Животна прича

„О веро, која нећеш устукнути“!

ИСПРИЧАО ХЕРБЕРТ МИЛЕР

Неколико месеци пошто је Хитлерова војска напала Холандију, Јеховини сведоци су забрањени. Убрзо после тога, моје име се појавило на нацистичкој листи најтраженијих и био сам гоњен као животиња.

ЈЕДНОМ сам од скривања и бежања био толико изнурен да сам својој жени рекао да би можда чак било олакшање кад би ме војска ухватила. Онда су ми у мисли дошле речи једне песме: „О веро, која нећеш устукнути, мада те мучи сваки противник.“ a Размишљање о тој песми обновило је моју снагу и призвало је успомене на моје родитеље у Немачкој и на дан када су моји пријатељи певали ту песму на нашем растанку. Могу ли да поделим с вама неке од тих успомена?

Пример мојих родитеља

Када сам се 1913. родио у Копицу у Немачкој, моји родитељи су били чланови Евангелистичке цркве. b Седам година касније, 1920, отац је напустио цркву. Дана 6. априла затражио је Kirchenaustrittsbescheinigung (Изјаву о иступању из Цркве). Градски службеник за цивилну регистрацију попунио је једну. Међутим, недељу дана касније, отац је поново био у канцеларији објашњавајући да изјава не наводи име његове ћерке. Чиновник је попунио други документ наводећи да се иступање из цркве односи и на Марту Маргарету Милер. У то време је моја сестра Маргарета имала годину и по дана. Када се радило о служењу Јехови, отац се није задовољавао половичношћу!

 Те исте године, моје родитеље су крстили Истраживачи Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Отац нас је строго одгајао, али због његове лојалности Јехови било нам је лакше да прихватимо његово вођство. Поред тога, лојалност је покретала родитеље и да праве измене. На пример, сваке недеље постојало је време када нам није било дозвољено да се играмо ван куће. Међутим, једне недеље 1925. године, родитељи су нам рекли да идемо у шетњу. Понели смо неке грицкалице и било нам је лепо — каква промена у поређењу с тим да по цео дан будемо затворени у кући! Отац је рекао да је на недавном конгресу научио неке ствари које су исправиле његово гледиште о активностима недељом. И у другим приликама је испољио исту спремност да се прилагоди.

Иако је здравље мојих родитеља било слабо, нису се устезали да учествују у делу проповедања. На пример, да бисмо дистрибуисали трактат Свештеници оптужени, једне вечери смо се са остатком скупштине укрцали на воз и путовали до Регенсбурга који је од Дрездена удаљен око 300 километара. Сутрадан смо дистрибуисали трактате по целом граду и када смо завршили, вратили смо се возом. Нисмо били кући скоро 24 сата.

Одлазак од куће

Jugendgruppe (Група младих) у нашој скупштини, с којом сам се дружио, такође ми је помогла да духовно растем. Сваке седмице, млади који су имали више од 14 година састајали су се с неким од старије браће из скупштине. Играли смо се, свирали, проучавали Библију и разговарали о стварању и науци. Међутим, 1932, када сам имао 19 година, моје дружење с том групом се завршило.

Априла те године, отац је примио једно писмо од канцеларије Watch Tower Societyja у Магдебургу. Заједница је тражила некога ко би могао да вози кола и желео да буде пионир. Знао сам да је жеља мојих родитеља да будем пионир, али сам мислио да ја то не могу. Пошто смо били сиромашни, с 14 година сам почео да поправљам бицикле и шиваће машине, као и писаће машине и другу канцеларијску опрему. Како да напустим породицу? Требала им је моја подршка. Штавише, нисам чак ни био крштен. Отац је сео са мном и поставио ми нека питања да би видео да ли разумем шта је укључено у крштење. Када су га моји одговори уверили да сам довољно духовно напредовао да бих се крстио, рекао је: „Треба да се понудиш за овај задатак.“ То сам и урадио.

Недељу дана касније добио сам позив да дођем у Магдебург. Када сам рекао за то својим пријатељима из групе младих, желели су да ме испрате с неком веселом песмом. Били су изненађени песмом коју сам одабрао, јер су сматрали да је много озбиљна. Па ипак, неки су зграбили виолине, мандолине и гитаре и запевали: „О веро, која нећеш устукнути, мада те мучи сваки  противник; која нећеш дрхтати пред икојом земаљском невољом.“ Тога дана нисам схватао колико често ће ме те речи јачати у наредним годинама.

Буран почетак

Након што су браћа у Магдебургу проверила моје возачке способности, мени и још четворици пионира поверили су ауто и кренули смо за Шнајфел — једну област близу Белгије. Ускоро смо схватили да нам је ауто био неопходан. Католичкој цркви у тој области сметало је наше присуство тако да су нас сељаци, које су хушкали свештеници, често чекали да би нас отерали. Ауто нам је пуно пута помогао да за длаку умакнемо њиховим мотикама и вилама.

После Меморијала 1933, регионални надгледник Паул Гросман, рекао нам је да је дело Заједнице у Немачкој забрањено. Убрзо после тога, канцеларија подружнице ме замолила да колима дођем у Магдебург, тамо покупим литературу и пребацим је у Саксонију, око 100 километара од Магдебурга. Међутим, до времена када сам стигао у Магдебург, Гестапо (нацистичка тајна полиција) је већ затворио канцеларију Заједнице. Кола сам оставио код једног брата у Лајпцигу и вратио се кући — али не задуго.

Канцеларија Заједнице у Швајцарској позвала ме је да почнем с пионирењем у Холандији. Планирао сам да пођем за седмицу или две. Међутим, отац ми је саветовао да одмах кренем. Послушао сам његов савет и за неколико сати напустио дом. Полиција је следећег дана дошла у кућу мога оца да би ме ухапсила због оптужбе да сам дезертер. Закаснили су.

Започињање у Холандији

Дана 15. августа 1933, стигао сам у пионирски дом у Хемстедеу, једном граду удаљеном 25 километара од Амстердама. Следећег дана сам отишао да проповедам, а нисам знао ни реч холандског. Започео сам наоружан картом сведочанства која је садржавала штампану проповед. Какво је охрабрење било када је једна римокатоликиња прихватила књигу Помирење! Тог истог дана сам уручио и 27 брошура. На крају тог првог дана, био сам одушевљен што поново могу слободно да проповедам.

Тих дана пионири нису имали други извор прихода сем прилога од уручене литературе. Тај новац се користио за храну и остале потрепштине. Уколико би на крају месеца остало мало новца, он би се поделио међу пионирима за личне трошкове. У материјалном погледу имали смо мало, али Јехова је тако добро бринуо о нама да сам 1934. присуствовао конгресу у Швајцарској.

Верни друг

На том конгресу сам видео 18-годишњу Ерику Финке. Познавао сам је још док сам живео код куће. Она је била пријатељица моје сестре Маргарете и увек ме је импресионирао њен чврст став за истину. Убрзо после њеног крштења 1932, неко је обавестио Гестапо да је Ерика одбила да каже „хајл Хитлер!“ Гестапо је дошао по њу и захтевао да објасни зашто је то одбила. Ерика је официру у полицијској станици прочитала Дела апостолска 17:3 и објаснила да је Бог поставио само једног човека као Спаситеља, Исуса Христа. „Има ли и других који верују као ти?“ официр је желео да зна. Ерика је одбила да открије било чије име. Када јој је полицајац запретио да  ће је ухапсити, Ерика му је рекла да би радије умрла него да ода имена. Он је разрогачио очи и повикао: „Марш напоље. Бежи кући. Хајл Хитлер!“

После конгреса сам се вратио у Холандију док је Ерика остала у Швајцарској. Међутим, обоје смо осетили да је наше пријатељство порасло. Док је још увек била у Швајцарској, Ерика је чула да ју је Гестапо тражио код куће. Одлучила је да остане и да пионири у Швајцарској. Неколико месеци касније, Заједница ју је замолила да оде у Шпанију. Пионирила је у Мадриду, затим Билбау и касније у Сан Себастијану, где су она и њена партнерка у пионирењу због прогонства које је покренуло свештенство завршиле у затвору. Године 1935. било им је наређено да напусте Шпанију. Ерика је дошла у Холандију и те године смо се венчали.

Облаци рата на хоризонту

После нашег венчања, пионирили смо у Хемстедеу и касније смо се преселили у Ротердам. Тамо се 1937. родио наш син Волфганг. Годину дана касније преселили смо се у Гронинген на северу Холандије, где смо делили стан с немачким пионирима Фердинандом и Хелгом Холторф и њиховом ћерком. Јула 1938, Заједница нам је рекла да је холандска влада издала једно упозорење да Сведоцима који су немачке националности више није дозвољено да проповедају. Отприлике у исто време, наименован сам за слугу зоне (покрајинског надгледника) и наша породица се преселила на Lichtdrager (Светлоношу), брод Заједнице који је служио као база за пионире који су проповедали на северу Холандије. Већину времена сам био одвојен од породице, бициклом путовао од једне до друге скупштине, храбрећи браћу да наставе с проповедањем. И браћа су наставила. Неки су чак постали активнији. Вим Кетелари је био добар пример.

Када сам упознао Вима, он је био младић који је препознао истину али је као радник на фарми био јако заузет. „Ако хоћеш да имаш времена да служиш Јехови“, саветовао сам му, „треба да пронађеш други посао.“ Пронашао га је. Касније, када смо се поново срели, охрабрио сам га да буде пионир. „Али ја морам да радим да бих јео“, одговорио је. „Јешћеш“, уверавао сам га. „Јехова ће бринути о теби.“ Вим је почео да пионири. Касније је чак и током Другог светског рата служио као путујући надгледник. Вим данас има преко 80 година и још увек је реван Сведок. Јехова је и те како бринуо о њему.

Под забраном и тражен

У мају 1940, око годину дана пошто нам се родила Рајна, наше друго дете, холандска војска се предала и нацисти су окупирали Холандију. Гестапо је у јулу запленио канцеларију Заједнице и штампарију. Следеће године је уследио талас хапшења Сведока и ја сам био ухваћен. Пошто сам био Сведок и Немац, а још сам био и у добу када могу бити регрутован, није било тешко замислити шта би Гестапо урадио са мном. Покушао сам да се помирим са идејом да никада више нећу видети своју породицу.

Затим ме је у мају 1941. Гестапо пустио из затвора и наредио ми да идем и да се пријавим за војну службу. Нисам могао да верујем. Тог истог дана сам им умакао и  тог истог месеца поново сам био у покрајинској служби. Гестапо ме је ставио на листу најтраженијих.

Како је моја породица изашла на крај

Моја жена и деца су се преселили у село Форден, на истоку земље. Међутим, да бих опасност по њих свео на најмању меру, драстично сам морао да ограничим своје посете кући (Матеј 10:16). Сигурности ради, браћа нису користила моје право име, већ само мој псеудоним Duitse Jan (Немац Јохан). Чак ни мом четворогодишњем сину Волфгангу није било дозвољено да говори о „тати“ већ само о „Ome Janu“ (ујка Јохану). То му је јако тешко падало.

Док сам ја био у бекству, Ерика је водила бригу о деци и наставила је да проповеда. Када је Рајна имала две године, Ерика би је ставила на корпу бицикла и водила са собом да проповедају у селима. Иако је било тешко доћи до хране, Ерика никада није доживела озбиљан недостатак хране за породицу (Матеј 6:33). Један католички земљорадник, коме сам једном поправио шиваћу машину, дао јој је кромпир. Такође је Ерики преносио моје поруке. Једном је нешто у апотеци платила један гулден. Власник јој је, пошто је знао да се крије и да не може да добије бонове за храну, дао то и још два гулдена. Такви изрази саосећања помогли су јој да преживи (Јеврејима 13:5).

Рад раме уз раме с храбром браћом

Ја сам у међувремену наставио да посећујем скупштине — иако сам контактирао само с браћом која су носила одговорности у скупштинама. Гестапо ми је био за петама и због тога у једном месту никада нисам могао да останем више од неколико сати. Већини браће и сестара није било дозвољено да се сретну са мном. Они су познавали само оне Сведоке који су припадали њиховој малој групи за проучавање Библије. Због тога су две телесне сестре које су живеле у различитим деловима истог града, тек после Другог светског рата установиле да су током рата обе постале Сведокиње.

 Још један од мојих задатака био је да проналазим места за скривање литературе Заједнице. Крили смо и папир, машине с матрицама и писаће машине за умножавање Куле стражаре, у случају да затребају. Понекад смо књиге које је штампала Заједница морали да премештамо из једног скровишта у друго. Сећам се да смо једном преносили 30 кутија пуних литературе и трудили се да не будемо упадљиви — ужасан посао!

Поред тога, организовали смо превоз хране с фарми на истоку Холандије до градова на западу, иако је то било забрањено. Храну бисмо натоварили на запрежна кола и упутили се ка западу. Када бисмо стигли до реке, нисмо могли да користимо ниједан мост зато што их је чувала војска. Уместо тога, товар бисмо пребацили у мале чамце, храну пребацили преко реке и затим бисмо је натоварили на друга кола. Када бисмо стигли до града у који смо кренули, чекали бисмо да падне мрак, навукли чарапе преко коњских копита и тихо отишли до места где је скупштина крила храну. Храна се одатле делила браћи којој је била потребна.

Да је немачка војска открила то место, некога је то могло коштати живота. Па ипак, неколико браће се понудило да помогне. На пример, породица Блуминк из Амерсфорта дозволила је да њихова дневна соба буде коришћена као магацин за храну, иако им је кућа била удаљена од гарнизона немачке војске само колико се каменом може добацити! Храбри Сведоци попут ових ризиковали су животе за корист своје браће.

Јехова је помогао мојој жени и мени да останемо верни током година забране. Маја 1945. немачка војска је поражена и мој живот бегунца коначно је дошао крају. Заједница ме замолила да наставим да служим као путујући надгледник док се друга браћа не оспособе. Године 1947, Бертус ван дер Бејл је преузео моје дело. c До тог времена се родило наше треће дете и скрасили смо се у источном делу земље.

Туга и радост

Након рата сам сазнао да је отац затворен око годину дана након мог одласка у Холандију. Два пута је пуштен због слабог здравља, али оба пута је поново затворен. Фебруара 1938. био је послат у концентрациони логор Бухенвалд и затим у Дахау. Тамо је преминуо 14. маја 1942. До краја је остао чврст и лојалан.

Мајка је такође послата у Дахау. Тамо је остала док није ослобођена 1945. Пошто је непоколебљив пример мојих родитеља много допринео духовним благословима које сам уживао, за нас је била велика предност да мајка 1954. дође да живи с нама. Дошла је и моја сестра Маргарета — која је од 1945. пионирила у комунистичкој Источној Немачкој. Иако је мајка била болесна и уопште није говорила холандски, наставила је да учествује у служби на терену све док октобра 1957. није верно завршила свој земаљски пут.

Конгрес у Нирнбергу у Немачкој 1955. показао се као нешто посебно. Кад смо стигли, браћа из Дрездена су рекла Ерики да је и њена мајка на конгресу. Пошто је Дрезден у то време припадао Источној Немачкој, Ерика није видела мајку 21 годину. Договорено је да се сретну, и мајка и ћерка су се загрлиле. Како је то био радостан сусрет!

Наша породица је с временом порасла на осморо деце. Нажалост, једног сина смо изгубили у саобраћајној несрећи. Међутим, видети како сва остала деца служе Јехови јесте извор дубоке радости. Срећни смо што наш син Волфганг и његова жена служе у покрајинском делу и што и њихов син такође служи као покрајински надгледник.

Захвалан сам што сам био сведок напретка Јеховиног дела у Холандији. Када сам овде почео да пионирим 1933, било је око сто Сведока. Данас их има више од 30 000. Иако наша телесна снага сада јењава, Ерика и ја смо још увек одлучни да живимо у складу с речима те песме из давних дана: „О веро, која нећеш устукнути.“

[Фусноте]

[Слика на 23. страни]

„Jugendgruppe“ током предаха после службе на терену

[Слика на 24. страни]

Други пионири и ја обрађујемо подручје Шнајфела. Имао сам 20 година

[Слика на 25. страни]

Са Ериком и Волфгангом 1940.

[Слика на 26. страни]

Слева на десно: мој унук Јонатан и његова жена Мирјам; Ерика, ја, мој син Волфганг и његова жена Јулија

[Слика на 26. страни]

Један брат који је с мојим оцем био у затвору, 1941. је урадио овај његов портрет