„Трчите на такав начин“

ЗАМИСЛИ да си на неком стадиону препуном узбуђених људи. Спортисти излазе на терен. Масе вичу из свег гласа кад виде своје хероје. Ту су и судије које ће се побринути да се поштују правила. Док се спортски догађај одвија, победнички покличи се мешају с узвицима разочарања. Публика поздравља победнике заглушујућим аплаузом!

Ти ниси на неком савременом спортском догађају већ на такмичењу које се одвијало пре око 2 000 година у Истаму код Коринта. Овде су се на сваке две године од шестог века пре н. е. до четвртог века н. е., одржавале чувене Истамске игре. Овај догађај је данима заокупљао пажњу целе Грчке. Ове игре нису биле само неки спортски догађај. Спортисти су били симбол војне приправности. Победници — који су идолизовани као хероји — добијали су венце исплетене од лишћа дрвећа. Обасипани су даровима, а град им је давао огромне доживотне пензије.

Апостол Павле је добро познавао Истамске игре, које су се одржавале близу Коринта, и зато је животни пут једног хришћанина упоредио са спортским такмичењем. Осврнувши се на тркаче, рваче и боксере, он је вешто приказао које награде следе после доброг вежбања, концентрисаних напора и истрајности. Наравно, и хришћани којима је он писао знали су за те игре. Неки су несумњиво били међу мноштвима која су клицала на стадиону. Зато су они одмах разумели Павлова поређења. Шта је с нама данас? И ми смо у једној трци — и то за вечни живот. Које користи можемо имати од Павловог осврта на та такмичења?

’Такмичити се по правилима‘

Захтеви за учествовање у древним играма били су веома строги. Један гласник би сваког спортисту представио гледаоцима, а затим би викао: ’Може ли неко оптужити овог човека за који злочин? Је ли он лопов или зликовац и да ли је покварен у животу и понашању?‘ Према делу Archaeologia Graeca, „нико ко је злогласан криминалац, или је [тесно] повезан с било ким таквим, није могао да се такмичи“. Ко год би прекршио правила игара био би оштро кажњен дисквалификовањем из такмичења.

Ова чињеница нам помаже да разумемо Павлове речи: „Кад се неко такмичи у играма, не добија венац ако се није такмичио по правилима“ (2. Тимотеју 2:5).  Слично томе, да бисмо трчали у трци за живот, морамо удовољавати Јеховиним захтевима и повиновати се његовим високим моралним мерилима изложеним у Библији. Међутим, Библија нас упозорава: „Мисли срца човечјега зле [су] од младости његове“ (Постање 8:21). Значи, чак и кад почнемо да трчимо, морамо пазити да се такмичимо по правилима како бисмо и даље имали Јеховино признање и на крају добили вечни живот.

Оно што ће нам највише помоћи да поступамо на такав начин јесте љубав према Богу (Марко 12:29-31). Таква љубав ће у нама подстицати жељу да угађамо Јехови и живимо по његовој вољи (1. Јованова 5:3).

„Скинимо сваки терет“

У древним играма, тркачи нису били оптерећени одећом и опремом. Књига The Life of the Greeks and Romans каже: „У такмичењима у трчању... такмичари су обично били потпуно голи.“ Пошто нису носили никакву одећу, спортисти су били окретни, вешти и лако су се кретали. Није им одузимао снагу непотребни терет. Павле је вероватно имао то на уму кад је јеврејским хришћанима написао следеће: „Скинимо сваки терет... и са истрајношћу трчимо трку која стоји пред нама“ (Јеврејима 12:1).

Какав нас терет може ометати у трци за живот? Један од њих може бити жеља да нагомилавамо непотребне материјалне ствари или да одржавамо висок животни стандард. Неки можда на богатство гледају као на сигурност или на извор среће. Такав сувишан „терет“ може толико успоравати тркача да му на крају више и није много стало до Бога (Лука 12:16-21). Вечни живот може изгледати као нека далека нада. ’Тај нови свет ће доћи једног дана‘, можда неко размишља, ’али до тада можемо искористити и оно што нуди овај свет‘ (1. Тимотеју 6:17-19). Због таквог материјалистичког гледишта, неко веома лако може скренути с трке за живот, а неко можда неће хтети ни да почне с том трком.

Исус је у Проповеди на гори рекао: „Нико не може робовати двојици господара; јер или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће уз једнога прионути, а другога презирати. Не можете робовати Богу и Богатству.“ Затим је причао о томе како се Јехова брине за животиње и биљке и рекао да људи вреде више од њих, а потом је опоменуо: „Зато никада немојте да се бринете и не говорите: ’Шта ћемо јести?‘ или: ’Шта ћемо пити?‘ или: ’Шта ћемо обући?‘ Јер за свим тим жељно теже нације. Јер ваш небески Отац зна да вам је све то потребно. Стално, дакле, тражите најпре краљевство и Божју праведност, а све ће вам се ово друго додати“ (Матеј 6:24-33).

’Трчимо са истрајношћу‘

Нису све древне трке биле на кратке стазе. Једна трка, названа долихос, била је дуга отприлике 4 километра. Био је то тежак испит снаге и истрајности. Према предању, године 328. пре н. е., тркач по имену Агеј је након победе у тој трци, кренуо и трчао до свог родног града Аргоса да би разгласио своју победу. Тог дана је претрчао приближно 110 километара!

Хришћанска трка је такође трка на дуге стазе и представља испит наше  истрајности. Треба да истрајемо у тој трци да бисмо добили Јеховино признање и награду вечног живота. Павле је трчао управо тако. При крају свог живота, могао је да каже: „Добру сам борбу водио, трку сам до краја истрчао, веру сам одржао. Одсад се за мене чува венац праведности“ (2. Тимотеју 4:7, 8). Попут Павла, и ми морамо трчати „до краја“. Ако нам истрајност ослаби само зато што је трка мало дужа него што смо на почетку очекивали, нећемо добити награду (Јеврејима 11:6). Каква би то трагедија била, будући да смо сада тако близу циљне линије!

Награда

Победнике у древним спортским такмичењима у Грчкој људи су китили цвећем и венцима који су обично прављени од лишћа дрвећа. На Питијским играма, победници су добијали ловоров венац. На Олимпијским играма добијали су венце од лишћа дивље маслине, док су на Истамским играма добијали венце направљене од борових гранчица. „Да би се код такмичара изазвао још већи жар“, примећује један библичар, „венци, награде за победу и палмине гране, све време такмичења били су постављени на стадиону наочиглед такмичара, на једном троношцу, то јест столу.“ За победника је ношење венца био знак велике части. Кад се враћао кући, у град је улазио победнички у кочији.

Имајући то на уму, Павле је питао своје читаоце у Коринту: „Зар не знате да у трци сви тркачи трче, али само један добија награду? Трчите на такав начин да је освојите... Али наравно, они то раде како би добили распадљив венац, а ми нераспадљив“ (1. Коринћанима 9:24, 25; 1. Петрова 1:3, 4). Каква супротност! За разлику од пропадљивих венаца на древним играма, награда која чека оне који у трци за живот трче до краја никада неће пропасти.

У погледу тог бољег венца, апостол Петар је написао: „Кад се појави главни пастир, примићете венац славе, који не вене“ (1. Петрова 5:4). Може ли се икаква награда коју нуди овај свет упоредити с бесмртношћу, наградом непропадљивог живота у небеској слави с Христом?

Данас хришћански тркачи углавном нису помазани од Бога да буду његови духовни синови, и немају небеску наду. Према томе, они не трче за наградом бесмртности. Међутим, Бог и пред њих ставља једну неупоредиву награду. То је вечни живот у савршенству на рајској земљи под владавином небеског Краљевства. Ма која била награда ка којој стреми хришћански тркач, он треба да трчи с већом одлучношћу и енергичношћу него било који тркач на неком такмичењу. Зашто? Зато што награда никада неће увенути: „То је обећање које нам је он сам дао, вечни живот“ (1. Јованова 2:25).

Пошто хришћански тркач пред собом има такву неупоредиву награду, како он треба да гледа на мамце овог света? Као и апостол Павле, који је рекао: „Ја заиста и сматрам све губитком због ненадмашне вредности спознања о Христу Исусу, мом Господу. Ради њега сам изгубио све и сматрам то гомилом отпадака.“ У складу с тим, Павле се заиста напрезао у тој трци! „Браћо, ја још не сматрам да сам је дохватио; али с тим у вези има једна ствар: заборављајући оно што је иза и сежући за оним што је напред, тежим  к циљу, за наградом“ (Филипљанима 3:8, 13, 14). Док је трчао, Павле је помно гледао на награду. И ми треба тако да трчимо.

Најбољи пример за нас

У древним играма, многи су се дивили шампионима. Песници су писали о њима, а вајари су правили њихове скулптуре. Историчарка Вјера Оливова каже да су се они „купали у слави и да су били изузетно популарни“. Такође су служили као узори новој генерацији шампиона̂.

Који „шампион“ пружа најбољи пример хришћанима? Павле одговара: „Са истрајношћу трчимо трку која стоји пред нама, док пажљиво гледамо на Главног Заступника и Усавршитеља наше вере, Исуса. Због радости која је стајала пред њим претрпео је мученички стуб, презревши срамоту, и сео с десне стране Божјег престола“ (Јеврејима 12:1, 2). Да, ако желимо да победимо у нашој трци за вечни живот, треба пажљиво да гледамо на наш Узор, Исуса Христа. То можемо радити тако што ћемо редовно читати извештаје из Јеванђеља̂ и размишљати о томе на које начине можемо опонашати Исуса. Такав студиј ће нам помоћи да разумемо како је Исус Христ био послушан Богу и како је својом истрајношћу показао да има квалитетну веру. Као награду за то што је био истрајан, добио је признање од Јехове Бога заједно с многим дивним предностима (Филипљанима 2:9-11).

Наравно, Исусова најистакнутија особина била је љубав. „Нико нема већу љубав од ове, да ко положи своју душу за своје пријатеље“ (Јован 15:13). Он је продубио значење речи „љубав“ тако што нам је рекао да волимо чак и своје непријатеље (Матеј 5:43-48). Зато што је волео свог небеског Оца, Исус је проналазио радост у вршењу воље свог Оца (Псалам 40:10, 11; Пословице 27:11). Кад гледамо на Исуса као на наш Узор и као на онога који одређује наш темпо у овој напорној трци за живот, то ће нас такође покренути да волимо Бога и свог ближњег и да налазимо истинску радост у нашој светој служби (Матеј 22:37-39; Јован 13:34; 1. Петрова 2:21). Задржимо на уму да Исус не тражи нешто немогуће. Он нас охрабрује: „[Ја] сам благе нарави и понизна срца, и наћи ћете окрепу за своје душе. Јер је мој јарам благ и мој терет је лак“ (Матеј 11:28-30).

Попут Исуса, и ми треба да гледамо на награду која је сачувана за све оне који истрају до краја (Матеј 24:13). Ако се такмичимо по правилима, ако скидамо сваки терет и ако трчимо с истрајношћу, можемо бити уверени у победу. Циљ који је на видику вуче нас напред! Он нам обнавља снагу јер нам улива радост, радост која нам помаже да лакше идемо путем који је пред нама.

[Слика на 29. страни]

Хришћанска трка је трка на дуге стазе — потребна је истрајност

[Слика на 30. страни]

За разлику од спортиста који су добијали венац, хришћани се могу надати непропадљивој награди

[Слика на 31. страни]

Награда чека све оне који истрају до краја

[Извор слике на 28. страни]

Copyright British Museum