Животна прича

У служби где год сам био потребан

ИСПРИЧАО ЏЕЈМС Б. БЕРИ

Била је 1939. година. Због Велике депресије живот је у Сједињеним Државама био тежак, а над Европом се назирао рат. У потрази за послом мој млађи брат Бенет и ја отишли смо од куће из Мисисипија за Хјустон (Тексас).

ЈЕДНОГ дана пред крај лета, уз крчање радија чули смо потресно саопштење: Хитлерове војске умарширале су у Пољску. „Армагедон је почео!“ узвикнуо је брат. Сместа смо дали отказ на послу. Отишли смо у најближу Дворану Краљевства и присуствовали нашем првом састанку. Зашто у Дворану Краљевства? Дозволите ми да почнем из почетка.

Рођен сам у Хеброну (Мисисипи) 1915. године. Живели смо на фарми. Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали, прошли би кроз то подручје једном годишње и држали говор у нечијој кући. Због тога су моји родитељи имали доста библијских публикација. Бенет и ја смо почели да верујемо у оно што су ове књиге научавале: да пакао није врео, да душа умире, да ће праведни живети заувек на земљи. Ипак, требало је још доста тога да научимо. Онда смо се неко време по завршетку мог школовања, брат и ја упутили за Тексас у потрази за послом.

Када смо тамо коначно ступили у контакт са Сведоцима у Дворани Краљевства, они су нас питали да ли смо пионири. Уопште нисмо знали да је пионир пуновремени слуга Јеховиних сведока. Затим су нас питали да ли бисмо волели да проповедамо. „Наравно!“ одговорили  смо. Претпостављали смо да ће неког послати с нама да нам покаже како се то ради. Уместо тога, само су нам дали карту подручја и рекли: „Радите овде!“ Е па, Бенет и ја нисмо имали појма како да проповедамо и није нам се свиђала помисао да се нађемо у неприлици. Најзад смо само убацили карту у поштанско сандуче и вратили се у Мисисипи!

Усвојили смо истину

Када смо се вратили кући, скоро годину дана смо сваки дан читали публикације Сведока. Пошто у кући није било струје, ноћу смо читали поред ватре. У те дане су слуге зоне, или путујући надгледници, посећивали скупштине Јеховиних сведока и изоловане Сведоке да би их духовно јачали. Један овакав слуга, Тед Клајн, посетио је нашу скупштину и са мном и Бенетом ишао у проповедање од врата до врата, често водећи обојицу са собом. Објаснио нам је шта значи бити пионир.

Поред њега смо истински размишљали о томе да нешто више урадимо да би служили Богу. И тако је 18. априла 1940. брат Клајн крстио Бенета, нашу сестру Велву и мене. Наши родитељи су присуствовали крштењу и били су задовољни нашом одлуком. Отприлике две године касније и они су се крстили. Обоје су до смрти остали верни Богу— тата је умро 1956, а мама 1975.

Када ме је брат Клајн питао да ли бих могао да будем пионир, рекао сам му да бих волео али да немам ништа, ни новца, ни одећу. „У реду“, казао је, „ја ћу то средити.“ И стварно јесте. Прво је послао моју молбу за пионира. Затим ме је одвео са собом у Њу Орлеанс, удаљеном око 300 километара, и показао ми неке лепе станове изнад једне Дворане Краљевства. Они су били за пионире. Брзо сам се тамо преселио и почео своју пионирску каријеру. Сведоци из Њу Орлеанса помагали су тако што су пионирима давали одећу, новац и храну. Током дана браћа би донела храну и оставила је код врата, или би је чак уместо нас ставила у фрижидер. Брат који је у близини имао ресторан редовно нас је позивао при крају радног времена да узмемо свежу храну која је остала тог дана — месо, хлеб, пасуљ зачињен чилијем и пите.

Суочени с насиљем руље

Након неког времена био сам додељен у Џексон (Мисисипи) да пионирим. Мој млади партнер и ја ту смо наишли на руљу која је насртала на нас, а изгледа да су локални агенти криминалистичке службе стајали иза тих руља! Слично је било и на нашој следећој додели — у Колумбусу (Мисисипи). Пошто смо проповедали људима свих раса и националности, неки белци су нас мрзели. Многи су веровали да смо ми криви за буне. Такво гледиште је имао и командант једног гарнизона Америчке легије, једне врло патриотске организације. Неколико пута је хушкао гневну руљу на нас.

Кад смо први пут били нападнути у Колумбусу, руља је појурила за нама док смо нудили часописе на улици. Притеснили су нас уз један излог. Светина се окупила да види шта се догађа. Убрзо је и полиција дошла и одвела нас у суд. Руља која нас је пратила до суда рекла је пред свим службеницима да ћемо извући живу главу уколико напустимо град до одређеног датума. Ако га не напустимо дотле,  нећемо је извући! Помислили смо да је најбоље да за неко време напустимо град. Али неколико недеља касније вратили смо се и поново проповедали.

Недуго затим, једна банда од њих осморо напала нас је и присилила да уђемо у њихова двоја кола. Одвезли су нас у шуму, скинули нам одећу и по 30 пута нас ударили мојим каишем! Имали су пиштоље чак и конопце, и морам да кажем да смо се уплашили. Мислио сам да ће нас везати и бацити у реку. Поцепали су нам и разбацали литературу, и чак су наш фонограф о један пањ изломили у комаде.

Пошто су нас ишибали, рекли су нам да се обучемо и сиђемо низ стазу у шуму, и да се не окрећемо. Док смо ходали, стварно смо мислили да ће нас убити ако се усудимо да се окренемо — и да ће се лако извући! Али након неколико минута чули смо их како одлазе колима.

Једном другом приликом, једна гневна руља нас је гонила и да бисмо им умакли морали смо одећу везати око врата и препливати реку. Недуго затим, били смо ухапшени због подстрекавања на побуну. Пре суђења смо провели три недеље у затвору. У Колумбусу су скроз разгласили за тај догађај. Студентима из оближње више школе било је чак дозвољено да раније напусте часове како би присуствовали. Када је тај дан дошао, судница је била препуна — било је места само за стајање! Два проповедника, градоначелник и полиција били су они који су сведочили у корист државе.

Адвокат Г. К. Кларк, који је био Сведок, и његов пратилац послати су да нас заступају. Они су тражили да се оптужбе о подстрекавању на побуну одбаце због недостатка доказа. Адвокат који је радио с братом Кларком, иако није био Јеховин сведок, дао је снажан исказ у нашу корист. У једном моменту је рекао судији: „Људи кажу да су Јеховини сведоци луди. Луди? Томаса Едисона су прогласили лудим!“ Затим је показао на осветљење и рекао: „Али погледајте ту сијалицу!“ Едисона који је изумео сијалицу, неки можда сматрају лудим, али нико не може да побије његова достигнућа.

Након што је чуо исказ, председавајући судија тог првостепеног суда изјавио је тужиоцу: „Немате ни трунку доказа о подстрекавању на побуну, и они имају право да обављају овај посао. Све док не набавите доказ немојте више да их доводите у ову судницу и трошите време и новац државе, а и моје време!“ Однели смо победу!

Ипак, након тога нас је судија позвао у своју канцеларију. Знао је да је цео град био против његове одлуке. Зато нас је упозорио: „Оно што сам рекао било је према закону, али мој лични савет је да идете одавде или ће вас убити!“ Знали смо да је у праву и зато смо напустили град.

Одатле сам се придружио Бенету и Велви, који су служили у Кларкзвилу (Тенеси) као специјални пионири. Након неколико месеци добили смо доделу за Париз (Кентаки). После годину и по дана, баш када смо се спремали да тамо оснујемо скупштину, Бенет и ја смо добили један специјалан позив.

 У мисионарску службу

Када смо видели позив да присуствујемо другом разреду Библијске школе Гилеад Watchtowera, помислили смо: ’Они су погрешили! Зашто би у ту школу позвали два обична младића из Мисисипија?‘ Претпостављали смо да они желе образоване људе, али смо у сваком случају отишли. У том разреду било је 100 студената, и течај је трајао пет месеци. Градуација је била 31. јануара 1944. и једва смо чекали да служимо на страном пољу. Али у тим данима требало је доста времена да би се извадили пасош и виза, па су зато студенти привремено добијали доделе у Сједињеним Државама. Након што смо кратко служили у Алабами и Џорџији, Бенет и ја смо коначно добили своју доделу — Барбадос, Западноиндијска острва.

Други светски рат је још увек трајао, и дело и литература Јеховиних сведока су на многим местима били забрањени, укључујући и Барбадос. На царини су службеници отворили и претражили наш пртљаг и пронашли литературу коју смо сакрили. Помислили смо: ’Готови смо.‘ Али уместо тога, службеник нам је само рекао: „Жао нам је што смо морали да вам претресемо ствари; нешто од ове литературе је на Барбадосу забрањено.“ Ипак су нас пустили са свом литературом коју смо спаковали! Касније, када смо сведочили владиним службеницима они су рекли да не знају зашто је литература забрањена. Након неколико месеци забрана је укинута.

Имали смо доста успеха у служби на Барбадосу. Сваки од нас је водио најмање 15 библијских студија и многи студенти су духовно напредовали. Били смо срећни што су неки долазили на скупштинске састанке. Међутим, пошто је литература неко време била забрањена, тамошњој браћи је недостајало тренутно разумевање тога како састанци треба да се воде. Ипак смо ускоро могли да обучимо доста способне браће. Имали смо то задовољство да многим нашим студентима помогнемо да започну с хришћанском службом и да видимо како скупштина расте.

Подизање породице

Након што сам провео 18 месеци на Барбадосу, била ми је потребна операција па сам се вратио у Сједињене Државе. Док сам био тамо венчао сам се с Дороти, која је такође Сведок, а с којом сам се дописивао. Дороти и ја смо тада пионирили у Таласису (Флорида), али након шест месеци преселили смо се у Луисвил (Кентаки) где ми је један Сведок понудио посао. Мој брат Бенет наставио је са својом службом на Барбадосу дуго година. Касније се оженио једном мисионарком и служио је у путујућем делу на тим острвима. Касније су морали из здравствених разлога да се врате у Сједињене Државе. Наставили су  да служе у путујућем делу у шпанским скупштинама све до 1990. када је Бенет умро у 73. години.

Године 1950. Дороти је родила наше прво дете, девојчицу којој смо дали име Дарил. Укупно смо имали петоро деце. Наше друго дете Дерик умрло је од цереброспиналног менингитиса, када је имало само две и по године. Али 1956. се родио Лесли, а Еверет 1958. Дороти и ја смо настојали да нашу децу одгајимо на путу библијске истине. Увек смо се трудили да имамо седмични породични библијски студиј и да он буде занимљив за сву децу. Док су Дарил, Лесли и Еверет били мали, сваке седмице смо им постављали питања која је требало да истраже и да на њих одговоре следеће седмице. Такође су глумили да проповедају од куће до куће. Једно би отишло у ормар и претварало се да је домаћин. Друга су стајала напољу и куцала. Користили су комичне текстове да застраше једно друго, али то им је помогло да развију љубав према делу проповедања. Ми смо такође с њима редовно проповедали.

Када се наш најмлађи син Елтон родио 1973, Дороти је имала скоро 50 година а ја близу 60. У скупштини су нас звали Аврахам и Сара! (Постање 17:15-17). Старији синови су често водили Елтона са собом у службу. Мислили смо да је за људе снажно сведочанство да виде породице — браћу и сестре, родитеље и децу — како заједно преносе библијску истину другима. Елтонова старија браћа смењивала су се носећи га на раменима, дајући му да држи библијски трактат. Људи су скоро увек слушали када би отворили врата и видели слатко детенце на раменима свог великог брата. Момци су научили Елтона да особи уручи трактат када би се разговор завршио и да тада каже неколико речи. Тако је он почео с проповедањем.

Током година успели смо да неким особама помогнемо да упознају Јехову. Крајем 70-их преселили смо се из Луисвила у Шелбивил (Кентаки) да би служили у скупштини где је постојала потреба. Док смо били тамо, не само што смо видели пораст скупштине већ смо и помогли да се пронађе земљиште и изгради Дворана Краљевства. Касније смо били замољени да служимо у једној другој скупштини недалеко одатле.

Неизвесност породичног живота

Волео бих када бих могао да кажем да су сва наша деца остала на Јеховином путу, али није тако. Када су одрасли и отишли од куће, њих троје су напустили пут истине. Међутим, наш син Еверет следио је мој пример и укључио се у пуновремену службу. Касније је служио у седишту централе Јеховиних сведока у Њујорку и 1984. је био позван у 77. разред Гилеада. Након што је дипломирао отишао је на своју доделу у Сијера Леоне (западна Африка). Године 1988. оженио се Маријаном, пионирком из Белгије. Отада заједно служе као мисионари.

Као што то сваки родитељ може да замисли, било је обесхрабрујуће за нас када нам је троје деце напустило пут живота који данас пружа задовољство и који нуди прелепу наду вечног живота у рају на земљи у будућности. Понекад кривим себе. Али налазим утеху у томе што знам да су чак и неки Јеховини духовни изданци, то јест анђели, престали да му служе — иако Јехова дисциплинује у љубави и доброти и никада не прави грешке (Поновљени закон 32:4; Јован 8:44; Откривење 12:4, 9). То је у мене утиснуло свесност о томе да колико год се родитељи трудили да одгаје децу на Јеховином путу, нека могу поред свега тога одбити истину.

Попут дрвета које шибају јаки ветрови, морали смо да се привикнемо на разне потешкоће и проблеме који су нам се испречавали на путу. Кроз године сам открио да ми редован библијски студиј и присуство на састанцима даје снагу да се прилагодим и духовно опстанем. Док старим и опажам грешке које сам чинио у  прошлости покушавам да на то гледам са светлије стране. На крају крајева, ако само останемо верни, таква искуства још више доприносе нашем духовном напретку. Ако из њих учимо, негативни аспекти живота могу да имају неке позитивне стране (Јаков 1:2, 3).

Сада Дороти и ја нисмо више тако здрави ни тако јаки да у Јеховиној служби чинимо оно што бисмо волели. Али смо захвални за подршку наше драге хришћанске браће и сестара. Скоро на сваком састанку чујемо од браће колико цене то што смо ту. Они се труде и да нам помогну како год могу — чак и што се тиче поправки у кући и око аута.

Понекад успемо да будемо у помоћној пионирској служби, а водимо и студије са заинтересованим особама. Посебан ужитак и радост за нас јесте када примимо вести од нашег сина који служи у Африци. Још увек одржавамо наш породични студиј Библије иако је сада само за нас двоје. Срећни смо што смо толике године одани у Јеховиној служби. Он нам засигурава да неће да ’заборави наше дело и љубав коју смо показали према његовом имену‘ (Јеврејима 6:10).

[Слика на 25. страни]

Велва, Бенет и ја када нас је крстио Тед Клајн 18. априла 1940.

[Слике на 26. страни]

Дороти и ја почетком 1940-их и 1997.

[Слика на 27. страни]

Реклама на градском аутобусу у Барбадосу, за јавно предавање „Кнез мира“

[Слика на 27. страни]

Мој брат Бенет испред мисионарског дома