз Јеховину помоћ могла сам да причам с људима на њиховим вратима и имала сам све више радости. Затим сам 1925. године симболизовала своје предање Јехови крштењем у води.

Почетак пуновремене службе

Када сам имала 18 година купила сам ауто од новца који сам наследила од једне тетке и почела с пионирењем, што је назив за пуновремену службу. Две године касније, 1930, моја партнерка и ја смо прихватиле проповедничку доделу. До тада је и Кларенс почео с пионирењем. Убрзо после тога је прихватио позив да служи у Бетелу, светској централи Јеховиних сведока у Бруклину (Њујорк).

Негде у то време, наши родитељи су се раздвојили, тако да смо мајка и ја имале једну камп-приколицу и почеле смо заједно да пиониримо. То је било у време када је у Сједињеним Државама трајала велика економска криза. Остати и даље у пионирском делу постао је прави изазов, али одлучиле смо да не престајемо. Размењивале смо библијску литературу за пилиће, јаја и баштенске плодове, као и за предмете као што су старе батерије и бачени алуминијум. Касније смо то продавале да бисмо купиле бензин за кола и покриле остале трошкове. Такође сам научила да подмазујем кола и мењам уље како бисмо уштеделе новац. Виделе смо како Јехова, у складу са својим обећањем, налази начина да нам помогне да савладамо препреке (Матеј 6:33).

У мисионарским доделама

Године 1946. позвана сам да похађам седми разред Библијске школе Гилеад Watchtowera, која се налазила близу Саут Лансинга (Њујорк). Мајка и ја смо до тада заједно пионириле преко 15 година, па ипак није желела да ме омета у школовању за мисионарско дело. Зато ме је охрабрила да прихватим ту предност да похађам школу Гилеад. Након градуације, Марта Хес из Пиорије (Илиноис) и ја постале смо партнерке. Заједно с још две сестре добиле смо доделу на годину дана у Кливленду (Охајо), док смо чекале доделу у иностранству.

Та додела је стигла 1947. Марта и ја смо биле додељене на Хаваје. Пошто је било лако доселити се на ова острва, мајка је дошла и живела близу нас у граду Хонолулуу. Њено здравље се погоршавало, и зато сам поред бриге око мисионарских активности и њој помагала. Бринула сам о њој све док није преминула 1956. године на Хавајима, у 77. години живота. Када смо стигле, на Хавајима је било око 130 Сведока, али у време мајчине смрти било их је преко хиљаду тако да мисионари више нису били потребни.

Тада смо Марта и ја примиле писмо од Watch Tower Societyja у ком нам је понуђена додела у Јапану. Прво смо се забринуле да ли ћемо у нашим годинама моћи да научимо јапански језик. Ја сам тада имала 48, а Марта је била само четири године млађа. Али препустиле смо то у Јеховине руке и прихватиле доделу.

Одмах после међународног конгреса на Јенки стадиону и Поло Граундсу у Њујорку,  отишле смо бродом за Токио. Шибао нас је тајфун док смо се приближавали луци у Јокохами, где су нас дочекали Дон и Мејбел Хаслет, Лојд и Мелба Бари и други мисионари. У то време у Јапану је било свега 1 124 Сведока.

Одмах смо почеле да учимо јапански и да учествујемо у служби од врата до врата. Написале бисмо наше презентације на јапанском али користећи енглеску абецеду и онда смо их читале. Одговарајући, домаћин би рекао: „Јороши десу“ или „Кеко десу“, што смо научиле да значи: „То је фино“ или „То је добро.“ Али нисмо увек знале да ли је домаћин заинтересован или није, пошто су се ове речи користиле и да се одбије нешто. Значење је зависило од тона гласа или од израза лица особе. Требало нам је време да научимо да то протумачимо.

Искуства која ми греју срце

Док сам се још мучила с језиком, једног дана сам посетила стамбено насеље компаније Мицубиши и упознала једну 20-годишњу жену. Она је добро напредовала у библијском спознању и крстила се 1966. Годину дана касније почела је да пионири и убрзо затим је наименована за специјалног пионира, и још увек служи као пионир. Увек ме је подстицало то што је видим како од младости користи своје време и енергију у пуновременој служби.

Заузимање става за библијску истину је изазов који је нарочито велик за људе који живе у нехришћанском друштву. Па ипак, многе хиљаде су се суочиле с тим изазовом, укључујући и велики број оних с којима сам ја проучавала Библију. Они су се решили скупоцених будистичких олтара и шинтоистичких светилишта који  се по традицији налазе у јапанским домовима. Пошто такве поступке рођаци понекад погрешно схватају као знак непоштовања према мртвим прецима, новима је потребна храброст да то учине. Њихови храбри поступци подсећају на прве хришћане који су се ослободили предмета повезаних с кривим обожавањем (Дела апостолска 19:18-20).

Сећам се једне домаћице која је проучавала Библију и која је планирала да се с породицом одсели из Токија. Желела је да се усели у нову кућу у којој није било предмета везаних за паганско обожавање. Изразила је жеље свом мужу и он је радо сарађивао с њом. Сва срећна, испричала ми је то, али онда се сетила да је спаковала једну велику, скупоцену мермерну вазу коју је купила јер је речено да засигурава срећу у дому. Пошто је сумњала да је то повезано с кривим обожавањем, чекићем је разбила вазу и бацила је.

Посматрати ову жену и друге како радо уклањају скупоцене предмете везане за криво обожавање и храбро започињу један нови живот служења Јехови, било је највредније искуство, нешто што ме је највише испуњавало. Увек захваљујем Јехови што сам могла да уживам у више од 40 година мисионарске службе у Јапану.

Савремена „чуда“

Када се осврнем на више од 70 година пуновремене службе, задивљена сам јер ми то изгледа као савремено чудо. Као млада особа која се борила са стидљивошћу, никада не бих помислила да ћу цео живот провести преузимајући иницијативу да разговарам с људима о Краљевству, када већина не жели да чује ништа о томе. Па ипак, нисам само ја могла то да учиним него сам видела и стотине, ако не и хиљаде других како чине то исто. Они су били тако успешни у томе да је нешто више од хиљаду Сведока, колико их је било у Јапану када сам стигла 1958, нарасло на преко 222 000 данас!

 Када смо Марта и ја стигле у Јапан живеле смо у подружници у Токију. Године 1963, на том месту је изграђен нови, шестоспратни објекат подружнице, и отада живимо тамо. У новембру 1963. биле смо међу 163 присутних на говору за посвећење који је одржао надгледник подружнице, Лојд Бари. У то време смо достигли број од 3 000 Сведока.

Био је ужитак гледати како дело проповедања о Краљевству драстично расте, а 1972. године, када је била завршена нова већа подружница у Нумазу, број Сведока је достигао више од 14 000. Надаље, 1982. у Јапану је било преко 68 000 објавитеља Краљевства, и изграђен је много већи објекат подружнице у Ебини, око 80 километара од Токија.

У међувремену је реновирана бивша зграда подружнице у срцу Токија. С временом је почела да се користи као мисионарски дом за преко 20 мисионара који у Јапану служе 40, 50 година, па и дуже, укључујући и мене и моју дугогодишњу партнерку Марту Хес. Један доктор и његова жена која је медицинска сестра, такође живе с нама. Они се брину о нама, љубазно удовољавајући нашим здравственим потребама. Недавно се још једна медицинска сестра придружила особљу, а и хришћанске сестре долазе током дана да помогну медицинским сестрама. По два члана бетелске породице у Ебини смењују се у припремању оброка и у чишћењу наших соба. Јехова је заиста добар према нама (Псалам 34:9, 11).

Врхунац мог мисионарског живота одиграо се прошлог новембра, 36 година након посвећења зграде у којој сада живи тако много нас дугогодишњих мисионара. Дана 13. новембра 1999. била сам међу 4 486 особа, укључујући и стотине дугогодишњих Сведока из 37 земаља, које су присуствовале посвећењу проширених објеката Јапанске подружнице Watch Tower Bible and Tract Societyja у Ебини. Тренутно породица у тој подружници има око 650 чланова.

Јехова ме јачао током скоро 80 година од када сам бојажљиво пошла од куће до куће делећи библијске поруке. Помогао ми је да надвладам стидљивост. Чврсто сам уверена да Јехова може употребити сваког ко се узда у њега, чак и оне који су претерано стидљиви као што сам ја била. Какав сам само испуњен живот имала говорећи странцима о нашем Богу Јехови!

[Слика на 21. страни]

С мајком и Кларенсом, када је из Бетела дошао код нас у посету

[Слика на 23. страни]

Чланови нашег разреда проучавају на травњаку школе Гилеад близу Саут Лансинга (Њујорк)

[Слика на 23. страни]

Лево: Ја, Марта Хес и мајка на Хавајима

[Слика на 24. страни]

Десно: Чланови нашег мисионарског дома у Токију

[Слика на 24. страни]

Ниже: С мојом дугогодишњом партнерком Мартом Хес

[Слика на 25. страни]

Наши проширени објекти подружнице у Ебини посвећени су прошлог новембра