Да ли мораш да поверујеш?

ДВАНАЕСТОГОДИШЊИ ђак се упињао да схвати основна начела алгебре. Његов учитељ је разреду показивао један алгебарски рачун који је на изглед био једноставан.

„Нека је x=y и нека оба износе 1“, почео је он.

’За сада изгледа добро‘, помислио је ђак.

Међутим, након четири реда онога што је личило на логичну рачуницу учитељ је дошао до запањујућег резултата: „Дакле, 2=1!“

„Оповргните ово“, изазвао је своје збуњене ђаке.

С врло оскудним знањем алгебре, млади ђак није знао како да то оповргне. Сваки корак у рачунању изгледао је сасвим на месту. Да ли би онда требало да поверује овом чудном закључку? Узгред, његов учитељ је био далеко вештији у математици од њега. Наравно да није требало! ’Не морам ово да оповргавам‘, мислио је у себи. ’Здрав разум ми каже да је ово апсурдно‘ (Пословице 14:15, 18). Он је знао да ни његов учитељ нити његови другови неће променити два динара за један!

Овај ђак који је учио алгебру с временом је пронашао грешку у рачуници. Дотле га је искуство поучило једној вредној лекцији. Чак и кад неко с далеко бољим знањем даје неки пажљиво смишљен и наочиглед непобитан аргумент, слушалац не мора да поверује неразумном закључку само зато што тада не може да га побије. Ђак се у ствари водио врло практичним библијским начелом из 1. Јованове 4:1 — не веровати пребрзо свему што чујете, чак и кад изгледа да долази из ауторитативног извора.

Ово не значи да треба тврдоглаво да се држиш унапред формираних идеја. Грешка је ако затвориш ум за информације које би могле да исправе погрешне погледе. Али не треба ни да будеш ’брзо уздрман у свом разуму‘ упркос притиску некога ко тврди да има велико спознање или ауторитет (2. Солуњанима 2:2). Наравно, учитељ се само шалио са својим ђацима. Међутим, понекад ствари нису тако безазлене. Људи могу бити крајње ’лукави у смишљању заблуда‘ (Ефешанима 4:14; 2. Тимотеју 2:14, 23, 24).

Да ли су стручњаци увек у праву?

Без обзира колико су потковани знањем, стручњаци на било ком пољу могу да имају контрадикторне идеје и променљива мишљења. Узми за пример већ постојећу дебату у медицини о нечему тако фундаменталном као што су узроци болести. „Релативан значај урођеног и стеченог код болести, формира основу за жестоку дебату међу научницима“, пише један професор медицине с Харвардског универзитета. Они који су део такозваног табора који заступа детерминизам, снажно верују да наши гени играју пресудну улогу у нашој подложности различитим болестима. Други, међутим, тврде да су средина и начин живота главни фактори у људској патологији. Обе стране су брзе у цитирању студија и статистика којим подржавају своју страну. Па ипак, дебата се наставља.

Најчувенији мислиоци се често приказују као лажни, иако је оно чему су у њихово време поучавали изгледало неоспорно. Филозоф Бертранд Расел описао је Аристотела као једног од „најутицајнијих филозофа“. Па ипак, Расел је такође  указивао на то да су многе Аристотелове доктрине „потпуно неистините“. „У савремено доба“, писао је он, „практично сваки напредак у науци, логици или филозофији морао се направити уз противљење Аристотелових ученика“ (History of Western Philosophy).

’Лажно названо „спознање“‘

Рани хришћани су вероватно сретали многе који су били ученици познатих грчких филозофа као што су Сократ, Платон и Аристотел. Образовани људи тог времена сматрали су себе интелектуално супериорнијим од већине хришћана. Мало се Исусових ученика сматрало ’мудрим у телесном смислу‘ (1. Коринћанима 1:26). У ствари, они који су поучавани филозофији тог времена сматрали су да је оно што хришћани верују само „лудост“, односно „чиста бесмислица“ (1. Коринћанима 1:23, Phillips).

Да си био међу тим раним хришћанима, да ли би био импресиониран убедљивим аргументима интелектуалне елите тог времена или застрашен њиховим испољавањем мудрости? (Колошанима 2:4). Према апостолу Павлу, за то не би било разлога. Он је подсетио хришћане да Јехова гледа на данашњу „мудрост мудрих“ и на „умност умних“ као на лудост (1. Коринћанима 1:19). „Шта имају“, питао је он, „филозоф, писац и критичар овога света да понуде том својом мудрошћу?“ (1. Коринћанима 1:20, Phillips). Упркос свој њиховој интелектуалној бриљантности, филозофи, писци и критичари Павлових дана нису дали право решење за проблеме човечанства.

Тако су хришћани научили да избегавају оно за шта је апостол Павле рекао да су „противречја која се лажно називају ’спознање‘“ (1. Тимотеју 6:20). Павле је такво спознање назвао ’лажним‘ зато што му недостаје један пресудни чинилац — извор или стандард од Бога на основу којег би се њихове теорије могле испитати (Јов 28:12; Пословице 1:7). Пошто им је то недостајало, а и пошто су истовремено били заслепљени од стране праваралице Сатане, они који су се држали таквог спознања никада нису могли да гаје неку наду да ће пронаћи истину (1. Коринћанима 2:6-8, 14; 3:18-20; 2. Коринћанима 4:4; 11:14; Откривење 12:9).

Библија — надахнути водич

Рани хришћани никада нису сумњали у то да је Бог у Писму открио своју вољу, намеру и начела (2. Тимотеју 3:16, 17). То их је штитило да не буду ’одведени као плен помоћу филозофије и празне преваре по људском предању‘ (Колошанима 2:8). Ситуација је иста и данас. За разлику од збуњујућих и контрадикторних мишљења људи, Божја надахнута Реч пружа чврст темељ на коме можемо базирати своја веровања (Јован 17:17; 1. Солуњанима 2:13; 2. Петрова 1:21). Без ње смо препуштени немогућој ситуацији у којој покушавамо да изградимо нешто чврсто на живом песку људских теорија и филозофија (Матеј 7:24-27).

’Али чекај‘, неко би могао да каже. ’Зар није тачно да научне чињенице показују да је Библија погрешна и да стога није ништа поузданија од људских филозофија које се стално мењају?‘ Бертранд Расел је на пример тврдио да су „Коперник, Кеплер и Галилео морали да побију Аристотела као и Библију када су утврдили да Земља није центар свемира“ (курзив наш). И на пример, зар није истина да данас креационисти истичу како Библија научава да је Земља створена за шест дана од 24 часа, упркос свим чињеницама које показују да је сама Земља милијардама година стара?

Заправо, Библија не каже да је Земља центар свемира. То је било учење црквених вођа који се сами нису држали Божје Речи. Извештај из Постања о стварању  допушта то разумевање према којем је земља стара милијарде година и не ограничава сваки стваралачки дан на 24 часа (Постање 1:1, 5, 8, 13, 19, 23, 31; 2:3, 4). Искрена процена Библије показује да иако она није неки научни уџбеник, засигурно није ни „чиста бесмислица“. У ствари, она је у потпуном складу с већ доказаном науком. a

’Снага разума‘

Иако су многи Исусови ученици били људи из народа, вероватно са оскудним образовањем, они су на располагању имали један други од Бога дати посед. Без обзира на средину из које су потекли, сви су били обдарени способношћу резоновања и размишљања. Апостол Павле је охрабрио своје сухришћане да потпуно искористе своју ’снагу разума‘ да би „сами испитали шта је добра и прихватљива и савршена Божја воља“ (Римљанима 12:1, 2).

Са ’снагом разума‘ коју им је Бог дао, рани хришћани су јасно видели да ниједна филозофија нити учење које није у складу са откривеном Божјом Речју нису корисни. У неким случајевима су мудри људи њиховог времена у ствари ’потискивали истину‘ и игнорисали доказе око себе да Бог постоји. „Иако су тврдили да су мудри, постали су луди“, писао је апостол Павле. Зато што су одбили истину о Богу и његовој намери, „постали [су] празноглави у својим размишљањима и њихово неразумно срце је потамнело“ (Римљанима 1:18-22; Јеремија 8:8, 9).

Они који тврде да су мудри често долазе до закључака као што су: „Нема Бога“, „Библији не треба веровати“ или „Ово нису ’последњи дани‘.“ Такве идеје су толико луде у Божјим очима као што је лудо закључити да је „2=1“ (1. Коринћанима 3:19). Који год ауторитет да људи себи приписују, не мораш да прихватиш њихове закључке ако они поричу постојање Бога, не узимају у обзир његову Реч и ако иду против здравог разума. Напокон, мудро је увек да се „Бог покаже истинит, премда се сваки човек показује као лажов“ (Римљанима 3:4).

[Фуснота]

[Слике на 31. страни]

За разлику од променљивих људских мишљења, Библија нуди чврсту основу за веровање

[Извори]

Лево, Епикур: Љубазношћу British Museum; горе у средини, Платон: National Archaeological Museum, Athens, Greece; десно, Сократ: Roma, Musei Capitolini