Трагање за достојнима у Кенији

КЕНИЈА је земља богата природним лепотама. Ову дивну земљу красе бујне шуме, огромне простране равнице, ужарене пустиње и планине прекривене снегом. Она је станиште за више од милион гнуа и угрожених носорога. Могу се видети и велика крда жирафа док прелазе преко пашњака.

У изобиљу има и летећих створења, од моћних орлова, који се дижу небу под облаке, до мноштва шарених птица певачица које својим веселим мелодијама пружају складан звук. И ко може да не опази слонове и лавове? Призори и звуци Кеније су незаборавни.

Поред свега овога, постоји другачији звук који се чује широм ове лепе земље. То је звук хиљада гласова који говоре о поруци наде (Исаија 52:7). Ови гласови допиру до људи из више од 40 племена и језика. У овом смислу је Кенија и земља духовне лепоте.

Људи у Кенији углавном су религиозни и желе да разговарају о духовним стварима. Упркос томе, показало се да је изазов пронаћи људе за разговор, јер Кенија, као и многе друге земље, пролази кроз промене.

Тешки економски услови присилили су многе да промене свој начин живота. Жене, које су по традицији радиле у кући, сада су у канцеларијама или дуж путева продају воће, поврће, рибу и плетене корпе. Мушкарци дуго и напорно раде покушавајући да својим породицама пруже оно основно. Чак и деца, држећи у рукама кутије пуне печеног кикирикија и куваних јаја, иду улицама и продају ову робу. А исход тога је да је током дана само мало људи код куће. Зато је било неопходно да се објавитељи добре вести о Краљевству прилагоде.

Скупштине Јеховиних сведока су саветоване да се више усредсреде на људе који су ван својих домова, на оне који обављају своје дневне активности, као и на своје пријатеље, рођаке, пословне људе и колеге с посла. Браћа су се одазвала и говорила су људима где год би их нашла (Матеј 10:11). Да ли се овај труд о ширењу исплатио? Да, јесте! Погледај неке примере.

 Рођаци су наши најприснији ближњи

Главни град Кеније, Најроби, има око три милиона становника. У источном делу града живео је један пензионисани мајор који је гајио одбојност према Јеховиним сведоцима мада је, на његов ужас, његов син био Сведок. Једног фебруара је овај мајор у пензији путовао 160 километара до свог сина у Раседној долини, у граду Накуру. Док је био тамо син му је дао поклон — књигу Спознање које води до вечног живота. a Отац ју је прихватио и отишао.

Када се вратио кући, мајор је књигу дао својој жени која је почела да је чита не схватајући да су је објавили Јеховини сведоци. Полако је библијска истина почела да утиче на њено срце, тако да је мужу причала о ономе што је читала. Из радозналости је и он почео да чита књигу. Када су опазили ко је издавач, схватили су да им није речена истина о Јеховиним сведоцима. Ступили су у контакт с локалним Сведоцима и започели с библијским студијем. Сами су разумели из књиге да је нехришћански користити или продавати дуван (Матеј 22:39; 2. Коринћанима 7:1). Без оклевања су уништили све цигарете из своје продавнице. Након неколико месеци испунили су услове за некрштене објавитеље и убрзо су били крштени на једном обласном конгресу.

Смеће доноси благо

У неким деловима главног округа настају села у којима се настанило стотине хиљада људи. Ту су редови кућа саграђених од блата, дрвета, металних отпадака или од табли таласастог лима. Када по фабрикама нема посла, људи се сналазе. Радници јуа кали (на свахили језику „жестоко сунце“) пате се на отвореном сунцу правећи сандале од старих гума или петролејке од бачених лименки. Други пребирају по гомилама смећа и контејнерима тражећи новине, лименке и флаше за рециклажу.

Може ли смеће да донесе благо? Може! Један брат се присећа: „Један јак и запуштен човек, грубог изгледа, с великом пластичном врећом пуном старих новина и часописа дошао је до наше конгресне дворане. Након што ми се представио као Вилијам, питао је: ’Да ли имате најновије бројеве Куле стражаре?‘ Био сам врло опрезан питајући се шта смера. Када сам му показао пет примерака часописа, погледао је сваки и рекао: ’Узећу их све.‘ Изненађен, отишао сам у собу и вратио се с књигом Ти можеш заувек да живиш у рају на земљи. b Показао сам му слику раја и објаснио да ми бесплатно с људима проучавамо Библију. Онда сам му предложио: ’Вилијаме, зашто не дођеш сутра па да почнемо да проучавамо?‘ И баш је тако урадио!

„Једне недеље је дошао први пут на састанак. Тог дана сам држао јавно предавање. Када је Вилијам ушао унутра, брзо је погледом прелетео по публици, угледао ме на подијуму и као метак излетео напоље. Касније сам га питао зашто је то урадио. Стидљиво је одговорио: ’Људи су били превише чисти. Унервозио сам се.‘

„Како је Вилијам напредовао са студијем, библијска истина је почела да мења  његов живот. Окупао се, ошишао, обукао чисту и уредну одећу и ускоро је био редован на састанцима. Када је изашла књига Спознање које води до вечног живота почели смо да је проучавамо. У међувремену је одржао два говора у Теократској школи службе и постао је некрштени објавитељ. Био сам сав усхићен када сам му изразио добродошлицу као свом духовном брату када се крстио на Дану посебног састанка.“

Где је Вилијам први пут увидео вредност часописа Куле стражаре? „Нашао сам нека издања међу баченим новинама у смећу.“ Да, он је пронашао благо на невероватан начин!

Сведочење на радном месту

Да ли увек пазимо на прилике за неформално сведочење на радном месту? Џејмс, старешина у једној скупштини из Најробија, упознао је библијску истину на тај начин. Због тога је постао вешт у коришћењу ове методе да достигне друге. На пример, једном приликом је Џејмс видео једног радника како улази у канцеларију и носи беџ „Исус спасава“. По узору на јеванђелизатора Филипа, Џејмс га је питао: „Да ли у ствари знаш шта значе те речи?“ (Дела апостолска 8:30). Ово питање је покренуло леп разговор. Започет је библијски студиј и човек се касније крстио. Да ли је Џејмс имао успеха и с другима? Нека он каже:

„Том и ја смо радили у истом предузећу. Често смо се возили заједно у радничком аутобусу. Једног јутра смо седели један до другог. Ја сам читао једну од наших књига, и држао сам је тако да је и Том могао да баци око на њу. Баш као што сам се надао, то га је заинтересовало и ја сам му радо позајмио своју књигу. Био је врло импресиониран оним што је прочитао и сложио се да има библијски студиј. Сада су он и његова жена крштени Сведоци.“

Џејмс наставља: „Често се за време паузе за ручак воде занимљиви разговори. Тада сам, у различито време, упознао Ефраима и Валтера. Обојица су знали да сам Сведок. Ефраим је желео да разуме зашто према Јеховиним сведоцима постоји толико непријатељство. Валтер је имао питања о разликама између Сведока и других религија. Обојица су били прилично задовољни библијским одговорима које сам им дао и пристали су да имају библијски студиј. Ефраим је брзо напредовао. С временом су се он и његова жена предали Јехови. Он сада служи као старешина, а његова жена као општи пионир. Валтер је, међутим, наишао на тако јако противљење да је бацио своју књигу за проучавање. Ипак, пошто сам био истрајан, поново смо почели да проучавамо. И он данас има предност да служи као старешина.“ Све у свему, 11 особа су постале прави хришћани јер је Џејмс уграбио прилике да им сведочи неформално на свом радном месту.

Најневероватнији исход

У малом селу на обали језера Викторија, пријатељи и рођаци су се окупили на једној сахрани. Међу ожалошћенима је био и један старији Сведок. Он је пришао учитељици која се звала Доли и објаснио јој стање мртвих и Јеховину намеру да заувек отклони смрт. Запазивши њену повољну реакцију, он ју је уверио: „Када се вратите у ваш град, један од наших  мисионара ће вас посетити и поучити Библији.“

Долин град је трећи град по величини у Кенији. У то време тамо су служила само четири мисионара. Овај старији брат заправо није обавестио ниједног мисионара да посети Доли. Он је само имао потпуно уверење да ће се то догодити. И тако се и догодило! За кратко време, једна мисионарка је срела Доли и започела студиј с њом. Доли је сада крштена, њена ћерка је укључена у Теократску школу службе, а два сина су такође крштена. Чак је имала ту радост да присуствује Школи пионирске службе.

Брига око пораста

Због нагласка на неформалном сведочењу омогућено је хиљадама у Кенији да чују добру вест. Сада је у овом делу од свеопште важности запослено преко 15 000 објавитеља и прошле године је више од 41 000 особа било на Меморијалу Христове смрти. Широм Кеније је број присутних на састанцима често дупло већи од броја објавитеља. Због тога постоји потреба за више Дворана Краљевства.

Дворане Краљевства се граде и у већим градовима и у забаченим подручјима. Једна од њих је у удаљеном Самбуру, око 320 километара североисточно од Најробија. Године 1934. град је добио име Маралал што на самбуру језику значи „блистав“, пошто је кров од таласастог лима, ту први пут употребљен, сијао на сунцу. Шездесет две године касније у Маралалу је саграђена једна друга зграда с кровом од таласастог лима. И она „блиста“ и „светлуца“ зато што је локално место за право обожавање.

Петнаест објавитеља се на диван начин трудило да сагради прву Дворану Краљевства у овом забаченом делу Кеније. Новца је било мало, па су браћа морала да се ослоне на домаћи материјал. Зидове су направили од црвене земље овлажене водом и чврсто збијене између усправних стубова. Зидове су поравнали и измалтерисали крављим изметом и пепелом, што је пружило тврд заштитни слој који траје годинама.

Да би набавили стубове за зграду, браћа су добила дозволу да секу дрвеће. Али најближа шума је била око 10 километара далеко. Браћа и сестре су морали да пешаче до шуме, секу дрвеће, поткрешу га и носе назад на градилиште. Једном, док су се браћа враћала из шуме, зауставила их је полиција, која је тврдила да им дозвола не важи. Полиција је рекла једном специјалном пиониру да је ухапшен због сече дрвећа. Једна сестра која је била добро позната у друштву и полицији, рекла је: „Ако ухапсите нашег брата, мораћете да ухапсите све нас, пошто смо сви секли дрвеће!“ Полиција их је затим све пустила.

Због дивљих животиња било је опасно ићи у шуму. Једног дана нека сестра је оборила дрво. Кад је оно ударило о земљу, видела је животињу како је скочила и отрчала. Због блеска жутомрке боје она је помислила да је то само импала, али је по траговима видела да је то био лав! Упркос таквој опасности, браћа су завршила дворану и она стоји као „блистави“ извор хвале Јехови.

Први фебруар 1963. био је значајан дан у теократској историји Кеније. Тог дана је отворена прва канцеларија подружнице, само једна соба од 7,4 квадратна метра. Двадесет пети октобар 1997. био је други значајни дан у теократској историји Кеније — посвећење новог бетелског комплекса од 7 800 квадратних метара! Тај завршени пројекат је био величанствени врхунац трогодишњег преданог рада. Волонтери из 25 нација претворили су блатњаво, мочварно земљиште од 3,2 хектара у прелепу околину сличну врту за нове објекте подружнице, који примају 80 чланова бетелске породице.

Имамо пуно разлога да се радујемо ономе што је Јехова урадио за свој народ. Хвала му што покреће срца својих слугу да се прошире и појачају потрагу за достојнима у Кенији, па је тако чине земљом духовне лепоте.

[Фуснота]