Рад на „њиви“ — пре жетве

УЧЕНИЦИ Великог Учитеља били су збуњени. Исус је управо испричао кратку причу о пшеници и кукољу. То је била једна од бројних парабола које је испричао тог дана. Када је завршио, већина слушалаца је отишла. Али његови следбеници су знали да мора постојати неко нарочито значење тих његових парабола — поготово оне о пшеници и кукољу. Знали су да Исус није само неки занимљиви приповедач.

Матеј саопштава да су тражили: „Објасни нам поређење о кукољу на њиви.“ Исус је одговорио тако што је протумачио параболу и прорекао велики отпад који ће настати међу онима који ће се издавати за његове ученике (Матеј 13:24-30, 36-38, 43). То се и догодило, и отпад се брзо распространио након смрти апостола Јована (Дела апостолска 20:29, 30; 2. Солуњанима 2:6-12).  Утицај отпада се толико проширио да питање које је Исус поставио, као што је записано у Луки 18:8, изгледа сасвим одговарајуће: „Кад Син човечји дође, да ли ће заиста наћи веру на земљи?“

Исусов долазак би означио почетак „жетве“ пшеници сличних хришћана. То би био знак ’свршетка система ствари‘ који је почео 1914. године. Зато не треба да нас изненади што је код неких било побуђено интересовање за библијску истину у периоду који је претходио почетку жетве (Матеј 13:39).

Прегледом историјског извештаја постаје јасно да су посебно од 15. века наовамо мишљења била подељена чак и међу масама у хришћанском свету које су биле попут ’кукоља‘, то јест били су имитација хришћана. Како је Библија постајала лако доступна и библијске конкорданце приређиване, особе искрена срца су почеле пажљиво да истражују Писмо.

Светло постаје јасније

Међу таквим људима с почетка 19. века био је Хенри Гру (1781-1862) из Бермингема (Енглеска). Када је имао 13 година, с родитељима је препловио Атлантик до Сједињених Држава и тамо стигао 8. јула 1795. Настанили су се у Провиденсу (Род Ајланд). Родитељи су у њега усадили љубав према Библији. У својој 25-ој години, 1807, Гру је позван да служи као пастор у баптистичкој цркви у Хартфорду (Конектикат).

Своје учитељске одговорности схватио је озбиљно и покушао је да онима под његовом бригом помогне да живе у складу с Писмом. Поред тога, веровао је да се скупштина може одржати чистом од сваке особе која намерно греши. Повремено су он и други одговорни људи из цркве морали да изагнају (искључе) оне који су починили блуд или који су се упетљали у друге нечисте поступке.

У цркви је било и других проблема који су га узнемиравали. Било је ту и људи  који нису били чланови цркве, а обављали су послове за цркву и предводили у певању за време служби. Ови људи су такође могли да гласају у стварима везаним за скупштину и на тај начин су донекле имали контролу у њеним пословима. На темељу начела о одвојености од света, Гру је чврсто веровао да само људи од вере треба да обављају ове дужности (2. Коринћанима 6:14-18; Јаков 1:27). По његовом мишљењу, то што неверници певају песме хвале Богу било је богохуљење. Због овог става, од 1811. црква више није признавала Хенрија Груа. У исто време од цркве су се одвојили и други чланови са сличним гледиштем.

Одвојеност од хришћанског света

Ова група, укључујући и Хенрија Груа, почела је да проучава Библију с циљем да своје животе и поступке повинује њеном савету. Њихове студије су их брзо довеле до већег разумевања библијске истине и допринеле су томе да се разоткрију грешке хришћанског света. На пример, Гру је 1824. написао једно добро образложено побијање Тројства. Запазите логику у следећем пасусу из тог рукописа: „’О том дану и том часу не зна ниједан човек, ни анђели који су на небу, нити Син, већ ОТАЦ‘ [Марко 13:32]. Опазите овде градацију на лествици постојања. Човек, Анђели, Син, Отац... Наш Господ нас учи да једино Отац зна тај дан. Али ово није истинито ако су, како неки сматрају, Отац, Реч и Свети Дух три особе у једном Богу; јер, по томе [учењу, доктрини о Тројству]... Син би то знао исто као и Отац.“

Гру је раскринкао лицемерје свештенства и војних заповедника који су се претварали да служе Христу. Године 1828. је објавио: „Можемо ли замислити већу апсурдност од овог да један хришћанин излази из своје собе у којој се молио за своје непријатеље, и онда својим трупама заповеда да с пакленом срџбом зарију оружје смрти у срца тих истих непријатеља? У првом случају он сасвим наликује свом Господу на самрти; али на кога наликује у другом случају? Исус се молио за своје убице. Хришћани убијају оне за које се моле.“

Још изражајније Гру је написао и ово: „Када ћемо веровати Свемоћноме који нас уверава да ’он не може да се исмејава‘? Када ћемо разумети природу, генијалност те свете религије која захтева од нас да се чак уздржавамо од ’онога што личи на зло‘?... Зар то није јавно клеветање Сина Благословеног када се верује да његова религија у једној ситуацији од човека захтева да поступа попут анђела, а да му у другој допушта да поступа попут демона?“

Вечни живот није урођен

Током тих година пре радија и телевизије, популаран начин да неко изрази своје гледиште било је писање и дистрибуција памфлета. Отприлике 1835. Гру је написао један важан памфлет у којем је учења о бесмртности душе и паклу изнео као небиблијска. Сматрао је ове доктрине за богохулство.

Овај памфлет имаће далекосежне ефекте. Године 1837, 40-годишњи Џорџ Сторз пронашао је примерак тог памфлета у возу. Сторз је био родом из Лебанона (Њу Хемпшир), али је у то време живео у Јутики (Њујорк).

У методистичко-епископалној цркви био је високопоштовани свештеник. Када је прочитао памфлет, био је импресиониран тиме што се могао створити тако јак аргумент против основних учења хришћанског света које никада раније није доводио у питање. Није знао ко је писац тога, све док неколико година касније, барем 1844, није упознао Хенрија Груа када су обојица живела у Филаделфији (Пенсилванија). Међутим, Сторз је три године сам истраживао ову материју, причајући о томе само с другим свештеницима.

Коначно, пошто нико није могао да оповргне његово сазнање, Џорџ Сторз је закључио да не би био веран Богу ако би  остао у методистичкој цркви. Иступио је 1840. и преселио се у Олбенију (Њујорк).

Сторз је у рано пролеће 1842. за шест недеља одржао серију од шест предавања на тему „Једно истраживање — да ли су зли бесмртни?“ Интересовање је било толико велико да је предавања прерадио у књигу, а она је у следећих 40-ак година у Сједињеним Државама и Великој Британији достигла тираж од 200 000 примерака. Сторз и Гру су сарађивали у дебатама против доктрине о бесмртности душе. Гру је и даље ревносно проповедао све до своје смрти 8. августа 1862. у Филаделфији.

Убрзо након што је Сторз одржао својих шест управо споменутих предавања, он се заинтересовао за проповеди Вилијама Милера, који је 1843. очекивао видљиви повратак Христа. Око две године је Сторз био активно укључен у проповедање ове поруке по североисточном делу Сједињених Држава. Након 1844. више није био присташа тога да се одређује било какав датум Христовог повратка, али није замерао ако су други желели да испитују хронологију. Сторз је веровао да је Христов повратак близу и да је за хришћане важно да буду будни и духовно опрезни, спремни за дан испита. Међутим, он се одвојио од Милерове групе јер су они прихватили небиблијске доктрине као то да је душа бесмртна, да ће свет бити спаљен и да не постоји никаква нада за вечни живот за оне који су умрли у незнању.

До чега ће Божја љубав довести?

Сторза је одбијало гледиште адвентиста да ће Бог ускрснути зле људе само да би их опет вратио у смрт. У Писму није могао да нађе доказ за такав бесмислен и осветољубив поступак с Божје стране. Сторз и његови сарадници отишли су у другу крајност и закључили да зли уопште неће бити ускрснути. Иако су имали потешкоће да објасне неке стихове који су указивали на ускрсење неправедних, ипак им се чинило да је њихов закључак у већем складу с Божјом љубављу. Даљњи корак у разумевању Божје намере био је на прагу.

Сторз се озбиљно разболео 1870. и месецима није могао да ради. Током тог времена могао је да преиспита све оно што је сазнао за своје 74 године. Закључио је да је пропустио један важан део Божје намере с човечанством на коју се указује у Аврахамском савезу — то да ће ’све породице на земљи бити благословљене јер је Аврахам послушао Божји глас‘ (Постање 22:18; Дела апостолска 3:25).

 То му је дало нову мисао. Ако „све породице“ треба да буду благословљене, зар не треба све да чују добру вест? Како ће је чути? Зар нису милиони и милиони већ мртви? Истражујући даље по Писму, дошао је до закључка да постоје две класе мртвих „злих“ особа: оне које су одлучно одбиле Божју љубав и оне које су умрле у незнању.

Ове последње, закључио је Сторз, требало би да буду подигнуте из мртвих да би им се пружила шанса да извуку корист из откупне жртве Христа Исуса. Они који је прихвате живеће заувек на земљи. Они који је одбију, биће уништени. Да, Сторз је веровао да Бог неће подигнути ниједну особу, а да јој не пружи наду. На крају, нико не би био мртав због Адамовог греха, осим самог Адама! Али шта је с онима који живе у време повратка Господа Исуса Христа? Сторз је коначно увидео да се мора предузети глобална проповедничка кампања да би се дошло и до њих. Није имао никакву представу како би се тако нешто могло урадити, али је с вером написао: „Међутим, и сувише њих одбија нешто јер не могу да виде како се оно спроводи, као да је то за Бога немогуће да учини, будући да не могу да виде сам ток развитка те ствари.“

Џорџ Сторз је умро у децембру 1879. у свом дому у Бруклину (Њујорк), само неколико блокова даље од онога што ће касније постати жижа те глобалне проповедничке кампање коју је он тако одушевљено предвиђао.

Било је потребно више светла

Да ли су људи попут Хенрија Груа и Џорџа Сторза разумели истину тако јасно као ми данас? Не. Они су били свесни своје борбе, као што је Сторз и изјавио 1847: „Добро је да запамтимо да смо ми тек изронили из мрачњаштва цркве; и не би било уопште чудно ако бисмо открили да још увек носимо неке ’вавилонске хаљине‘ као истину.“ На пример, Гру је прихватао Исусову откупнину, али није разумео да је то ’одговарајућа откупнина‘, то јест да је Исусов савршени људски живот дат у замену за изгубљени савршени људски Адамов живот (1. Тимотеју 2:6). Хенри Гру је такође погрешно веровао да ће се Исус вратити и владати видљиво на земљи. Међутим, Гру је био заинтересован за посвећење Јеховиног имена, за тему за коју је од другог века н. е. мало људи било заинтересовано.

Слично томе и Џорџ Сторз није исправно разумео неке важне ствари. Он је могао да увиди лажи које је свештенство подупирало, али је понекад одлазио у другу крајност. На пример, очигледно претерано реагујући на гледиште ортодоксног свештенства о Сатани, Сторз је  одбацио идеју да је Ђаво једна стварна особа. Одбацио је Тројство; али је скоро све до пред смрт био несигуран у вези с тим да ли је свети дух особа. И док је Џорџ Сторз првобитно очекивао да Христов повратак буде невидљив, на крају је ипак мислио да ће бити видљив. И поред тога, изгледа да су обојица били искрена срца и поштени, и били су најближе истини од свих других.

„Њива“ коју је Исус описао у параболи о пшеници и кукољу још увек није била спремна за жетву (Матеј 13:38). Гру, Сторз и други радили су на тој ’њиви‘ припремајући је за жетву.

Чарлс Тејз Расел, који је почео са објављивањем овог часописа 1879, написао је о својим раним годинама: „Господ нам је дао много помоћника у проучавању Његове речи, међу којима је истакнуто стајао наш јако вољени и остарели брат Џорџ Сторз, који нам је и речју и пером много помогао; али ми увек гледамо да не будемо следбеници људи, ма како добрих и мудрих, већ ’Следбеници Божји као драга деца‘.“ Да, искрени истраживачи Библије могли су да извуку корист из залагања људи као што су Гру и Сторз, али још увек је било важно претраживати Божју Реч Библију, као прави извор истине (Јован 17:17).

[Оквир⁄Слика на 26. страни]

Шта је Хенри Гру веровао

Јеховином имену је нанета срамота, и оно се мора светити.

Тројство, бесмртност душе и пакао су лажне доктрине.

Хришћанска скупштина мора бити одвојена од света.

Хришћани не треба да имају удела у ратовима народа.

Хришћани нису под законом о суботњем или недељном сабату.

Хришћани не треба да припадају тајним друштвима, као што су Слободни Зидари.

Међу хришћанима не треба да постоји свештеничка класа и лаици.

Религиозне титуле су од антихриста.

Све скупштине треба да имају старешинство.

Старешине морају бити свети у свем свом понашању, беспрекорни.

Сви хришћани морају проповедати добру вест.

Биће људи који ће живети заувек у Рају на земљи.

Хришћанска песма треба да хвали Јехову и Христа.

[Извор]

Фотографија: Collection of The New-York Historical Society/69288

[Оквир⁄Слика на 28. страни]

Шта је Џорџ Сторз веровао

Исус је платио својим животом откупну цену за човечанство.

Проповедање добре вести још увек није обављено (1871).

Због тога, у то време крај није могао бити близу (1871). То је морало бити у будућности када се заврши с проповедањем.

Биће људи који ће наследити вечни живот на земљи.

Биће ускрсење свих који су умрли у незнању. Они који прихвате Христову откупну жртву добиће вечни живот на земљи. Они који одбију биће уништени.

Бесмртност душе и пакао јесу лажне доктрине које срамоте Бога.

Господова вечера је годишњи помен, на дан 14. нисана.

[Извор]

Фотографија: ШЕСТ ПРОПОВЕДИ Џорџа Сторза (1855)

[Слике на 29. страни]

Ч. Т. Расел, издавач „Сионске куле стражаре“, 1909. се преселио у Бруклин (Њујорк, САД)