Прогонство подстрекава пораст у Антиохији

КАДА је након Стефанове мученичке смрти букнуло прогонство, многи од Исусових ученика су побегли из Јерусалима. Једно од места где су потражили уточиште била је Антиохија у Сирији, око 550 километара северно од Јерусалима (Дела апостолска 11:19). Догађаји који ће након тога уследити утицаће на цео ток хришћанске историје. Да бисмо схватили шта се десило, било би корисно да нешто сазнамо о Антиохији.

Што се тиче градова Римског царства, Антиохија је по величини, напретку и важности била одмах иза Рима и Александрије. Главни град Сирије је управљао североисточним крајем медитеранске котлине. Антиохија (данашња Антакија у Турској) стајала је на пловној реци Оронт, која ју је повезивала с морском луком Селеукија Пијерија која је од ње била 32 километра. Антиохија је имала контролу над једним од најважнијих трговачких путева између Рима и котлине Тигра и Еуфрата. Као трговачки центар, пословала је с целим царством и у њу су долазили и одлазили разни људи који су доносили новости о верским покретима из свих крајева римског света.

У Антиохији су цветале хеленистичка религија и филозофија. Али, „у време Христа“, каже историчар Гленвил Дауни, „стари верски култови и филозофије нагињале су да постану ствар личног назора, будући да су људи самостално тражили религиозну сатисфакцију за сопствене проблеме и тежње“ (A History of Antioch in Syria). Многи су ту сатисфакцију пронашли у монотеизму, церемонијама и у етици јудаизма.

У Антиохији је од самог њеног оснивања 300. пре н. е., пребивала једна велика група Јевреја. Процењује се да је бројала од 20 000 до 60 000 људи, што је било преко 10 посто од укупне популације града. Историчар Јосиф каже да је селеукидска династија краљева подстицала Јевреје да се настане у овом граду дајући им сва грађанска права. До тада су цели Хебрејски списи били доступни на грчком језику. То је подстакло интересовање симпатизера јеврејско-месијанских настојања. Тако су међу Грцима настали многи прозелити. Сви ови чиниоци допринели су да Антиохија буде плодно тле за прављење хришћанских ученика.

Сведочење паганима

Већина Исусових прогоњених следбеника, који су побегли из Јерусалима, преносила је своју веру искључиво Јеврејима. Међутим, у Антиохији су неки ученици с Кипра и  из Кирене разговарали са „људима који су говорили грчки“ (Дела апостолска 11:20). Премда је проповедање Јеврејима који говоре грчки и прозелитима трајало од Пентекоста 33. н. е., проповедање у Антиохији је изгледа било нешто ново. Није било усмерено само на Јевреје. Истина, паганин Корнелије и његова породица су већ били ученици. Али, била је потребна визија од Јехове како би се апостол Петар уверио да је исправно проповедати паганима, односно људима из нација (Дела апостолска 10:1-48).

У граду у ком се налазила велика и древна јеврејска заједница, и у ком није постојало тако велико непријатељство између Јевреја и пагана, нејевреји су добили сведочанство и повољно се одазвали на добру вест. Антиохија је, како се чини, пружала праву атмосферу за такав развој ситуације те је ’постао велик број верника‘ (Дела апостолска 11:21). А кад су прозелити, који су некада обожавали паганске богове, постали хришћани, они су били на јединствен начин опремљени да сведоче другим паганима који су и даље обожавали паганске богове.

Када је чула за догађаје у Антиохији, скупштина у Јерусалиму је послала Варнаву да то извиди. Тај избор је био мудар и пун љубави. Варнава је био Кипранин, попут оних који су почели да проповедају нејеврејима. Зато би се он осећао опуштено међу антиохијским паганима. А они би на њега гледали као на некога из сличне средине. a Он би имао разумевања за дело које се обавља. Зато, „кад он стиже и виде Божју незаслужену доброту, обрадова се и све их охрабри да одлучним срцем остану у Господу“ и „силан народ придружи се Господу“ (Дела апостолска 11:22-24).

„Практични разлози за успех ове ране мисије у Антиохији“, наводи историчар Дауни, „можда су били ти што у том граду мисионари нису страховали од јеврејских фанатика с којима су се суочавали у Јерусалиму; надаље, град је као престоницу Сирије, надгледао један легат и тако је град уживао већу меру јавног реда што је представљало мању вероватноћу за нападе руље као што се то догодило у Јерусалиму, где јудејски управитељи изгледа (барем у том периоду) нису могли да обуздају јеврејске фанатике.“

У овако повољним условима где је било пуне руке посла, Варнава је вероватно схватио да му треба помоћ и мислио је на свог пријатеља Савла. Зашто Савла, то јест Павла? Очигледно зато што је Павле, иако није био један од 12 апостола, примио апостолство за нације (Дела апостолска 9:15, 27; Римљанима 1:5; Откривење 21:14). Отуда је Павле био прилично погодан сарадник за објављивање добре вести паганском граду Антиохији (Галатима 1:16). Зато је Варнава отишао у Тарс, пронашао Савла и довео га у Антиохију (Дела апостолска 11:25, 26; види оквир на странама 26-7).

Божанским провиђењем названи хришћанима

Варнава и Савле су целу једну годину „поучавали прилично много народа, те су божанским провиђењем баш у Антиохији ученици први пут названи хришћанима“. Мало је вероватно да су Јевреји били ти који су Исусове следбенике назвали хришћанима (грчке) или месијанистима (хебрејске), будући да су одбацили Исуса као Месију, то јест Христа; јер уколико би његове ученике називали хришћанима онда би га тиме прећутно признали. Неки мисле да је незнабожачко становништво можда у знак подругивања или из презира дало хришћанима такав надимак. Међутим, Библија показује да су хришћани своје име добили од Бога (Дела апостолска 11:26).

 Глагол који стоји уз ово ново име, а најчешће је преведен као „названи“, у Хришћанским грчким списима се увек повезује с нечим натприродним, пророчким или божанским. Зато га изучаваоци преводе са „изговорити пророчанство“, „божански наговестити“ или „дати божанску заповест или опомену, поучити с неба“. Будући да су Исусови следбеници „божанским провиђењем“ названи хришћанима, није искључено да је Јехова Савла и Варнаву упутио да дају то име.

То ново име је заживело. Исусови ученици више нису погрешно замењивани с некаквом сектом јудаизма, од ког су се прилично разликовали. Око 58. н. е., римски званичници су веома добро знали ко су хришћани (Дела апостолска 26:28). Према историчару Тациту, то име је до 64. н. е. било актуелно и у широким друштвеним слојевима Рима.

Јехова користи верне појединце

У Антиохији је добра вест веома лепо напредовала. Јеховин благослов и решеност Исусових следбеника да наставе с проповедањем довели су до тога да Антиохија постане један од центара хришћанства првог века. Бог је тамошњу скупштину користио као одскочну даску за ширење добре вести у далеке земље. На пример, Антиохија је била полазна тачка за сва мисионарска путовања апостола Павла која су утрла пут за то дело.

На сличан начин и данашња ревност и одлучност упркос противљењу подстичу ширење правог хришћанства, омогућујући тако да многи чују добру вест и покажу цењење за њу. b Зато ако доживљаваш прогонство јер подржаваш чисто обожавање, задржи на уму да Јехова има своје разлоге због чега то допушта. Исто као и у првом веку, људима се данас мора пружити прилика да чују о Божјем Краљевству и да заузму став за њега. Твоја одлучност да верно служиш Јехови можда је баш оно што је потребно да би некоме помогао да дође до тачног спознања истине.

[Фусноте]

[Оквир⁄Слике на странама 26, 27]

Савлове године о којима се ништа не зна

ПРЕ свог пресељења у Антиохију око 45. н. е., Савле се у књизи Дела апостолских последњи пут помиње када је у Јерусалиму осујећена завера да се он убије и кад су га суверници послали у Тарс (Дела апостолска 9:28-30; 11:25). Али то је било девет година раније, око 36. н. е. Шта је радио у међувремену — у периоду у којем о њему ништа не знамо?

Из Јерусалима је Савле отишао на подручје Сирије и Киликије, а скупштине у Јудеји су чуле: „Онај који нас је раније прогонио сада објављује добру вест о вери коју је раније пустошио“ (Галатима 1:21-23). Тај извештај можда указује на активност с Варнавом у Антиохији, али чак и пре тога Савле сигурно није био докон. До 49. н. е. у Сирији и Киликији је било прилично много скупштина. Једна је била у Антиохији, међутим, неки мисле да су друге настале приликом Савлове делатности током година о којима се ништа не зна (Дела апостолска 11:26; 15:23, 41).

Неки изучаваоци верују да су се баш у том периоду у Савловом животу одигравали драматични догађаји. У противном, тешко је тачно утврдити многе потешкоће које је доживео као ’Христов слуга‘ у свом животном позиву мисионара (2. Коринћанима 11:23-27). Када је добио пет пута по 39 удараца од Јевреја? Где је био три пута ишибан? Где је доживео ’више‘ притвора? Заточеништво у Риму дошло је касније. Имамо извештај о једном догађају када је био претучен и стрпан у затвор — у Филипима.  Али шта је с осталима? (Дела апостолска 16:22, 23). Један писац наводи да је Савле током тог периода „сведочио о Христу по синагогама у дијаспори на такав начин да је то довело до прогонства и од религиозних и од грађанских власти“.

Савле је доживео четири бродолома, а Писмо пружа детаље о само једном који се десио након што је навео своје потешкоће пишући Коринћанима (Дела апостолска 27:27-44). Стога су се остала три вероватно збила током његових путовања о којима ништа не знамо. Сви, или само неки од ових догађаја, можда припадају годинама о којима се ништа не зна.

Још један догађај који изгледа датира из тог периода описан је у 2. Коринћанима 12:2-5. Савле је рекао: ’Знам човека у Христу, који је пре четрнаест година био однесен до трећега неба, у рај, и чуо је неизрециве речи које човек не сме да говори.‘ Изгледа да је Савле говорио о себи. Будући да је ово написао око 55. н. е., онда 14 година пре тога пада на 41. н. е., на период о којем се ништа не зна.

Та визија је Савлу несумњиво пружила јединствени увид. Да ли је требало да га опреми као ’апостола нацијама‘? (Римљанима 11:13). Да ли је утицала на његова каснија размишљања, писање и говор? Да ли су године између његовог преобраћења и позива у Антиохију служиле да се он обучи и сазри за будуће одговорности? Какви год да су одговори, можемо бити сигурни да је ревни Савле био у потпуности опремљен да испуни свој задатак у време када га је Варнава позвао да помогне у ширењу дела проповедања у Антиохији (Дела апостолска 11:19-26).

[Мапа на 25. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

СИРИЈА

Оронт

Антиохија

Селеукија

КИПАР

СРЕДОЗЕМНО МОРЕ

Јерусалим

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слике на 24. страни]

Горе: Данашња Антиохија

У средини: Поглед на јужни део Селеукије

Доле: Заштитни зид Селеукије