Питања читалаца

До које мере треба верна хришћанска супруга да се противи разводу који је покренуо њен супруг?

Када је основао брак између људи, Бог је рекао да ће муж и жена ’прионути‘ једно уз друго (Постање 2:18-24). Људи су постали несавршени, што је довело до проблема у многим браковима, али Бог жели да супружници и даље буду једно уз друго. Апостол Павле је написао: „Онима који су у браку дајем упутства, али не ја, него Господ, да жена не одлази од свог мужа; али ако ипак оде, нека остане неудата или нека се помири са својим мужем; а и муж да не оставља своју жену“ (1. Коринћанима 7:10, 11).

Овим речима се признаје да међу несавршеним људима неки брачни другови понекад одлуче да се разиђу. На пример, Павле је рекао да ако један супружник оде, обе стране треба да остану ’безбрачне‘ (Ча). Зашто? Па, брачни друг је отишао, али њих двоје су у Божјим очима и даље везани једно за друго. Павле је то могао рећи зато што је Исус поставио мерило за хришћански брак: „Ко се разведе од своје жене, осим због блуда [грчки порнија], и ожени се другом, чини прељубу“ (Матеј 19:9). Да, једини темељ за развод којим се библијски окончава брак јесте ’блуд‘, то јест, полни неморал. У случају на који је Павле указивао, очигледно ниједан супружник није био неморалан, те када су се муж или жена разишли, брак у Божјим очима није престао.

Затим је Павле говорио о ситуацији у којој прави хришћанин има брачног друга који није верник. Осмотри Павлове смернице: „Ако онај ко није верник одлази, нека оде; брат или сестра под таквим околностима нису ропски везани, него вас је Бог позвао на мир“ (1. Коринћанима 7:12-16). Шта би верна супруга могла да учини ако би је муж који није верник оставио, чак тражећи да се законски разведе од ње?

Она би можда више волела да он остане с њом. Можда га још увек воли, осећа да постоје узајамне емоционалне и сексуалне потребе и зна да је њој и деци потребна материјална подршка. Такође би могла да се нада да ће муж с временом постати верник и бити спасен. Па ипак, ако је он предузео кораке да оконча брак (на некој небиблијској основи), супруга би могла да га пусти „нека оде“, као што је Павле написао. Исто би се применило и ако се муж који је верник не обазире на Божје гледиште о браку те инсистира да оде.

Међутим, у таквој ситуацији би можда морала да заштити себе и децу. Како? Тако што жели да задржи старатељство над децом како би могла да им показује мајчинску љубав, да им пружи морално васпитање и да у њих усади веру засновану на изврсним библијским учењима (2. Тимотеју 3:15). Развод би могао угрозити њена права. Стога би могла да предузме кораке да би била исправно представљена пред властима како би заштитила своје право на приступ деци и да би засигурала да ће њен муж бити обавезан да подупире породицу коју напушта. Негде жена која оспорава развод може потписати законска документа у којима се излажу припреме за старатељство над децом и финансијску подршку, али не и пристанак на развод који тражи њен муж. На другим местима, текст таквих докумената указује да се она слаже с разводом; тако би, ако је њен муж крив за прељубу, њено потписивање значило да га одбацује.

Већина у околини и у скупштини не би знала појединости, као рецимо то да ли је развод добијен на библијској основи. Зато би пре него што ствари оду толико далеко, било добро да супруга обавести о чињеницама председавајућег надгледника и још једног старешину из скупштине (најбоље писменим путем). Тако би те чињенице биле доступне у случају да се појави било које питање — било тада, било касније.

Вратимо се на Исусов коментар: „Ко се разведе од своје жене, осим због блуда, и ожени се другом, чини прељубу.“ Уколико је муж заправо био крив за полни неморал али жели да остане венчан са својом женом, она (недужна у Исусовом  примеру) мора изабрати да ли да му опрости и настави да дели брачну постељу с њим или да га одбаци. Ако жели да опрости свом законитом мужу и да настави да живи с њим, она због тога није морално упрљана (Осија 1:1-3; 3:1-3).

У случају када развод тражи неморални муж, супруга можда још увек жели да опрости у нади да ће га вратити. Она је та која на основу своје савести и ситуације, доноси одлуку да ли да оспори његово покретање развода. На неким местима би жена која оспорава развод могла да потпише документа којима се утврђује старатељство над децом и финансијска подршка, без указивања на то да се она слаже с разводом; њено потписивање таквих докумената не би само по себи указивало да га она одбацује. Међутим, на другим местима супруга која оспорава развод може бити замољена да потпише документа која указују да се она слаже с разводом; њихово потписивање изричито би показало да она одбацује мужа који је крив.

Да би се избегла могућност неспоразума, препоручљиво је да супруга и у овом случају да представницима скупштине једно писмо у ком наводи кораке који се предузимају и ставове који стоје иза њих. Могла би навести да је рекла мужу да жели да му опрости и буде његова жена. То би значило да је развод добијен против њене жеље; уместо да одбацује мужа, она је још увек спремна да опрости. Након што је тако јасно показала да жели да опрости и остане венчана, потписивање докумената који једноставно показују само како ће се решити питања финансија и/или старатељства над децом не би значило да она одбацује мужа. a

Након што је утврђена њена спремност да опрости чак и након развода, ни она ни њен муж не би били слободни да се венчају с неким другим. Уколико она, недужни брачни друг чија је понуда опраштања одбијена, касније одлучи да га одбаци због његовог неморала, тада би обоје били слободни. Исус је показао да недужни брачни друг има право да донесе такву одлуку (Матеј 5:32; 19:9; Лука 16:18).

[Фусноте]