Животна прича

Благословљена посебним наслеђем

ИСПРИЧАЛА КАРОЛ АЛЕН

Остала сам сама стискајући у руци моју лепу нову књигу. Обузео ме је страх и сузе су ми потекле низ лице. Уосталом, била сам тек седмогодишња девојчица изгубљена у туђем граду, окружена десетинама хиљада људи!

НЕДАВНО, скоро 60 година после тога, навирале су живе успомене на то искуство из детињства док смо мој супруг Пол и ја били у предивном Образовном центру Watchtowera у Патерсону (Њујорк). Он је тамо позван да похађа други разред школе за путујуће надгледнике Јеховиних сведока.

Док смо разгледали ходник обасјан сунцем, запазила сам једну велику изложбу под насловом „КОНГРЕСИ“. Отприлике у средини била је једна стара црно-бела фотографија деце како узбуђено машу личним примерцима оне исте књиге из мог детињства! Брзо сам прочитала текст уз слику: „1941. у Сент Луису (Мисури), на почетку преподневног програма, 15 000 деце — између 5 и 18 година — окупило се у главној арени испред подијума... Брат Ратерфорд је објавио излажење нове књиге Деца.“

Свако дете је добило по лични примерак. Затим су се сва деца вратила тамо где су им седели родитељи — сва осим мене. Ја сам се изгубила! Један редар ме је љубазно подигао, ставио на једну велику кутију за прилоге и рекао ми да тражим некога кога познајем. Узнемирено сам разгледала мноштво које је нагрнуло низ широко степениште. Изненада сам угледала познато лице! „Чика Боб! Чика Боб!“ Пронашли су ме! Боб Рејнер ме је однео до мојих узнемирених родитеља који су чекали.

 Давнашњи догађаји који су обликовали мој живот

Разгледање ове изложбе изазвало је бујицу успомена — догађаја који су обликовали мој живот и довели до тога да будемо у овом дивном објекту у Патерсону. Моје мисли су се вратиле на догађаје од пре више од сто година, посебно на ствари које сам чула од мог деде и бабе и од мојих родитеља.

У децембру 1894. један пуновремени слуга Истраживача Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати, посетио је мог деду с очеве стране, Клејтона Џ. Вудворта, у његовој кући у Скрантону (Пенсилванија, САД). Клејтон се тек био оженио. Написао је писмо председнику Watch Tower Bible and Tract Societyja Чарсу Тејзу Раселу, а оно је објављено у Кули стражари од 15. јуна 1895. Он је рекао:

„Ми смо млади брачни пар, и око десет година смо чланови номиналне цркве; али сада смо, верујемо у то, крочили из њене таме у светлост новог дана који сада свиће посвећеној деци Свевишњега... Давно пре него што ћемо срести једно друго, обоје смо горљиво желели да служимо Господу као мисионари на страном подручју, ако би то била његова воља.“

Касније, 1903. године Себастијан и Кетрин Крезги, моји прадеда и прабаба с мајчине стране, врло радо су послушали библијску поруку коју су два представника Watch Towera донела на велику фарму на којој су они живели, у прелепим Поконо планинама у Пенсилванији. Њихове ћерке Кора и Мери такође су живеле тамо са својим мужевима, Вашингтоном и Едмундом Хауелом. Представници Watch Towera, Карл Хамерле и Реј Ратклиф остали су с њима целу недељу, поучавајући их много чему. Свих шест чланова ове породице слушали су, проучавали и убрзо постали ревни Истраживачи Библије.

Управо те године, 1903, Кора и Вашингтон Хауел добили су ћерку по имену Кетрин. Како се она на крају удала за мог оца Клејтона Џ. Вудворта, мл., јесте једна занимљива и мислим значајна прича. Она открива разумевање пуно љубави и родитељску бригу мог деде Клејтона Џ. Вудворта, ст.

Мој отац добија помоћ пуну љубави

Мој отац Клејтон млађи рођен је 1906. у Скрантону, отприлике 80 километара од фарме Хауелових. У тим раним годинама, деда Вудворт је добро познавао велику породицу Хауел и често је уживао у њиховој чувеној гостољубивости. Он је био од велике помоћи скупштини Истраживача Библије у том подручју. С временом је био позиван да венча тројицу Хауелових синова и, имајући на уму добробит властитог сина, настојао је да и њега води са собом на свако од ових венчања.

Тата тада није активно учествовао у служби Истраживача Библије. Истина, возио је деду на његове службене посете, али упркос дедином охрабрењу тата није активно учествовао. У то време се мој отац интересовао за музику и то је потиснуло сва друга интересовања, тако да је напредовао ка професионалној каријери.

Кетрин, ћерка Коре и Вашингтона Хауела такође је постала врстан музичар; свирала  је на клавиру и давала часове клавира. Али баш када је пред њом била професионална каријера, одбацила је ту тежњу и почела да учествује у пуновременој служби. Деда није могао да има на уму бољу сапутницу за свог сина — барем ја тако мислим! Тата се крстио и оженио се мамом шест месеци касније, у јуну 1931.

Деда се увек поносио музичким талентом свога сина. Био је тако срећан када је тата замољен да обучава језгро великог конгресног оркестра за међународни конгрес 1946. у Кливланду (Охајо). Наредних година, тата је дириговао оркестром на многим другим конгресима Јеховиних сведока.

Дедино суђење и затворски живот

У ходнику у Патерсону, Пол и ја смо случајно наишли на изложбу где је била слика која је приказана на следећој страни. Одмах сам је препознала, пошто ми је деда послао један примерак пре више од 50 година. Он је онај што стоји скроз десно.

Током патриотске хистерије која је обавијала Први светски рат, ових осам Истраживача Библије — укључујући и Џозефа Ф. Ратерфорда (седи у средини), председника Watch Tower Societyja — било је неправедно затворено и задржано без могућности плаћања кауције. Оптужба против њих је била усмерена на изјаве у седмом тому Студија Писма, под насловом Свршена тајна. Изјаве су погрешно схваћене као одвраћање Сједињених Држава од учествовања у Првом светском рату.

Током много година, Чарлс Тејз Расел је писао првих шест томова Студија Писма, али је умро пре него што је написао седми том. Зато су његове белешке дате деди и другим Истраживачима Библије и они су написали седми том. Он је објављен 1917. пре него што ће се завршити рат. На суђењу су деда и већина осталих добили четири казне у трајању од по 20 година које је требало одслужити једну за другом.

Текст уз слику у ходнику Патерсона објашњава: „Девет месеци након што су Ратерфорд и његови сарадници осуђени и након што је рат прошао, 21. марта 1919, апелациони суд је одредио кауцију за сву осморицу оптужених, и 26. марта су у Бруклину ослобођени уз кауцију од по 10 000 долара за сваког. Дана 5. маја 1920. Џ. Ф. Ратерфорд и остали ослобођени су оптужбе.“

 Након што су били оптужени, али пре него што ће бити послати у федерални затвор у Атланти (Џорџија), ова осморица су провела првих неколико дана притвора у затвору у Рејмондовој улици (Бруклин, Њујорк). Одатле је деда писао како су били смештени „усред неописиве прљавштине и нереда“ у једној ћелији величине 1,8 метара са 2,4 метра. Рекао је: „Имаш гомилу новина, и ако си испрва склон да с презиром гледаш на њих, убрзо схваташ да ти је тај папир и сапун и пешкирић једина шанса да одржиш чистоћу и самопоштовање.“

Па ипак, деда је сачувао смисао за хумор указујући на затвор као на „Хотел ди Рејмонди“ када је забележио: „Отићи ћу одавде оног тренутка кад изгубим стан и храну.“ Такође је описао и његове шетње по дворишту. Једном када се накратко зауставио да му очешљају косу, један џепарош је зграбио његов џепни сат, али као што је написао: „Ланац га је спречио и тако сам сачувао сат.“ Када сам посетила бруклински Бетел 1958. Грант Сјутер, тадашњи главни благајник Watch Tower Societyja, позвао ме је у своју канцеларију и дао ми тај сат. Још увек га чувам.

Како је то утицало на оца

Када је деда био неправедно затворен 1918, мој отац је имао само 12 година. Бака је закључала њихову кућу и повела га да живе с њеном мајком и три сестре. Бакино девојачко презиме је било Артур, а породица је поносно изјављивала да је један њихов рођак, Честер Алан Артур био 21. председник Сједињених Држава.

Након што је деда Вудворт добио дугу казну за наводни злочин против Сједињених Држава, Артурови су очигледно осећали да им је осрамотио породично име. То је у емоционалном смислу био болан период за мог оца. Можда је такво третирање био један чинилац који је допринео да испрва буде неодлучан што се тиче учествовања у служби проповедања.

Када је деда ослобођен из затвора, преселио се са својом породицом у велику кућу од гипсаног цемента у улици Квинси у Скрантону. Као дете, добро сам је познавала — као и бакин предивни порцелан. Звали смо га бакино свето посуђе, јер нико осим ње није смео да га пере. Када је бака умрла 1943. мама је често звала госте и користила ово прелепо посуђе.

Запослен у служби за Краљевство

Следећег дана у комплексу Патерсона наишла сам на слику брата Ратерфорда како држи говор на конгресу 1919. године у Сидар Поинту (Охајо). Он је тамо подстакао све да ревно учествују у објављивању Божјег Краљевства и да користе нови часопис који је изашао на том конгресу, Златни век. Деда је именован за уредника тог часописа и он је припремао чланке све до 1940-их, непосредно пред своју смрт. Године 1937. назив часописа је промењен у Утеха, а 1946. у Пробудите се!

Деда је писао своје чланке и код куће у Скрантону и у централи Watch Towera у Бруклину, око 240 километара даље, проводећи по две недеље у сваком месту. Тата каже да се сећа да се дедина писаћа машина чула много пута и у 5 ујутру. Деда је такође схватао озбиљно одговорност да учествује у јавном делу проповедања. Штавише, он је креирао мушки прслук с великим унутрашњим џеповима за држање библијске литературе. Моја 94-годишња ујна Наоми Хауел,  још увек има један такав. Он је такође креирао и женску ташну за књиге.

Једном је деди његов партнер у служби, који је пратио узбудљив библијски разговор, рекао: „К. Џ., направио си једну грешку.“

„Какву грешку?“, питао је деда. Погледао је свој прслук. Оба џепа су била празна.

„Заборавио си да му понудиш претплату на Златни век.“ Насмејали су се томе што је уредник заборавио да понуди свој часопис.

Сећање на детињство

Сећам се да сам као дете седела деди у крилу док ми је он, држећи ме за ручицу, причао „Причу о прстићима“. Почев од „Палчића Томе“ па преко „Пере Кажипрста“, причао би ми нешто посебно о сваком прсту. Затим би ми пажљиво скупио све прстиће и пружио поуку: „Најбоље раде заједно се држећи, јер тако може сваки сваком помоћи.“

После венчања, моји родитељи су се преселили у Кливланд (Охајо) и спријатељили се са Едом и Мери Хупер. Њихове породице су постале Истраживачи Библије још почетком века. Моји родитељи и чика Ед и тета Мери, како сам их звала, били су нераздвојни. Хуперови су изгубили своје једино дете, малу девојчицу, зато сам ја када сам дошла на свет 1934. постала њихова посебна „ћерка“. С обзиром да сам одрастала у тако духовно богатом окружењу, предала сам се Богу и крстила пре свог осмог рођендана.

Читање Библије било је део мог детињства. Исаија 11:6-9, где се описује живот у Божјем новом свету, био је један од мојих омиљених библијских одломака. Први пут сам покушала да прочитам целу Библију 1944. када сам добила лични примерак превода American Standard Version, који је изашао у посебном издању на конгресу у Буфалу (Њујорк). Како сам била узбуђена док сам читала овај превод у ком је Божје име Јехова враћено на своје место и то скоро 7 000 пута у „Старом Завету“!

Викенди су били радосно време. Родитељи и Хуперови су ме водили у сведочење по селима. Понели бисмо ручак и правили пикник поред речице. Затим смо одлазили до нечије фарме где бисмо напољу одржали један библијски говор на који смо позвали све комшије. Живот је био једноставан. Проналазили смо радост као породица. Многи од ових првих породичних пријатеља касније су постали путујући надгледници, укључујући и Еда Хупера, Боба Рејнера и његова два сина. Ричард Рејнер још увек обавља то дело, заједно са својом женом Линдом.

Лета су била посебно радосно време. Боравила сам с мојим двема сестрама на фарми Хауелових. Године 1949, Грејс, моја сестра од тетке, удала се за Малколма Алена. Нисам ни помислила да ћу се годинама касније ја удати за његовог брата. Моја млађа сестра од ујака Марион била је мисионарка у Уругвају. Удала се за Хауарда Хилборна 1966. Обе ове сестре служиле су са својим мужевима многе године у централи у Бруклину.

Деда и моја матура

Током мојих средњошколских година, деда је волео да се дописујемо. У његовим писмима биле су многе старе породичне фотографије с детаљним белешкама на полеђини, које су преносиле породичну историју. Тако сам добила примерак фотографије на којој су он и остали који су били неправедно затворени.

Крајем 1951. деда је изгубио глас због рака грла. Његов бистри ум је још увек био неоштећен, али морао је да пише речи у један мали нотес који је носио са собом. Мој средњошколски разред је матурирао на полугодишту, у јануару 1952. Почетком децембра, послала сам деди концепт мог говора за свечано додељивање диплома. Он је дао нека своја уредничка запажања, а затим је на последњој страни написао две речи које су ме дирнуле право у срце: „Поносни деда.“ Завршио је свој земаљски пут када је имао 81 годину, 18. децембра 1951. a Још увек чувам тај избледели концепт говора с тим двема речима на последњој страни.

 Одмах после матуре започела сам с пионирском службом, како Јеховини сведоци зову пуновремено дело проповедања. Године 1958. присуствовала сам огромном конгресу у Њујорку, где је највећи број присутних од 253 922 особе из 123 земље попунио Јенки стадион и Поло Граундс. Тамо сам упознала делегата из Африке који је носио беџ на ком је писало „Вудворт Милс“. Око 30 година раније он је добио име по мом деди!

Срећна због свог наслеђа

Када сам имала 14 година мајка је поново почела да пионири. Умрла је 40 година касније, 1988. године и до саме смрти је била пионир. Тата је учествовао у пионирском делу кад год је могао. Умро је девет месеци пре маме. Они с којима смо проучавали доживотно су нам постали драги пријатељи. Неки њихови синови служе у централи у Бруклину, а други су почели с пионирском службом.

За мене је 1959. година била веома посебна. Тада сам упознала Пола Алена. Он је био наименован за путујућег надгледника 1946. када је дипломирао у седмом разреду Гилеада, школе која обучава мисионаре Јеховиних сведока. У време нашег упознавања, ниједно од нас није знало да ће Полова следећа додела бити Кливланд (Охајо), где сам ја пионирила. Тата га је волео, а и мама исто. Венчали смо се у јулу 1963. на фарми Хауелових, у окружењу породице, а Ед Хупер је одржао предавање за венчање. Сан се остварио.

Пол никада није имао своја кола. Када смо из Кливланда отишли на следећу доделу, сва наша имовина стала је у моју „фолксваген бубу“ из 1961. године. Пријатељи би често банули понедељком када смо се спремали за одлазак у другу скупштину да би видели наш товар. Паковање кофера, актенташни, кутија с фасциклама, писаће машине и осталог у тај мали ауто личило је на циркуску представу.

Пол и ја смо пропутовали километре и километре уживајући у успонима и истрајавајући у падовима данашњег живота — чинећи све снагом коју једино Јехова може да пружи. Биле су то срећне године испуњене љубављу; љубављу према Јехови, једно према другом и према пријатељима, и старима и новима. Два месеца која смо провели у Патерсону док се Пол обучавао била су врхунац нашег досадашњег живота. То што сам посматрала изблиза Јеховину земаљску организацију потврдило је моје уверење које ми је пренесено као део драгоценог духовног наслеђа: Ово је стварно Божја организација. Каква је само радост бити чак и мали део ње!

[Фуснота]

[Слика на 25. страни]

Са Едом Хупером непосредно пре него што ћу добити мој примерак књиге „Деца“, на конгресу 1941. у Сент Луису

[Слика на 26. страни]

Деда 1948.

[Слика на 26. страни]

На фарми Хауелових када су се моји родитељи венчали (заокружени на слици)

[Слика на 27. страни]

Осам Истраживача Библије који су били неправедно затворени 1918. (деда стоји сасвим десно)

[Слика на 29. страни]

Сва наша имовина таман је стала у наш „фолксваген“

[Слика на 29. страни]

С мојим супругом Полом