Зашто да будемо разумни у својим очекивањима?

ОСТВАРЕНЕ наде и достигнуте тежње пружају нам осећај задовољства. Додуше, многи наши снови и очекивања не испадну онако како ми желимо. Стална разочарања у животу могу нас навести да постанемо огорчени на себе, па чак и на друге. Један мудар човек је прикладно запазио: „Одложена нада срце мори“ (Пословице 13:12).

Који су неки фактори који могу довести до разочарања? Шта можемо да урадимо да бисмо били разумни у својим очекивањима? Осим тога, зашто је то за наше добро?

Очекивања и разочарања

Што више покушавамо да држимо корак с брзим темпом данашњице изгледа да све више заостајемо. Захтеви који изискују наше време и снагу могу бити неумољиви, а када не успемо да урадимо оно што смо наумили тада смо склони да осуђујемо себе. Чак бисмо могли почети да мислимо како смо и друге разочарали. Синтија, супруга и мајка која зна шта су захтеви родитељства, каже: „Очајна сам јер сам недоследна у укоравању деце и осећам се недовољно способном да их васпитавам.“ Стефани, једна тинејџерка, каже у вези са својим школовањем: „Немам довољно времена да урадим све што желим и то у мени изазива узнемиреност.“

Превелика очекивања лако се претворе у перфекционизам, што може бити веома фрустрирајуће. Један млад и ожењен човек по имену Бен признаје: „Када испитујем своје поступке, мисли или осећања, увек запажам како би могли бити бољи. Стално тежим ка савршенству, а то води до узнемирености, фрустрације и разочарања.“ Гејл, једна хришћанска супруга, каже: „У мислима перфекционисте нема места за промашај. Ми желимо да будемо супермаме и супержене. Ми морамо да будемо продуктивне да бисмо биле срећне, зато нам узалудан труд иде на живце.“

Још један фактор који може довести до личног разочарања јесте погоршање здравља и старост. Отежано кретање и недостатак снаге још нас више ограничавају и појачавају осећање фрустрације. „Нестрпљива сам са собом јер више нисам у стању да обавим нешто што ми је пре него што сам се разболела било тако лако и нормално “, каже Елизабета.

Претходно поменуто само је пример онога што може изазвати разочарање. Уколико се не контролише, такво осећање може чак да нас наведе да сматрамо како нас други не цене. Онда, које позитивне мере можемо предузети да бисмо се борили с разочарањима и да бисмо гајили разумна очекивања?

Како да гајимо разумна очекивања

Прво, присетимо се да је Јехова разуман и увиђаван. Псалам 103:14 нас подсећа: „Он зна за грађу нашу, памти да смо прах.“ С обзиром да познаје наше способности и ограничења, Јехова очекује од нас само оно што можемо да дамо. Али нешто што заиста захтева од нас јесте да ’смерно пред Богом својим ходимо‘ (Михеј 6:8).

Јехова нас такође подстиче да му се обраћамо у молитви (Римљанима 12:12;  1. Солуњанима 5:17). Али, како нам то помаже? Молитва стабилизује и уравнотежује наше размишљање. Кад се усрдно молимо признајемо да нам је потребна помоћ — а то је знак скромности и понизности. Јехова једва чека да одговори на наше молитве дајући нам свети дух, чији плодови укључују љубав, љубазност, доброту и самоконтролу (Лука 11:13; Галатима 5:22, 23). Молитва такође ублажава забринутост и фрустрацију. Путем молитве „добијате утеху какву не бисте добили ни из једног другог извора“, каже Елизабет. Кевин се слаже с тим: „Молим се за мир у срцу и бистар ум тако да могу да изађем на крај с неким проблемом. Јехова ме никад није оставио на цедилу.“ Апостол Павле је знао колико је молитва драгоцена. Због тога је препоручио: „Обзнаните своје молбе Богу; и Божји мир који превазилази сваку мисао чуваће ваша срца и ваше мисаоне снаге посредством Христа Исуса“ (Филипљанима 4:6, 7). Да, комуникација с Јеховом нам заиста помаже да будемо разумни у оном што очекујемо и од себе и од других.

Па ипак нам је повремено потребно да нас неко непосредно охрабри. Угодна је реч која је у право време изговорена. Поверљив разговор с поузданим и зрелим пријатељем може нам помоћи да другачије гледамо на оно што је проузроковало да се осећамо разочарано или забринуто (Пословице 15:23; 17:17; 27:9). Млади који се боре с фрустрацијама схватају да им тражење савета од родитеља помаже да пронађу равнотежу. Канди захвално признаје: „Љубазно усмеравање од родитеља допринело је да будем разумнија, уравнотеженија и пријатнија за друге око себе.“ Да, подсетник у Пословицама 1:8, 9 је и те како правовремен: „Слушај сине, поучења оца свога, и наук мајке своје не напуштај; јер то ти је венац милости за главу твоју, а и украс око врата твога.“

Последице перфекционистичког начина размишљања су сажете у једној пословици: „Очекивати да живот буде скројен по нашим мерама исто је што и призивати разочарање.“ Да бисмо то избегли неопходно је да коригујемо своје размишљање. Понизност и скромност — поседовање реалног гледишта о нашим ограничењима — сасвим сигурно ће неговати у нама уравнотежена и разумна очекивања. У складу с тим, Римљанима 12:3 нас упозорава да ’не мислимо о себи више него што треба да мислимо‘. Уз то нас и Филипљанима 2:3 охрабрује да будемо понизни и да друге сматрамо већима од себе.

Елизабет, претходно споменута, била је нестрпљива са собом због своје болести. Било јој је потребно време да стекне Јеховин поглед на ствари и да се осећа утешено због сазнања да он не заборавља нашу службу. Колин је непокретан због изнурујуће болести. У почетку је мислио да је његова служба готово безвредна у односу на оно што је чинио док је био доброг здравља. Размишљајући о стиховима попут оног из 2. Коринћанима 8:12, успео је да се отараси таквих мисли. Тај стих каже: „Ако најпре постоји спремност, она је нарочито прихватљива по ономе што неко има, а не по ономе што нема.“ „Премда имам много мање да дајем“, каже Колин, „још увек могу да дајем, и то је Јехови прихватљиво.“ Стих из Јеврејима 6:10 нас подсећа: „Бог није неправедан да заборави ваше дело и љубав коју сте показали према његовом имену.“

Како онда можемо утврдити да ли су наша очекивања разумна? Упитај се: ’Да ли су моја очекивања у складу с Божјим очекивањима?‘ У Галатима 6:4 се каже: „Нека свако докаже какво је његово дело, и онда ће у самом себи имати разлог за велику радост, а не у поређењу с неким другим.“ Сети се да је Исус рекао: „Мој јарам [је] благ и мој терет је лак.“ Да, као хришћани ми имамо јарам који треба да носимо, али он је „благ“ и „лак“, а Исус је обећао да ће ношење јарма бити окрепљујуће за нас уколико научимо да га правилно носимо (Матеј 11:28-30).

 Разумна очекивања доносе награде

Уколико слушамо и примењујемо савете из Божје Речи док гајимо разумна очекивања имаћемо и тренутне и трајне награде. У првом реду то ће повољно утицати на нас у физичком смислу. Џенифер, којој су користиле Јеховине опомене, каже: „Имам више снаге и воље за живот.“ У складу с тим, Пословице 4:21, 22 нас подстичу да и очима и срцем обратимо пажњу на Јеховине речи, „јер су оне живот оним који их налазе и целоме телу њиховоме здравље“.

Још једна награда је душевна и емоционална добробит. „Увек када излажем свој ум и срце Божјој Речи, увиђам да сам срећнија особа“, каже Тереза. Истина, још увек ћемо доживљавати разочарања у животу. Па ипак, моћи ћемо много лакше да их подносимо. „Приближите се Богу, и он ће се приближити вама“, подстиче нас Јаков 4:8. Јехова такође обећава да ће нам дати снагу у суочавању са изазовима живота и да ће нас благословити миром (Псалам 29:11).

Ако имамо разумна очекивања то ће нам омогућити да останемо духовно стабилни. То је такође благослов. Моћи ћемо да се усредсредимо на много важније ствари у животу (Филипљанима 1:10). Наши циљеви ће тада бити реални и достижни, што доноси више радости и задовољства. Бићемо много спремнији да се поверимо Јехови, знајући да ће он учинити да се све заврши онако како је то најбоље. „Понизите се, дакле, под моћну Божју руку, да вас узвиси у право време“, каже Петар (1. Петрова 5:6). Има ли ишта вредније од тога да нам Јехова искаже част?

[Слике на 31. страни]

Ако гајимо разумна очекивања то нам може помоћи да се боримо с фрустрацијама и разочарањима