Да ли умеш да чекаш?

МОЖЕШ ли да замислиш колико времена људи сваке године потроше само на чекање? Чекају у редовима у продавницама или на бензинским пумпама. Чекају да буду услужени у ресторану. Чекају код лекара или зубара. Чекају аутобусе и возове. Да, просто је зачуђујуће колико времена у животу човек потроши чекајући нешто. Према једној процени, само Немци изгубе 4,7 милијарди сати годишње чекајући због застоја у саобраћају! Неки су израчунали да то износи колико и укупан просечни животни век отприлике 7 000 људи.

Чекање може бити веома фрустрирајуће. У данашње време изгледа да никада немамо довољно времена за све, и док размишљамо о томе шта све треба да урадимо, чекање може постати права кушња. Писац Александер Роуз једном је рекао: „Половину агоније у животу представља чекање.“

Амерички државник Бенџамин Френклин схватио је да чекање може много да кошта. Пре више од 250 година он је записао: „Време је новац.“ Зато бизнисмени траже начине да избегну непотребно одуговлачење приликом обављања неког посла. Више робе произведене за мање времена може значити већу зараду. Они који се баве услужним делатностима труде се да понуде брзу услугу — брзу храну, могућност обављања банковног промета из кола, и томе слично — зато што знају да ако желе да удовоље муштерији онда морају да скрате време чекања.

Траћење нашег живота

Амерички песник из деветнаестог века, Ралф Валдо Емерсон, једном се пожалио: „Колико много од живота човек изгуби у чекању!“ Нешто скорије, писац Ланс Мороу жалио се на досаду и физичку нелагодност приликом чекања. А онда је говорио о „суптилној мизерији чекања“. Шта је то? „Сазнање да је време као човеково највеће  богатство, то јест један део његовог живота, украдено и неповратно изгубљено.“ Жалосно, али истинито. Време које се изгуби у чекању заувек је изгубљено.

Наравно, да живот није тако кратак онда би и чекање представљало мањи разлог за бригу. Али живот јесте кратак. Хиљадама година раније, библијски псалмиста је прокоментарисао: „Дана година наших има до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година, и сав је понос њихов мука и невоља; јер брзо теку и ми одлећемо“ (Псалам 90:10). Где год да живимо и ко год да смо, наш живот — дани, сати, минути које имамо пред собом кад се родимо — има своју границу. Па ипак, не можемо избећи ситуације у којима смо присиљени да протраћимо један део тог драгоценог времена чекајући на људе или догађаје.

Научити чекати

Већина од нас је била у колима с неким возачем који је стално покушавао да претекне возило испред себе. Често то и није баш неопходно — возач нема неки хитан састанак. Па ипак, не може да поднесе да му неки други возач диктира темпо. Недостатак стрпљења показује да није научио да чека. Научио? Да, знати чекати јесте лекција која мора да се научи. Нико се није родио с тим. Бебе одмах траже пажњу кад су гладне или кад им нешто фали. Тек кад мало порасту схватају да понекад морају причекати на оно што желе. Стварно, пошто је чекање неминован део живота, знати стрпљиво чекати када је то потребно јесте одлика једне зреле особе.

Наравно, постоје хитне ситуације у којима је сасвим разумљиво што смо нестрпљиви. Када млади супруг брзо вози своју жену у болницу јер њихова беба долази на свет, сасвим је оправдано што је нестрпљив због застоја. Анђели који су пожуривали Лота да напусти Содом нису били спремни да чекају док је он одуговлачио. Уништење је било на помолу и у опасности је био живот Лота и његове породице (Постање 19:15, 16). Међутим, у већини случајева када су људи присиљени да чекају, није у питању живот. У таквим ситуацијама би све било много пријатније када би сви научили да буду стрпљиви — чак и када је чекање последица нечије неспособности или недостатка интересовања. Сем тога, било би нам лакше да будемо стрпљиви ако би сви научили да корисно утроше време док чекају. Оквир на 5 страни садржи неке предлоге како да чекање буде не само подношљиво већ и корисно.

Не може се превидети ни то да нестрпљив дух открива поносан став, то јест осећај да је неко и сувише важан да би морао да чека. За све који имају такав став, вредно је да размисле о следећим речима из Библије: „Бољи је ко је стрпљива духа неголи ко је поносита духа“ (Проповједник 7:8, ДК). Понос, то јест охолост, јесте озбиљна мана у карактеру, а библијска пословица каже: „Мрзак је Господу ко је год поносита срца“ (Приче Соломунове 16:5 ДК). Дакле, да бисмо се научили стрпљењу — то јест да бисмо научили да чекамо — можда би требало да добро преиспитамо себе и своје односе с људима око нас.

Стрпљење ће бити награђено

Свакако нам је лакше да чекамо уколико смо сигурни да је оно што чекамо вредно чекања и да ће на крају стварно доћи. У погледу тога добро је размишљати о чињеници да сви они који искрено обожавају Бога чекају на испуњење његових величанствених обећања која се налазе у Библији. Примера ради, у једном божански надахнутом псалму се каже: „Праведници ће држати земљу и довека у њој ће остати.“ То обећање је поновио и апостол Јован када је рекао: „Онај ко врши Божју вољу остаје заувек“ (Псалам 37:29; 1. Јованова 2:17). Наравно, кад бисмо могли да живимо вечно, чекање и не би био неки велики проблем. Али за сада не можемо живети вечно. Да ли је уопште реално говорити о вечном животу?

Пре него што одговоримо на ово питање, узмимо у обзир да је Бог створио наше прародитеље с могућношћу да живе заувек.  Баш зато што су згрешили изгубили су ту могућност, и за себе и за своју децу — укључујући и нас. Међутим,одмах после њиховог греха, Бог је објавио своју намеру да поништи последице њихове непослушности. Обећао је долазак једног ’семена‘, за које ће се испоставити да је Исус Христ (1. Мојсијева 3:15, ДК; Римљанима 5:18).

Да ли ћемо ми као појединци имати користи од испуњења његових обећања зависи од одлуке коју ћемо донети. За то треба стрпљење. Да би нам помогла да се научимо овој врсти стрпљења, Библија нас подстиче да дубоко размишљамо о примеру једног ратара. Он сеје семе и нема другог избора сем да стрпљиво чека док не дође време жетве, радећи до тада оно што је у његовој моћи да би заштитио свој усев. Тада је његово стрпљење награђено, и он види плодове свога рада (Јаков 5:7). Апостол Павле спомиње још један пример стрпљења. Он нас подсећа на верне мушкарце и жене старог доба. Они су ишчекивали испуњење Божјих намера, али су морали да чекају на време које је Бог утврдио. Павле нас подстиче да се угледамо на такве људе „који вером и стрпљењем наслеђују обећања“ (Јеврејима 6:11, 12).

Да, у животу је чекање неизбежно. Али оно не мора бити стални извор напетости. Онима који очекују испуњење Божјих обећања чекање може бити извор радости. Време које проводе у чекању могу искористити да развијају близак однос с Богом и да чине дела која одражавају њихову веру. А путем молитве, проучавања и медитирања они могу развити непоколебљиво поуздање да ће се све што је Бог обећао десити у време које је он одредио.

[Оквир⁄Слике на 5. страни]

СМАЊИТИ АГОНИЈУ ЧЕКАЊА!

Планирај унапред! Ако знаш да ћеш морати да чекаш, припреми нешто да читаш, пишеш, плетеш, хеклаш или да нешто друго корисно радиш.

Користи време да медитираш, јер је у овом ужурбаном свету све теже наћи времена за то.

Држи поред телефона нешто за читање тако да нешто прочиташ уколико чекаш везу; за пет или десет минута можеш да прочиташ неколико страница.

Док чекаш у некој групи, ако је прикладно искористи прилику да попричаш с другима и да с њима размениш неке изграђујуће мисли.

Држи у колима неку свеску или нешто за читање за случај ненаданог чекања.

Затвори очи, опусти се, или се моли.

УСПЕШНО ЧЕКАЊЕ ЈЕ УГЛАВНОМ СТВАР СТАВА И ПРОМИШЉЕНОСТИ.