Можеш надвладати обесхрабрење!

ЈЕДАН мудар човек је једном написао: „Јеси ли се показао обесхрабреним у дан невоље? Твоја ће снага бити оскудна“ (Пословице 24:10, NW). Ако си икада био обесхрабрен, вероватно ћеш се сложити са овом изјавом.

Нико није имун на последице обесхрабрења. Један блажи напад обесхрабрења може трајати дан-два и затим попустити. Али када су у питању повређена осећања или огорченост, проблем може трајати много дуже. Неки хришћани који су годинама били верни постали су толико обесхрабрени да су чак престали да посећују скупштинске састанке и да учествују у служби на терену.

Ако се осећаш обесхрабрено, главу горе! Верне слуге у прошлости успешно су се бориле са обесхрабрењем а уз Божју помоћ можеш и ти.

Када други повреде твоја осећања

Не можеш очекивати да будеш заштићен од сваке безобзирне речи и непромишљеног поступка. Међутим, не мораш да дозволиш да несавршеност других омета твоју службу Јехови. Ако је неко повредио твоја осећања, можда ће ти помоћи ако размотриш како је Ана, Самуилова мајка, поступила у једној обесхрабрујућој ситуацији.

Ана је очајнички желела децу, али била је нероткиња. Друга жена њеног мужа, Фенина, већ му је родила синове и кћери. Уместо да има осећаја према Ани због њене несреће, Фенина ју је сматрала супарницом и понашала се према њој тако да је Ана ’плакала и ништа није јела‘ (1. Самуилова 1:2, 4-7).

Једнога дана, Ана је отишла у шатор од састанка да се моли. Израелски првосвештеник Илије је запазио да су јој се усне мицале. Не схватајући да се Ана моли, Илије је закључио да је сигурно пијана. „Докле ћеш бити пијана?“, питао је. ’Отрезни се од вина свога‘ (1. Самуилова 1:12-14, ДК). Можеш ли замислити како се Ана осећала? Дошла је у шатор од састанка да нађе охрабрење. Сигурно није очекивала да ће је неправедно оптужити један од најутицајнијих људи у Израелу!

То је Ану могло још више обесхрабрити. Могла је сместа да напусти шатор од састанка и да се закуне да више неће доћи све док Илије служи тамо као првосвештеник. Међутим, Ана је очигледно ценила свој однос с Јеховом. Знала је да када би тако нешто урадила не би угодила Јехови. Шатор од састанка је био центар правог обожавања. На том месту се призивало Јеховино име. А Илије, иако несавршен, био је Јеховин изабрани представник.

Ана је с дужним поштовањем одговорила на Илијеву оптужбу пружајући прави пример нама данас. Није дозволила да буде неправедно оптужена, већ је реаговала на начин пун поштовања. „Не, господару“, одговорила је, „ја сам жена с тугом у срцу; нисам ја пила ни вина, ни жестокога пића; него изливам душу своју пред Јеховом! Немој узети слушкињу своју за неваљалу жену, јер је само превелика туга и жалост моја која учини да сам до сада говорила“ (1. Самуилова 1:15, 16).

Да ли је Ана изнела своје мишљење? Сасвим сигурно. Ипак, она је на тактичан начин причала са Илијем, не дајући себи за право да га критикује због његове лажне оптужбе. Он је пак љубазно реаговао, говорећи: ’Иди с миром, а Бог Израелов  да ти услиши молитву којом си га молила.‘ Када је неспоразум био решен, Ана ’отиде, једе, и лице јој не беше више као пре‘ (1. Самуилова 1:17, 18).

Шта учимо из овог извештаја? Ана је брзо поступила како би решила неспоразум, али учинила је то с дубоким поштовањем. Тако је сачувала добар однос с Јеховом и са Илијем. Колико често добра комуникација и мало тактичности могу спречити да мали проблеми прерасту у велике!

Мора се признати да је потребна понизност и флексибилност и једне и друге стране да би се измириле међусобне несугласице. Ако суверник не узврати на твоја настојања да решиш неку несугласицу, можда ћеш ту ствар морати да препустиш у Јеховине руке, верујући да ће он то решити у своје време и на свој начин.

Да ли си изгубио неку службену предност?

Неки су постали депресивни зато што су морали да напусте неку цењену предност у Божјој служби. Они су уживали у служењу својој браћи и када су изгубили ту предност осећали су као да нису више корисни Јехови или његовој организацији. Ако се и ти тако осећаш, можда ћеш стећи дубље разумевање ако размотриш пример библијског писца Марка, кога су још звали Јован Марко (Дела апостолска 12:12).

Марко је пратио Павла и Варнаву на њиховом првом мисионарском путовању, али их је на неком делу пута оставио и вратио се у Јерусалим (Дела апостолска 13:13). Касније је Варнава хтео да са собом поведу и Марка на друго путовање. Међутим, Библија каже: „Павле је сматрао да није у реду да га поведу пошто је у Памфилији отишао од њих и није с њима пошао на дело.“ Варнава се није сложио с тим. „Тада“, наставља извештај, „дође до жестоког излива гнева, тако да се [Павле и Варнава] раздвојише; и Варнава поведе Марка и отплови на Кипар. Павле изабра Силу и оде“ (Дела апостолска 15:36-40).

Мора да је Марко био очајан када је сазнао да уважени апостол Павле није хтео да сарађује с њим и да је расправа око његових способности довела до раскола између Павла и Варнаве. Али то још није крај приче.

Павлу и Сили је још увек био потребан пратилац на путовању. Када су стигли у Листру нашли су неког ко ће заменити Марка, једног младића по имену Тимотеј. Тимотеј је тада кад су га изабрали био можда тек две или три године крштен. С друге стране, Марко је био повезан с хришћанском скупштином још од њеног почетка — у ствари, дуже и од самог Павла. Па ипак, Тимотеј је добио ту привилеговану доделу (Дела апостолска 16:1-3).

Како је Марко реаговао када је сазнао да га је заменио млађи, неискуснији човек? Библија не говори о томе. Ипак, она указује на то да је Марко остао активан у Јеховиној служби. Он је искористио предности које су му биле на располагању. Иако није могао да служи с Павлом и Силом, могао је да путује с Варнавом на Кипар, у Варнавин родни крај. Марко је такође служио с Петром у Вавилону. На крају је имао и прилику да сарађује с Павлом — и Тимотејем — у Риму (Колошанима 1:1; 4:10; 1. Петрова 5:13). Касније је чак био надахнут да запише једно од четири Јеванђеља!

Из свега овога можемо извући једну драгоцену поуку. Марко није постао толико забринут што је изгубио једну предност да би пропустио да цени предности које су му још увек биле на располагању. Остао је запослен у Јеховиној служби и Јехова га је благословио.

Зато, ако си изгубио неку предност, не буди обесхрабрен. Ако задржиш позитиван став и останеш активан, на твом путу се могу појавити друге предности. Има много тога да се ради у Господовом делу (1. Коринћанима 15:58).

 Верни слуга постаје обесхрабрен

Није једноставно водити тешку борбу за веру. Понекад можда постанеш обесхрабрен. Тада можда чак осећаш кривицу због тога што си обесхрабрен, јер сматраш да никад не би требало да се један верни Божји слуга тако осећа. Размисли о Илији, једном од истакнутих израелских пророка.

Када је израелска краљица Језавеља, фанатични унапређивач обожавања Вала, сазнала да је Илија поубијао Валове пророке заклела се да ће га убити. Илија се раније суочавао с још већим непријатељима од Језавеље, али сада је одједном постао толико обесхрабрен да је желео да умре (1. Краљевима 19:1-4). Како се то могло десити? Он је нешто заборавио.

Илија је заборавио да гледа на Јехову као на Извор своје снаге. Ко му је дао моћ да ускрсне мртвог и да се суочи с Валовим пророцима? Јехова. Јехова му је засигурно могао дати снагу да се суочи и с бесном краљицом Језавељом (1. Краљевима 17:17-24; 18:21-40; 2. Коринћанима 4:7).

Свако може начас изгубити поверење у Јехову. Попут Илије, понекад можда гледаш људским очима на неки проблем уместо да користиш „мудрост одозго“ да би изашао на крај с тим (Јаков 3:17). Међутим, Јехова није напустио Илију због његовог тренутног пропуста.

Илија је побегао у Вирсавеју, а затим у пустињу пошто је мислио да га тамо нико неће наћи. Али Јехова га је нашао. Он је послао анђела да га утеши. Анђео се постарао за то да Илија има да поједе свеже печен хлеб и да попије освежавајућу воду. Након што се Илија одморио, анђео га је упутио да иде скоро 300 километара до горе Хорив где га је Јехова још ојачао (1. Краљевима 19:5-8).

На гори Хорив Илија је био сведок манифестације Јеховине моћи, што је ојачало његову веру. Тада га је Јехова тихим, танким гласом уверио да није сам. Јехова је био с њим и још 7 000 његове браће, иако их он није познавао. На крају му је Јехова поверио да обави једно дело. Он није одбацио Илију као свог пророка! (1. Краљевима 19:11-18).

Помоћ је на располагању

Ако повремено имаш блажи напад обесхрабрења, можда ћеш се боље осећати ако се мало више одмориш или поједеш неки хранљиви оброк. Натан Х. Нор, који је служио као члан Водећег тела Јеховиних сведока све до своје смрти 1977, приметио је да велики проблеми често изгледају много мањи након добро проспаване ноћи. Међутим, када проблем траје дуже, онда такав лек можда није довољан — потребна ти је помоћ да се бориш са обесхрабрењем.

Јехова је послао анђела да ојача Илију. Данас, Бог пружа охрабрење преко старешина и других зрелих хришћана. Старешине стварно могу бити „заклон од ветра“ (Исаија 32:1, 2). Али да би добио охрабрење од њих можда мораш да преузмеш иницијативу. Тако обесхрабрен, Илија је отишао на гору Хорив да би добио смернице од Јехове. Ми примамо охрабрујуће смернице преко хришћанске скупштине.

Када прихватамо помоћ и одважно се суочавамо с кушњама, као што су повређена осећања или губитак предности, ми смо на Јеховиној страни у једном важном спорном питању. Ком питању? Сатана је тврдио да људи служе Јехови само из себичних интереса. Он не пориче чињеницу да ћемо служити Богу када нам у животу све иде глатко, али он тврди да ћемо престати да служимо Богу када наиђемо на проблеме (Јов, 1. и 2. поглавље). Али ако непоколебљиво наставимо да служимо Јехови упркос обесхрабрењу, можемо помоћи да се одговори на Ђаволову клеветничку оптужбу (Пословице 27:11).

 Ана, Марко и Илија су имали проблеме који су им накратко одузели радост. Међутим, они су их надвладали и наставили да воде један успешан живот. Уз Јеховину помоћ и ти можеш надвладати обесхрабрење!