Животна прича

Јехова увек награђује оне који су му лојални

ИСПРИЧАО ВЕРНОН ДАНКАМ

Завршио сам своју закуску у касним вечерњим сатима, и као и обично запалио цигарету. Затим сам упитао своју жену Ејлин: „Како је вечерас било на састанку?“

НАКОН кратке паузе, рекла је: „Прочитано је писмо у ком су била изнесена нова задужења и поменуто је и твоје име. Требало би да будеш слуга за озвучење. Последња реченица у том писму је гласила: ’Уколико је неко од ове новонаименоване браће пушач, онда је дужан да пише Заједници како би је обавестио да не може да прихвати додељени задатак.‘“ a Растегнуто и одлучно сам рекао: „Јеелии?! Дакле то је речено.“

Стиснуо сам зубе и угасио цигарету у пепељару крај себе. „Не знам зашто сам ја изабран за тај задатак. Али, до сада нисам никада одбио ниједан, и не намеравам да почнем.“ Решио сам да више никада не запалим. Та одлука је дубоко утицала на мој хришћански живот и на мене као музичара. Дозволите ми да своју причу употпуним догађајима који су довели до моје горе поменуте одлучности.

Рани породични живот

Рођен сам 21. септембра 1914. у Торонту (Канада) као најстарије дете мојих вредних и пуних љубави родитеља, Вернона и Лиле, који су се бринули о породици од четири дечака и две девојчице. После мене су дошли Јорк, затим Орландо, Даглас, Ејлин и Корал. Када сам имао само девет година, мајка ми је ставила виолину у руке и омогућила ми да идем на часове  музике у Музичкој школи Харис. Није било лако, али мајка и отац су некако нашли начина да плаћају превоз и школарину. Касније сам учио теорију музике и хармонију на Краљевском конзерваторијуму у Торонту, а са 12 година сам се пријавио за градско такмичење соло извођача у Дворани Меси, једној угледној музичкој сали у центру града. Победио сам и добио једну лепу виолину с кофером од алигаторске коже.

С временом сам научио да свирам клавир и контрабас. Често је група нас свирала на малим журкама петком и суботом увече и на студентским забавама. На једној таквој забави упознао сам Ејлин. Током задње године средње школе свирао сам у многим оркестрима по целом граду. По завршетку школе, позван сам у оркестар Фердија Маурија и то је био добар стални посао све до 1943.

Како сам упознао Јехову

Моји родитељи су први пут чули за библијску истину пред сам почетак Првог светског рата, када је отац радио као аранжер излога у једној робној кући у центру Торонта. Он би у кантини слушао разговор између друга два радника који су били Истраживачи Библије (како су се тада звали Јеховини сведоци) и онда је то што би чуо поделио с мајком када би се она с вечери вратила кући. Неколико година касније, 1927, Истраживачи Библије су одржали један важан конгрес у Торонту у Колосеуму, на простору Канадске националне изложбе. У нашој кући, која је била два блока од западног улаза, било је смештено 25 особа из Охаја (САД).

Након тога је Ејда Блетсо, једна од Истраживача Библије, почела често да навраћа код моје мајке остављајући последња издања литературе. Једног дана је рекла: „Госпођо Данкам, већ неко време вам доносим литературу. Да ли сте икада прочитали ишта од тога?“ Иако је одгајала шесторо деце, мајка је тада решила да почне да чита часописе и никада није престала. Међутим, ја нисам нешто пуно поклањао пажњу тој литератури. Настојао сам да завршим школу и био сам сасвим заокупљен музиком.

Ејлин и ја смо се јуна 1935. венчали у једној Англиканској цркви. Са 13 година сам напустио канадску Уједињену цркву и нисам био повезан ни с једном религијом; зато сам се у венчани лист уписао као Јеховин сведок иако то нисам био.

Унапред смо се радовали томе што ћемо једном у будућности подићи породицу и желели смо да будемо добри родитељи. Зато смо почели да заједно читамо Нови завет. Међутим, упркос добрим намерама, умешале су се друге ствари. Нешто касније смо опет пробали, али с истим исходом. Онда смо на Божић 1935. добили књигу увијену у украсни папир под насловом Харфа Божја. Моја супруга је рекла: „Свашта, ово је прилично необичан божићни поклон који нам је послала твоја мајка.“ Међутим, кад сам отишао на посао, она је почела да је чита и допадало јој се то што је читала. Прилично дуго након тога, ништа више нисам знао о томе. Што се тиче наших породичних очекивања, она се нису испунила. Наша мала девојчица која се родила 1. фебруара 1937, умрла је. Били смо страшно потресени!

Моја породица је током тог времена активно учествовала у делу проповедања, а ја сам сазнао да је тата био једини објавитељ Краљевства у породици, који још није успео да уручи претплату на часопис Утеха (сада Пробудите се!). То је био циљ службе на терену тога месеца. Иако до тада нисам прочитао још ниједну публикацију Заједнице, било ми је жао тате и рекао сам: „У реду тата, упиши претплату за мене; и онда ћеш и ти бити као и остали.“ Дошло је лето и оркестар је отишао из града да би свирао у једном одмаралишту. Часопис Утеха је стизао поштом. Дошла је јесен и оркестар се вратио у Торонто. Часописи су и даље пристизали на нашу нову поштанску адресу, а ја ниједан часопис чак ни из омота нисам извадио.

Док су трајали божићни празници, погледао сам гомилу часописа и закључио да би требало да, кад их већ плаћам, прочитам барем неке од њих да видим шта имају  да кажу. Запрепастио ме је први који сам отворио. Било је то излагање о политичким сплеткама и корупцији ондашњег времена. Почео сам да причам својим колегама музичарима о ономе што сам читао. Међутим, они су доводили у питање истинитост онога што сам говорио и ја сам морао и даље да читам како бих се бранио. Несвесно сам почео да сведочим о Јехови. Од тог времена никада нисам престао да читам предивне библијске публикације ’верног и разборитог роба‘ (Матеј 24:45).

Иако сам током седмице био заузет због посла, ипак сам заједно с Ејлин убрзо почео да посећујем састанке недељом. Кад смо једне недеље 1938. стигли на састанак, две старије сестре су нас поздравиле и једна је рекла: „Млади брате, да ли си већ заузео став за Јехову? Знаш, Армагедон је ту одмах иза угла!“ Знао сам да је Јехова једини прави Бог и био сам сигуран да је то његова организација. Желео сам да будем део ње тако да сам се крстио 15. октобра 1938. Шест месеци касније крстила се и Ејлин. Срећан сам што могу да кажем да су сви у мојој породици постали предане Јеховине слуге.

Како сам само уживао дружећи се с Божјим народом! Ускоро сам се међу њима осећао као свој на своме. Када нисам могао да присуствујем састанцима, увек сам био жељан да сазнам шта се дешавало на њима. Вече које сам поменуо у уводу било је прекретница у мојој служби Јехови.

Време велике промене за нас

Још једна значајна промена за нас одиграла се 1. маја 1943. Први пут смо у септембру 1942. посетили један велики скуп — Теократски конгрес Нови свет, у Кливланду (Охајо). Ту, усред једног ужасног светског рата коме се није назирао крај, чули смо брата Нора, тадашњег председника Watch Tower Societyja, како одважно држи јавно предавање које је заокупљало пажњу, „Мир — може ли трајати?“ Добро се сећамо како је из 17. поглавља Откривења показао да ће после рата наступити период мира у коме ће се извршити велико дело проповедања.

На нас је највише утицао један ранији говор брата Нора, „Јефтај и његов завет“. Онда је уследио позив за више пионира! Ејлин и ја смо се погледали и углас (заједно с многим другима) рекли: „То смо ми!“ Одмах смо почели да правимо планове како бисмо започели с овим важнијим послом.

Забрана дела Јеховиних сведока у Канади трајала је све до 4. јула 1940. Када смо започели с пионирењем 1. маја 1943, још увек је било нелегално сведочити о Јехови и на терену нудити литературу Заједнице. Вршили смо своју службу као хришћани и са собом носили само лични примерак Библије Кинг Џејмс. Неколико дана касније добили смо своју прву пионирску доделу у Пари Саунду (Онтарио), и канцеларија подружнице је послала једног искусног пионира Стјуарта Мена да ради с нама на терену. Како је то само била љубазна припрема! Брат Мен је био човек лепих манира и увек је био спреман да се насмеје. Учили смо од њега и било нам је лепо. У време кад смо водили много библијских студија Заједница нам је дала нову доделу — град Хамилтон. Недуго после тога, иако сам био престар за војску, био сам регрутован. Због тога што сам одбио одлазак у војску завршио сам у затвору 31. децембра 1943. Након судских формалности послан сам у један невојни радни камп у ком сам остао све до августа 1945.

Након изласка, Ејлин и ја смо одмах добили пионирску доделу која нас је одвела  у Корнвол (Онтарио). Кратко после тога, били смо на путу за Квибек, где смо имали специјалну доделу од Правног одељења Заједнице да посетимо суд за прекршаје. То је било у време Диплесија, када је прогонство Јеховиних сведока било нарочито јако. Сваке недеље сам више дана проводио у четири различита суда помажући нашој браћи. Била су то узбудљива времена која су нам јачала веру.

Након конгреса у Кливланду 1946, додељено ми је да служим као покрајински и обласни надгледник, што је служба у којој смо супруга и ја путовали с једне обале Канаде на другу. Ствари су се брзо одвијале. Године 1948. позвани смо у 11. разред Библијске школе Гилеад Watchtowera. Поред двојице инструктора, браће Алберта Шродера и Максвела Френда, у нашем разреду од 108 студената било је 40 помазаника. Поред толико много дугогодишњих Јеховиних слугу, то је заиста било вредно и наградоносно искуство!

Једног дана нас је посетио брат Нор из Бруклина. У свом говору је упутио позив за 25 добровољаца који би учили јапански језик. Пријавило се свих 108! Остало је на председнику да изабере ко ће то бити. Мислим да је Јехова водио тај избор јер је све испало јако добро. Многи од 25 изабраних који су имали предност да започну дело у Јапану, још увек су на својим доделама — остарели, али још увек тамо. Неки су, попут Лојда и Мелбе Бари, отишли на друге доделе. Лојд је био члан Водећег тела све до своје смрти прошле године. Ми се радујемо са свима њима због награде коју Јехова даје својим слугама.

Дошао је дан уручивања диплома и добили смо да идемо на Јамајку. Међутим, због одгођених судских рокова у Квибеку, речено нам је да се вратимо у Канаду.

Много више музике!

Иако сам због пионирске службе напустио музику, изгледа да музика није напустила мене. Наредне године су председник Заједнице Натан Нор и његов секретар Милтон Хеншел дошли у салу Мејпл Лиф Гарденс у Торонту. Сви су били одушевљени јавним предавањем брата Нора под насловом „Касније него што мислиш!“ Тада сам први пут био позван да се бринем о конгресном оркестру. Обрадили смо у троделном такту неке популарне песме из Песмарице за службу Краљевства (1944). Браћи се изгледа допало. Након завршетка програма у суботу, пробали смо планирани део програма за недељу. Ухватио сам летимичан поглед брата Хеншела који је прелазио салу у нашем правцу и зауставио сам оркестар да бих му пришао и поздравио га. Он је упитао: „Колико музичара имаш овде у свом оркестру?“ „Око 35 кад су сви ту“, одговорио сам. „Е, па, у Њујорку ћеш их наредног лета имати дупло више“, одговорио је.

Међутим, пре него што је то лето дошло, позван сам у Бруклин. Ејлин због околности није могла одмах да пође са мном. Нова зграда у Колумбија Хајтсу 124 још није била завршена и ја сам ноћивао у старој згради, у једној малој соби у којој су била два помазаника — остарели брат Пејн и Карл Клајн, ког сам тада први пут упознао. Да ли је било претесно? Да. Па ипак, веома лепо смо се слагали. Ова старија браћа су била стрпљива и постојана. Ја сам се само трудио да им не стојим на путу! То је била добра поука о томе шта Божји дух може да постигне. Познанство и рад с братом Клајном донело ми је тако велике благослове! Увек је био добар и спреман да помогне. Добро смо сарађивали и били смо блиски пријатељи више од 50 година.

Била ми је предност да 1950, 1953, 1955. и 1958, помажем око музике на конгресима на стадиону Јенки, као и да на конгресу одржаном 1963. на стадиону Роуз Боул у Пасадени (Калифорнија) делим одговорности у оркестру с Алом Кавлином. За време конгреса на стадиону Јенки 1953, у недељу је пре јавног предавања одржан један музички програм. Ерих Фрост је представио Едит Шимионик (касније Вајгант), сопран, која је певала његову композицију „Напред Сведоци“ уз нашу оркестарску пратњу. Онда смо били одушевљени када смо први пут чули богате и прелепе гласове наше афричке браће и сестара. Мисионар  Хари Арнот је на наше задовољство донео једну лепу касету из Северне Родезије (сада Замбије). Звук је испуњавао цео стадион.

Снимање песмарице 1966.

Да ли се сећаш црвенкасте песмарице меких корица „Пјевајте Јехови у својим срцима и славите га“? Када се писање приближавало завршној фази, брат Нор је рекао: „Направићемо пар снимака. Желео бих да окупиш један мали оркестар, само неколико виолина и неколико флаута. Не желим да ико ’труби на све стране‘!“ Дворана Краљевства у Бетелу би била наш студио, али је у вези с њеним коришћењем постојала једна бојазан. Шта ће бити са звуком који ће се одбијати од голих зидова, поплочаног патоса и металних столица на склапање? Ко би могао да нам помогне да решимо ове неугодне проблеме са звуком? Неко је препоручио: „Томи Мичел! Он ради за Мрежу студија ABC.“ Ступили смо у везу с братом Мичелом коме је било драго да помогне.

Дошло је и прво суботње јутро за снимање, и док су се музичари представљали, један брат је носио кофер с тромбоном. Сетио сам се упозорења брата Нора: „Не желим да ико ’труби на све стране‘!“ Шта ћу сад? Гледао сам док је брат вадио свој тромбон из кутије, наместио повлачак и почео да се загрева. Био је то брат Том Мичел и првих неколико тонова били су прелепи. Његов тромбон је звучао попут виолине! Помислио сам: ’Овај брат мора остати!‘ Брат Нор никада није приговорио.

Тај оркестар је био група добрих музичара који су уједно били и браћа и сестре пуни љубави. Није било никаквих „примадона“! Снимање је било напорно, али се нико није жалио. Након завршетка посла било је суза и произашла су снажна другарства. Сви смо уживали у тој предности и, захваљујући Јехови, обавили посао.

Додатне вредне предности

Након толико година и даље сам у пуновременој служби. Двадесет осам година сам провео на доделама покрајинског и обласног надгледника — и на свакој сам уживао. Након тога сам пет година управљао Конгресном двораном Норвал у Онтарију. Због покрајинских састанака сваког викенда, као и обласних конгреса на страним језицима, Ејлин и ја смо имали пуне руке посла. Ову Конгресну дворану су 1979/80. користили архитекте и инжењери док су израђивали планове за будућу подружницу Заједнице у Халтон Хилсу. Након посла у Конгресној дворани, од 1982. до 1984. били смо на додели у Бруклину где смо се бавили музиком.

Моја драга супруга је преминула 17. јуна 1994, само седам дана после наше 59. годишњице брака. Напунили смо 51 годину наше заједничке пионирске службе.

Док размишљам о својим многобројним животним искуствима, размишљам о томе како је Библија била веома драгоцен водич. Понекад користим Ејлинин лични примерак Библије и уживам у запажању онога што ју је такло у срце — а то су цели стихови, специфични изрази и речи које је подвлачила. И ја попут Ејлин имам стихове који ми посебно значе. Један одломак је из 137. Псалма који износи ову дивну молитву Јехови: „Нека никада више не свирам харфу, ако те заборавим, Јерусалиме! Нека никада више не запевам ако те заборавим, ако о теби не размишљам као о својој највећој радости!“ (Псалам 137:5, 6, Today’s English Version). Иако волим музику, моја највећа радост проистиче из лојалне службе Јехови који ме је наградио испуњеним и задовољним животом.

[Фуснота]

[Слика на 28. страни]

С Ејлин 1947.

[Слика на 30. страни]

На једном од првих снимања