И од првог људског пара можемо нешто научити

БОГ је посматрао планету Земљу. Припремио ју је да буде пребивалиште људи. Видео је да је све што је створио било добро. Заправо, када је посао био готов, он је изјавио да је све веома „добро“ (Постање 1:12, 18, 21, 25, 31). Међутим, пре него што је дошао до тог закључка да је све беспрекорно, Бог је споменуо да нешто „није добро“. Наравно, Бог није створио нешто што није било савршено. У питању је било само то што још није завршио са стварањем. „Није добро да је човек сам“, рекао је Јехова. „Начинићу му помоћника њему слична“ (Постање 2:18).

Јеховина намера је била да људско друштво вечно живи у здрављу, срећи и изобиљу у рају на земљи. Отац читавог човечанства је био Адам. Његова жена Ева је постала „мати свим живима“ (Постање 3:20). Премда земља сада врви од милијарди  њихових потомака, људи су далеко од савршенства.

Прича о Адаму и Еви је добро позната. Али од какве је практичне користи за нас? Шта можемо научити из искуства првог људског пара?

„Створи човека и жену“

Када је Адам давао имена животињама видео је да оне имају свог пара, а он нема. Зато се обрадовао када је угледао предивно створење које је Јехова начинио од његовог ребра. Схватајући да је она јединствени део њега, Адам је узвикнуо: „Ево оне која је кост од мојих кости и пут од моје пути. Нека јој буде име жена човекова, јер је узета од човека“ (Постање 2:18-23).

Човеку је био потребан ’помоћник‘. Сада је добио једног који је био баш одговарајући. Ева је савршено одговарала као Адамова допуна — допуна у бризи око њиховог врта и животиња, у стварању деце и као особа која му је пружала интелектуални подстицај и подршку као истински сапутник (Постање 1:26-30).

Јехова је овом пару пружио све што би разумно могли пожелети. Тиме што је довео Еву њеном мужу и тако одобрио њихово сједињење, Бог је основао институцију брака и породице на темељу које ће бити организовано друштво. Извештај из Постања каже: „Човек [ће] оставити оца свога и матер своју и прионуће уз жену своју и биће њих двоје једна пут.“ Када је Јехова благословио први брачни пар и рекао им да се размножавају, он је очигледно намеравао да свако дете буде рођено у једној брижној породици, са оцем и мајком који ће се старати о њему (Постање 1:28; 2:24).

’По Божјем обличју‘

Адам је био савршени син Божји, створен по Његовом ’обличју и прилици‘. Али пошто је ’Бог дух‘ сличност није била могућа у физичком смислу (Постање 1:26; Јован 4:24). Сличност је била у особинама које су уздизале човека далеко изнад животиња. Да, од самог почетка у човека су биле усађене особине љубави, мудрости, моћи и правде. Био је обдарен слободном вољом и духовношћу. Урођени морални осећај, или савест, омогућавао му је да разликује исправно од неисправног. Човек је имао и интелектуалне способности које су му омогућавале да размишља о разлозима људског постојања, да повећава спознање о свом Створитељу и да развија присни однос с Њим. Опремљен свим тим, Адам је имао све што му је било потребно да би испунио своју улогу управитеља Божје земаљске творевине.

Евин преступ

Без сумње, Адам је брзо саопштио Еви једину забрану коју је Јехова поставио: могу да једу плода са сваког дрвета у врту осим с једног — с дрвета спознања добра и зла. С њега нису смели да једу. Ако би јели, тог дана би умрли (Постање 2:16, 17).

Не задуго, појавило се једно спорно питање у вези са забрањеним плодом. Еви се обратила змија, коју је један невидљиви дух користио као говорника. Наизглед безазлено, змија је упитала: „Је ли баш казао Бог: нећете јести са свакога дрвета у врту?“ Ева је одговорила да им је дозвољено да једу плод са сваког дрвета осим са једног. Тада је змија противречила Богу рекавши жени: „Нећете ви умрети; него Бог зна да ће вам се у онај дан у који окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови, познајући добро и зло.“ Жена је почела да гледа на забрањено дрво у другачијем светлу. ’Плод на дрвету је био добар за јело и леп на поглед.‘ Потпуно обманута, Ева је прекршила Божји закон (Постање 3:1-6; 1. Тимотеју 2:14).

Да ли је Ева могла да избегне тај грех? Сигурно да јесте! Замисли да си био на њеном месту. Змијина тврдња је потпуно искривила оно што су Бог и Адам рекли. Како би се ти осећао када би неки непознати човек непоштено оптужио некога кога волиш и коме верујеш? Требало је да  Ева реагује другачије, да покаже гнушање и гнев, чак и да не слуша. На крају крајева, ко је змија па да доводи у питање Божју праведност и реч њеног мужа? Из поштовања према начелу поглаварства, требало је да Ева затражи савет пре него што донесе било какву одлуку. Тако би требало и ми да поступимо ако нам некад буду изнесене информације које су супротне Божјим упутствима. Па ипак, Ева је поверовала у Кушачеве речи, желећи да сама просуђује шта је добро а шта лоше. Што је више размишљала о тој идеји то ју је више привлачила. Какву је само грешку направила задржавајући се на тој неисправној жељи, уместо да је избаци из свог ума или да разговара о томе са својим поглаварем! (1. Коринћанима 11:3; Јаков 1:14, 15).

Адам слуша глас своје жене

Ева је убрзо навела и Адама да јој се придружи у греху. Како да објаснимо његов попустљив пристанак? (Постање 3:6, 17). Адам се суочио с питањем коме ће бити лојалан. Хоће ли бити послушан свом Створитељу који му је дао све, укљућујући и његову вољену супругу Еву? Хоће ли тражити Божје вођство у оном што треба сада да уради? Или ће делити судбину са својом женом? Адам је врло добро знао да је то чему се она надала да ће добити ако буде јела забрањени плод било само илузија. Апостол Павле је био надахнут да напише: „Није Адам био преварен, него је жена била потпуно преварена и упала је у преступ“ (1. Тимотеју 2:14). Тако је Адам намерно изабрао да се супротстави Јехови. Очигледно је његов страх да ће бити одвојен од своје жене био већи него вера да је Бог способан да поправи ту ситуацију.

Адамов поступак је био самоубилачки. Такође је био раван убиству читавог његовог потомства. Јехова је милосрдно допустио Адаму да постане отац човечанства,  те су тако сви рођени под теретом греха који их осуђује на смрт (Римљанима 5:12). Колико висока цена за себичну непослушност!

Последице греха

Непосредна последица греха био је стид. Уместо да радосно журе да разговарају са Јеховом, овај пар се сакрио (Постање 3:8). Њихово пријатељство с Богом било је разорено. Кад их је он питао шта су урадили, нису показали нимало гриже савести, иако су обоје били свесни да су прекршили Божји закон. Тиме што су јели забрањени плод окренули су леђа Божјој доброти.

Као последица тога, Бог им је ставио до знања да ће рађање деце бити пропраћено јаким боловима. Ева ће жудети за својим мужем, а он ће господарити над њом. Тако је њен покушај да се докопа независности имао потпуно супротан исход. Адам ће се сада с муком хранити од плодова земље. Уместо да потребу за храном задовољава без тешког рада у Едену, мораће да се бори да би саставио крај с крајем све док се не врати у прах од ког је створен (Постање 3:16-19).

На крају су Адам и Ева истерани из Еденског врта. Јехова је рекао: ’Ето, човек поста као један од нас знајући шта је добро а шта зло; али сада да не пружи руке своје и убере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи.‘ „Реченица се ту прекида“, запажа изучавалац Гордон Венам, и препуштено је нама да допунимо Божју мисао — вероватно је мислио „хајде да их истерам из врта“. Библијски писци обично износе комплетну Божју мисао. Али овде, наставља Венам, „изостављање закључка преноси брзину Божје акције. Он готово да и није завршио говор пре него што их је истерао из врта“ (1. Мојсијева 3:22, 23, ДК). Тиме је свака комуникација између Јехове и тог првог пара очигледно престала.

Адам и Ева нису у физичком смислу умрли у току тог дана од 24 сата. Међутим, умрли су у духовном смислу. Бесповратно отуђени од Извора живота, почели су да нагињу ка смрти. Замисли само како је болан био њихов први сусрет са смрћу када је њиховог другог сина Авеља убио првенац Каин! (Постање 4:1-16).

После тога се релативно мало зна о првом људском пару. Њихов трећи син Сит родио се када је Адам имао 130 година. Адам је умро 800 година касније у старости од 930 година, након што је постао отац ’синова и кћери‘ (Постање 4:25; 5:3-5).

Поука за нас

Осим што нам открива узрок исквареног стања данашњег људског друштва, извештај о првом брачном пару пружа нам и једну битну поуку. Свака склоност ка независности од Јехове Бога јесте крајња лудост. Они који су стварно мудри исказују веру у Јехову и његову Реч, а не у своје тобожње спознање којим су задовољни. Јехова одређује шта је добро а шта лоше, и у суштини, чинити оно што је исправно значи бити послушан њему. Погрешно поступање јесте кршење његових закона и игнорисање његових начела.

Бог је људима нудио и још увек им нуди све што могу да пожеле — вечни живот, слободу, задовољство, срећу, здравље, мир, благостање и нова открића. Међутим, да бисмо имали све то неопходно је да признамо да потпуно зависимо од нашег небеског Оца Јехове (Проповедник 3:10-13; Исаија 55:6-13).

[Слика на 26. страни]

Адам и Ева — обичан мит?

Веровање у првобитни рај који је изгубљен због греха било је раширено међу древним Вавилонцима, Асирцима, Египћанима и другим народима. Многим извештајима је заједничко то што спомињу дрво живота са плодом које би омогућило вечни живот онима који би га појели. Дакле, човечанство памти да се нешто трагично догодило у Едену.

Данас многи одбацују библијски извештај о Адаму и Еви као обичан мит. Па ипак, већина научника признаје да је људски род једна породица са заједничким пореклом. Многи теолози увиђају да је немогуће порећи чињеницу да су последице првобитног греха које је починио један заједнички предак пренете на човечанство. Веровање да човек не потиче само од једног претка приморало би их да кажу да је првобитни грех починило неколико предака. То би их за узврат принудило до порекну да је Христ, „последњи Адам“, откупио човечанство. Али Исус и његови ученици се нису суочавали с таквом дилемом. Они су увидели да је извештај из Постања заснован на чињеницама (1. Коринћанима 15:22, 45; Постање 1:27; 2:24; Матеј 19:4, 5; Римљанима 5:12-19).