Служи Богу спремног духа

„ЈА ЋУ врло радо потрошити све и бити потпуно потрошен за ваше душе“, написао је апостол Павле (2. Коринћанима 12:15). Шта ти ове речи казују о гледишту и ставу које Јеховине слуге треба да развијају? Према једном библичару, када је Павле ово писао хришћанима у Коринту, он је у ствари рекао: „Спреман сам да потрошим снагу, и време, и живот, и све што имам за вашу добробит, као што то отац радосно чини за своју децу.“ Павле је био вољан да се ’потпуно потроши‘, то јест да се „исцрпи и истроши“, уколико би то било потребно да би извршио своју хришћанску службу.

Штавише, Павле је све то чинио „врло радо“. Био је „сасвим спреман“ да то чини, каже The Jerusalem Bible. А ти? Да ли си и ти спреман да трошиш своје време, енергију, способности и средства у служби Јехови Богу и у корист других, чак и ако то понекад значи бити „исцрпљен и истрошен“. И да ли то чиниш „врло радо“?

Они уопште не желе да служе

Већина људи не да оклева већ изричито одбија да служи Богу. Они имају дух незахвалности, себичне независности и чак побуне. Сатана је навео Адама и Еву на такав начин размишљања. Он их је слагао да ће „постати као богови, познајући добро и зло“ — то јест да ће моћи сами да одлучују шта је исправно, а шта неисправно (Постање 3:1-5). Они који данас имају исти такав дух мисле да треба да буду потпуно слободни да чине управо оно што желе без икакве обавезе према Богу или без његовог уплитања (Псалам 81:12, 13). Они желе да користе све што имају за своје личне интересе (Пословице 18:1, NW).

Ти свакако не делиш то екстремно мишљење. Вероватно искрено цениш дар живота који сада имаш, и још више предиван изглед у вечни живот на рајској Земљи (Псалам 37:10, 11; Откривење 21:1-4). Можда си дубоко захвалан Јехови због доброте коју ти показује. Али свако од нас треба да буде опрезан, јер Сатана може искривити наше размишљање на такав начин да наша служба стварно постане неприхватљива Богу (2. Коринћанима 11:3). Како се то може догодити?

Тражи се драговољна служба

Јехова жели драговољну службу, службу целим срцем. Он нас никада не присиљава да вршимо његову вољу. Сатана је тај који ће учинити све да би присилио или намамио људе да врше његову вољу. У повезаности са службом Богу, Библија говори о обавези, заповестима, захтевима и тако даље. (Проповедник 12:15; Лука 1:6). Ипак, ми првенствено служимо Богу зато што га волимо (Излазак 35:21; Поновљени закони 11:1).

 Без обзира на то колико се Павле трошио у служби Богу, он је знао да то не би ништа вредело ’уколико не би имао љубави‘ (1. Коринћанима 13:1-3). Кад библијски писци указују на хришћане као на Божје робове, они не циљају на понижавајуће ропство на које је човек принуђен (Римљанима 12:11; Колошанима 3:24). Они мисле на вољну подложност засновану на дубокој, искреној љубави према Богу и његовом Сину, Исусу Христу (Матеј 22:37; 2. Коринћанима 5:14; 1. Јованова 4:10, 11).

Наша служба Богу мора одражавати и дубоку љубав према људима. „Били смо благи међу вама, као кад мајка дојиља негује своју децу“, писао је Павле скупштини у Солуну (1. Солуњанима 2:7). Данас су у многим земљама мајке законски обавезне да брину за своју децу. Али зар није чињеница да већина мајки не чини то само из послушности закону? Наравно. Оне то чине зато што воле своју децу. Заиста, мајка дојиља радо чини огромне жртве за своје дете! Зато што је Павле имао сличну „нежну наклоност“ према онима којима је служио, био је „спреман“ („вољан“, Ча; „готов“, ДК) да да̂ и сам свој живот помажући им (1. Солуњанима 2:8). Љубав мотивише и нас да се угледамо на Павла (Матеј 22:39).

Шта ако служимо безвољно?

Наравно, не смемо дозволити да љубав према нама самима превагне у односу на љубав према Богу и људима. У супротном стварно постоји опасност да служимо само с пола срца, безвољно. Можемо чак почети да развијамо неку озлојеђеност, осећајући се узнемирено што не можемо живети свој живот баш онако како ми то желимо. То се догодило и неким Израелцима који су изгубили љубав према Богу, али су му и даље у извесном смислу служили из осећаја обавезе. Какве су биле последице? Служење Богу им је постало „мука“ (Малахија 1:13).

Све жртве које су се приносиле Богу морале су увек бити здраве, „без мане“, најбоље могуће (Левитска 22:17-20; Излазак 23:19). Међутим, уместо да даје Јехови најбоље животиње, народ је у Малахијино време почео да приноси оне које у ствари ни њима самима нису требале. Како је Јехова реаговао? Рекао је свештеницима: „Кад на жртву слепу животињу приносите, није ли то зло? Када хрому ил’ болесну животињу приносите, није ли то зло? Принеси је намеснику своме! Хоће ли те лепо он примити, хоће л’ лепо на те погледати?... А ипак доносите што је отето, хромо и болесно, и то су приноси које ви чините! Могу ли они да су ми из ваших руку угодни?“ (Малахија 1:8, 13).

Како се то може десити било ком од нас? Наше жртве нам могу постати „мука“ уколико нам недостају стварно спремно срце и дух (Излазак 35:5, 21, 22; Левитска 1:3; Псалам 54:8; Јеврејима 13:15, 16). На пример, да ли Јехови посвећујемо само остатке нашег времена?

Може ли ико заиста мислити да би Богу било угодно да је неки добронамеран члан породице или ревни Левит некако присилио једног нерадог Израелца да изабере најбољу животињу за жртву ако он то стварно није желео да принесе? (Исаија 29:13; Матеј 15:7, 8). Јехова је одбацио такве жртве, а на крају и народ који их је приносио (Осија 4:6; Матеј 21:43).

Са задовољством вршити Божју вољу

Да бисмо служили Богу на прихватљив начин морамо следити пример Исуса Христа. „Не тражим своју вољу“, рекао је он, „него вољу онога који ме је послао“ (Јован 5:30). Исус је налазио велику радост у драговољној служби Богу. Он је испунио Давидове пророчанске речи: „Вршити твоју вољу, о Боже мој, мени је задовољство“ (Псалам 40:8, NW).

Премда је Исус са задовољством вршио Божју вољу, то није увек било лако. Погледајмо шта се десило непосредно пред његово хапшење, суђење и погубљење. Док је био у Гетсиманском врту Исус је био ’јако жалостан‘ и налазио се у „тешкој душевној патњи“. Емоционални притисак  је био толико јак да му је зној док се молио ’постао као капи крви које падају на земљу‘ (Матеј 26:38; Лука 22:44).

Зашто је Исус доживљавао тако тешку душевну патњу? Засигурно не због властитих интереса или због тога што није био вољан да изврши Божју вољу. Он је био спреман да умре, чак је оштро реаговао на Петрове речи: „Буди добар према себи, Господе; тако нешто те нипошто неће снаћи“ (Матеј 16:21-23). Исуса је бринуло како ће то што ће умрети као презрени злочинац утицати на Јехову и Његово свето име. Знао је да ће Оца много болети док гледа како се с његовим вољеним Сином поступа тако сурово.

Исус је такође схватао да се приближио пресудном времену у извршењу Јеховине намере. Верно држање Божјих закона би без сумње показало да је и Адам могао исто то изабрати. Исусова верност би открила да је потпуно лажна Сатанина тврдња да људи под кушњом неће драговољно и верно служити Богу. Посредством Исуса, Јехова би коначно уништио Сатану и отклонио последице његове побуне (Постање 3:15).

Каква је огромна одговорност лежала на Исусовим леђима! Име његовог Оца, мир у целом свемиру и спасење људског рода, све је зависило од Исусове верности. Схватајући то он се молио: „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша. Али не како ја хоћу, него како ти хоћеш“ (Матеј 26:39). Исус никад, чак ни под најтежим притиском, није оклевао да се драговољно подложи вољи свога Оца.

’Дух је срчан, али је тело слабо‘

Будући да је Исус подносио јак емоционални стрес док је служио Јехови, можемо очекивати да ће Сатана вршити притисак и на нас као Божје слуге (Јован 15:20; 1. Петрова 5:8). Осим тога ми смо несавршени. Зато чак и ако радо служимо Богу, то нам није лако. Исус је видео како се његови апостоли напрежу да чине све што је он тражио од њих. Зато је рекао: „Дух је, додуше, срчан, али је тело слабо“ (Матеј 26:41). Његово савршено људско тело није имало никакву урођену слабост. Па ипак, он је имао на уму то да је тело његових ученика слабо услед несавршености коју су наследили од несавршеног Адама. Исус је знао да ће они, због наслеђене несавршености и последица људских ограничења, морати да се напрежу да би у служби Јехови учинили све што желе.

Зато се онда можда осећамо попут апостола Павла који је био јако жалостан када га је несавршеност спречавала да у потпуности служи Богу. „Способност да желим имам у себи“, писао је он, „али способност да радим оно што је добро немам“ (Римљанима 7:18). Ми такође увиђамо да не можемо потпуно да испунимо све оно добро што бисмо желели (Римљанима 7:19). То није због тога што нисмо вољни да то чинимо. То је једноставно зато што слабост тела омета чак и наш највећи труд.

Али не очајавајмо. Ако смо из свег срца спремни да урадимо све што можемо, Бог ће сигурно прихватити нашу службу (2. Коринћанима 8:12). ’Дајмо све од себе‘ у опонашању Христовог духа који се испољавао кроз његову потпуну подложност Божјој вољи (2. Тимотеју 2:15; Филипљанима 2:5-7; 1. Петрова 4:1, 2). Јехова ће наградити и подржати такав спреман дух. Даће нам ’снагу која надилази уобичајену‘ да бисмо надокнадили наше недостатке (2. Коринћанима 4:7-10). Уз Јеховину помоћ моћи ћемо попут Павла ’врло радо да потрошимо све и да будемо потпуно потрошени‘ у драгоценом служењу Њему.

[Слика на 21. страни]

Павле је радо служио Богу најбоље што је могао

[Слика на 23. страни]

Исус је чак и под најтежим притиском вршио вољу свога Оца