Животна прича

„Не знате какав ће ваш живот бити сутра“

ИСПРИЧАО ХЕРБЕРТ ЏЕНИНГС

„Враћао сам се у подружницу Watch Tower Societyja у Гани из лучког града Теме и зауставио се да покупим једног младића који је стопирао и желео да га превезем до града. Искористио сам прилику да му сведочим. Помислио сам како ми баш лепо иде! Међутим, када смо стигли до његовог одредишта, он је искочио из камиона и одмаглио.“

ГОРЕ споменути догађај био ми је знак да се нешто необично одвија у мом животу. Пре него што вам кажем шта се догодило, дозволите ми да вам испричам како сам се ја Канађанин нашао у Гани.

Било је то у северном предграђу Торонта (Канада) средином децембра 1949. године. Управо смо били прокопали отприлике један метар смрзнуте земље да бисмо спровели воду у једну нову кућу. Прозебла и уморна, наша радна група шћућурила се око ватре, направљене од иверја, чекајући да је покупи камион. Наједном је Арнолд Лортон, један од радника, почео да прича нешто о „ратовима и гласинама о ратовима“, о „крају овог света“ и о још неким изразима који су мени били потпуно непознати. Сви су одједном занемели, збунили се, а неки су му се чак оштро супротставили. Сећам се да сам размишљао: ’Овај човек је врло храбар! Нико не жели да га слуша, али он не престаје.‘ Међутим, оно што је рекао погодило је праву жицу. Било је то само неколико година након Другог светског рата и никада нисам чуо такве ствари у христаделфијској религији, која је неколико генерација била део моје породице. Пажљиво сам слушао, очаран његовим објашњењима.

Није ми требало много да приђем Арнолду за још информација. Кад се осврнем  на то време, схватам колико су само он и његова жена Џин били толерантни и љубазни према мени, једном неискусном 19-годишњаку. Често сам одлазио код њих ненајављен и непозван да бих разговарао. Упутили су ме на прави пут и помогли ми да рашчистим са сукобом стандарда и морала који се одигравао у мом младом уму. Десет месеци након тог првог доживљаја код ватре крај пута, 22. октобра 1950. крстио сам се као Јеховин сведок и почео да се дружим са скупштином Вилоудејл у Северном Јорку, данас делу Торонта.

Напредак уз суобожаваоце

Живот у кући је постајао све напетији када је мој отац схватио да сам одлучан у томе да не одступим од своје новопронађене вере. Он је кратко пре тога био жртва директног судара који је проузроковао један пијани возач, и због тога је ретко кад био пријатан. Живот је за маму, моја два брата и две сестре, био тежак. Напетост је због библијске истине расла. Зато сам сматрао да је мудро да напустим дом ради мира с родитељима, а и да бих се утврдио на „путу истине“ (2. Петрова 2:2).

У позно лето те 1951. дошао сам у малу скупштину Колман у Алберти. Два младића, Рос Хант и Кит Робинс, тамо су радила као пуновремени јавни проповедници, познати као општи пионири. Они су ме усмеравали ка истој волонтерској служби. Дана 1. марта 1952. придружио сам се реду општих пионира.

Драго ми је кад се сетим тог охрабрења које сам примио. Имао сам још доста тога да научим, и сада је ово био мој полигон за вежбање. Касније, након што сам са скупштином Летбриџ у Алберти провео годину дана у пионирској служби, примио сам неочекивани позив да служим као путујући надгледник. Требало је да служим скупштинама Јеховиних сведока смештеним дуж источне обале Канаде, од Монктона (Њу Бранзвик) до Гаспе (Квибек).

Пошто сам имао само 24 године и био релативно нов у истини, осећао сам се прилично недорасло, нарочито у поређењу са зрелим Сведоцима којима је требало да служим. Уложио сам озбиљне напоре следећих неколико месеци. А затим је дошло друго изненађење.

Школа Гилеад и ка Златној Обали

У септембру 1955. позван сам да се придружим отприлике стотини других студената ради похађања 26. разреда библијске школе Гилеад Watchtowera у Јужном Ленсингу (Њујорк). Пет месеци интензивног обучавања и проучавања било је управо оно што ми је требало. Тада је мој ентузијазам ојачан јер сам био с тако мотивисаном групом. Током тог времена дешавало се нешто и у другом правцу, што ми је обогатило живот све до данашњих дана.

Међу студентима који су се припремали за мисионарско дело била је и једна млада сестра по имену Ејлин Стабс. Оно што сам у Ејлин видео била је извесна мера стабилности, ефикасна практичност и скроман и весео дух. Претпостављам да сам је препао када сам јој неспретно саопштио своје намере. Међутим, она није побегла! Узајамни договор је био да Ејлин оде на своју мисионарску доделу у Костарики, а ја на своју, на Златну Обалу (сада Гана у западној Африци).

Једног јутра, маја 1956, нашао сам се у Бруклину (Њујорк) у канцеларији брата Натана Нора на десетом спрату. Он је тада био председник Watch Tower Societyja. Био сам одређен за слугу подружнице да бих надгледао дело проповедања на Златној Обали, у Тоголенду (сада Того), Обали Слоноваче, Горњој Волти (сада Буркина Фасо) и Гамбији.

Сећам се речи брата Нора као да их је још јуче изговорио. „Не мораш одмах почети“, рекао је. „Не жури; учи од искусне браће која су тамо. А онда када се осетиш спремним, требало би да почнеш да служиш као слуга подружнице... Ево ти твоје  писмо наименовања. Седам дана након што стигнеш, требало би да почнеш.“

’Само седам дана‘, помислио сам. ’Шта је са оним „не жури“?‘ Након разговора отишао сам забезекнут.

Следећих неколико дана је пролетело. Ускоро сам се већ нашао уз ограду теретног брода који је пловио реком Ист Ривер мимо канцеларија Заједнице у Бруклину, и тако сам пошао на 21-дневно путовање по океану до Златне Обале.

Ејлин и ја смо доста запослили прекоморску пошту. Поново смо се срели 1958. и венчали се 23. августа исте године. Још увек захваљујем Јехови за тако сјајног партнера.

Деветнаест година сам уживао у тој предности да с другим мисионарима и својом афричком браћом и сестрама служим у подружници. Бетелска породица је током тог периода од шачице њих порасла на око 25. За нас су то били изазовни, узбудљиви и продуктивни дани. Ипак, морам бити искрен. За мене лично, посебан изазов је била топла, влажна клима. Изгледало је као да се увек знојим, да сам увек лепљив, а понекад и раздражљив. У сваком случају, била је права радост служити док је наш број у Гани растао од преко 6 000 објавитеља Краљевства 1956, до 21 000 године 1975. А сада је и много веће задовољство видети тамо преко 60 000 активних Сведока.

Оно „сутра“ нисмо наслутили

Отприлике 1970. почео сам да доживљавам један здравствени проблем који је било врло тешко идентификовати. Извршио сам потпуни лекарски преглед, само да би ми рекли да сам „доброг здравља“. Али зашто сам се онда увек осећао тако лоше, толико уморно и толико неспокојно? Две ствари су ми дале одговор, а деловале су попут шока. Заиста, као што је Јаков писао: „Не знате какав ће ваш живот бити сутра“ (Јаков 4:14).

Прва индиција била је искуство с младићем којем сам сведочио док сам га возио до града. Нисам схватао да сам нон-стоп брбљао, све брже и жешће. Када смо стигли до његовог одредишта, био сам запањен када је искочио из камиона и одмаглио. Већина Ганаца је по природи прибрана, сталожена, способна скоро све да прихвати без узрујавања. Његова реакција се једноставно није уклапала. Седео сам размишљајући. Схватио сам да имам проблем. Шта је тачно, нисам знао. Али сам дефинитивно имао проблем.

Друга индиција је била да је, након једног врло исцрпног разговора, Ејлин наговестила: „Па, ако проблем није физички, онда мора да је психички.“ Зато сам брижљиво записао све своје симптоме и отишао код психијатра. Када је прочитао мој списак, његов одговор је био: „Ово је типичан случај. Патите од манијачнодепресивне психозе.“

Занемео сам! И док сам се наредних година трудио да се изборим с њом, стално сам доживљавао падове. И даље сам трагао за решењем. Али нико заправо није  знао шта да учини. На крају је то испала једна фрустрирајућа борба!

Наша намера је одувек била да се држимо предности пуновремене службе као свог животног позива, и било је толико тога што је требало урадити. Много пута сам се од срца и горљиво молио: „Јехова, ако је твоја воља, ’живећу и радићу ово‘“ (Јаков 4:15). Али није требало да буде тако. И тако смо се суочени с реалношћу припремили да напустимо Гану и много блиских пријатеља, и вратимо се у Канаду јуна 1975.

Јехова пружа помоћ преко свог народа

Ускоро сам научио да нисам незаменљив, нити да је мој проблем јединствен. Речи из 1. Петрове 5:9 постале су ми јасне: „[Знајте] да исте патње сналазе целу заједницу ваше браће по свету.“ Схвативши то почео сам да примећујем како нас је Јехова заиста обоје подржавао упркос овој непожељној промени. Како нам је дивно ’заједница браће‘ помогла на многе начине!

Иако нисмо имали много у материјалном погледу, Јехова нас није напустио. Он је покренуо наше пријатеље из Гане да нам помогну материјално и на друге начине. С дубоким, ускомешаним емоцијама, напустили смо оне које смо толико заволели и усмерили се на неочекивано „сутра“ да се с њим позабавимо.

Ејлинина сестра Ленора и њен муж Алвин Фризен сусретљиво су нас примили и неколико месеци се великодушно бринули за наше потребе. Један угледни психијатар с поузданошћу је предсказао: „Опоравићете се за шест месеци.“ Можда је то рекао да би ми улио самопоуздање, али то се предвиђање није испунило чак ни после шест година. И дан-данас се борим са оним што данас учтивије зову биполарни поремећај расположења. Блажи назив заиста, али као што они који пате од тога добро знају, углађеније име ни на који начин не олакшава поразне симптоме ове болести.

У то време брат Нор је већ боловао од болести од које је на крају умро јуна 1977. Па ипак, он је нашао времена и снаге да ми пише дуга, охрабрујућа писма с речима утехе и саветима. Још увек чувам та писма. Његове речи су пуно учиниле да савладам претеране осећаје неуспеха који су стално навирали.

Крајем 1975. морали смо да напустимо нашу драгоцену предност пуновремене службе и да се концентришемо на стабилизовање мог здравља. Од обичне дневне светлости болеле су ме очи. Изненадни оштри звуци одјекивали су попут пуцња из пушке. Кретање светине ме је скрхавало. Била је права борба и само присуствовање хришћанским састанцима. У сваком случају, био сам апсолутно убеђен у вредност духовног дружења. Да бих успео у томе, обично сам улазио у Дворану Краљевства након што би се мноштво сместило, а излазио бих пре него што би почело да се комеша на крају програма.

Учешће у јавној служби представљало је други велики изазов. Понекад, чак кад бих дошао до неке куће, једноставно нисам могао себе да натерам ни да позвоним. Међутим, не бих одустао, јер сам разумео да наша служба значи спасење за нас и за оне који се повољно одазову (1. Тимотеју 4:16). Након кратког времена успео бих да емоције доведем под контролу, одем до следећих врата и покушам поново. Тиме што и даље учествујем у служби задржао сам доста добро духовно здравље и то ме је ојачало да се борим.

Због хроничне природе биполарног поремећаја расположења, схватио сам да ће ова болест највероватније бити саставни део мог живота током овог садашњег система ствари. Године 1981. у Пробудите се! је објављена одлична серија чланака. a  Помоћу њих сам боље схватио природу ове болести и сазнао за ефикасније методе за борбу против ње.

Учио сам да се борим

Све ово није било без жртава и прилагођавања од стране моје жене. Ако сте старатељ под сличним околностима, вероватно ћете ценити њена опажања:

„Изгледа да поремећаји расположења доводе до нагле промене у личности. За неколико сати, болесник се може од живе, охрабрујуће особе с неким новим плановима и идејама променити у исцрпљену, негативну и чак гневну особу. Ако се то не распозна као болест, код других може изазвати раздражљивост и збуњеност. Очигледно, планове треба брзо преправљати, и почиње лична борба са осећајима разочарања и одбачености.“

Што се мене тиче, када се осећам изузетно добро, постајем бојажљив. Инстинктивно знам да оно што следи иза „врхунца“ јесте пад у „потиштеност“. У мом случају „потиштеност“ је боља од „врхунца“, јер ме потиштеност обично онеспособљава на неколико дана, и вероватно се нећу упустити у ништа неуравнотежено. Ејлин ми много помаже јер ме упозорава да се не узбуђујем превише, теши ме и подржава када сам скрхан суморним расположењем.

Када је болест најактивнија постоји стварно права опасност да постанете заокупљени собом и искључите све остало. Човек се може потпуно изоловати када је у депресији или занемарити осећања и реакције других током манијачне епизоде. У прошлости ми је било тешко да прихватим постојање мог менталног и емоционалног проблема. Морао сам да се борим с мишљењем да је проблем нешто спољње, као што је неки неуспео покушај или нека друга особа. Увек изнова сам морао да се подсећам: ’Ништа се око мене није променило. Проблем је унутра, не споља.‘ Постепено сам прилагодио своје размишљање.

Током година, обоје смо научили да будемо отворени и искрени према нама самима и другима у вези с мојим стањем. Настојимо да задржимо оптимистичан став и да не дозволимо болести да доминира нашим животом.

Боље „сутра“

Честим молитвама и многим борбама извукли смо корист из Јеховиног благослова и подршке. Сада смо обоје у позним годинама. Ја сам под редовним лекарским надзором уз умерену, али сталну количину лекова и здравље ми је прилично стабилно. Ценимо било коју предност службе коју можемо да имамо. И даље служим као скупштински старешина. Увек се трудимо да друге подржавамо у вери.

Истина, као што Јаков 4:4 каже: „Не знате какав ће ваш живот бити сутра.“ То ће бити тако докле год постоји овај систем ствари. Међутим, речи из Јакова 1:12 такође су истините: „Срећан је човек који истраје у кушњи, јер ће, кад буде прокушан, добити венац живота, који је [Јехова] обећао онима који га воле.“ Сви ми данас будимо чврсти и представимо себи благослове које Јехова чува за сутра.

[Фуснота]

[Слика на 26. страни]

У потрази за самоћом у мом атељеу

[Слика на 26. страни]

С мојом женом Ејлин

[Слика на 28. страни]

На конгресу „Вечна добра вест“ одржаном у Теми (Гана), 1963.