Животна прича

Јехова ме је подржавао током свих мојих дана

ИСПРИЧАО ФОРЕСТ ЛИ

Полиција нам је управо запленила грамофоне и библијску литературу. Други светски рат пружио је противницима изговор да новог врховног гувернера Канаде подговоре да активност Јеховиних сведока прогласи незаконитом. Догодило се то 4. јула 1940.

НЕЗАСТРАШЕНИ оним што нам се управо догодило, узели смо још више литературе с места где смо је чували и наставили с проповедањем. Увек ћу се сећати татиних речи које је изговорио том приликом: „Ми не стајемо тако лако. Јехова нам је заповедио да проповедамо.“ Тада сам био енергични десетогодишњак. Али чак и данас, татина одлучност и ревност за службу још увек су стални подсетник како наш Бог Јехова пружа подршку својим лојалнима.

Кад нас је следећи пут полиција зауставила не само што нам је узела литературу већ је и тату одвела у затвор, тако да је мајка остала сама с четворо деце. То се догодило у септембру 1940. у Саскачивену. Убрзо након тога истерали су ме из школе, јер сам следио своју библијски школовану савест и нисам поздрављао заставу нити сам певао државну химну. Пошто сам са школовањем наставио путем дописне школе имао сам прилагодљив распоред и више сам учествовао у делу проповедања.

Године 1948. стигао је позив за пионире, пуновремене слуге Јеховиних сведока, да се преселе на источну обалу Канаде. Тако сам отишао да бих пионирио у Халифаксу (Нова Шкотска), као и у Кејп Волфу (на острву Принц Едвард). Следеће године сам прихватио позив да две недеље радим у подружници Јеховиних сведока у Торонту.  Ове две недеље су прерасле у више од шест драгоцених година службе. Онда сам упознао Мирну, која је имала исту љубав према Јехови, тако да смо се венчали децембра 1955. Настанили смо се у Милтону (Онтарио) и убрзо је тамо била формирана нова скупштина. Подрум наше куће постао је Дворана Краљевства.

Жеља да проширимо нашу службу

У годинама које су уследиле постали смо родитељи шесторо деце, која су брзо дошла једно за другим. Наша ћерка Миријам је била прва. Затим су дошли Шармен, Марк, Анет, Грант и на крају Глен. Често бих се вратио с посла и затекао их како седе на поду око камина, а Мирна им чита из Библије објашњавајући им библијске догађаје и усађујући у њихова срца истинску љубав за Јехову. Захваљујући њеној подршци пуној љубави, сва наша деца су још у младим годинама доста научила о Библији.

Ревност мог оца за службу оставила је неизбрисив траг у мом уму и срцу (Пословице 22:6). Тако, када су 1968. све породице Јеховиних сведока биле позване да се преселе у Средњу и Јужну Америку да помогну око дела проповедања, наша породица је желела да се одазове на тај позив. Тада су наша деца имала од 5 до 13 година, и нико од нас није знао ни реч шпанског. Следећи упутства која су нам дата, отпутовао сам у неколико земаља да испитам какви су услови за живот. Када сам се вратио, као породица смо уз молитву разматрали наше могућности и одлучили да се преселимо у Никарагву.

Служење у Никарагви

До октобра 1970. били смо у нашем новом дому и за само три недеље сам добио мало учешће на скупштинском састанку. Мучио сам се с мојим врло оскудним шпанским и на крају говора сам закључио позвавши целу скупштину у наш дом на сервезу у суботу у 9.30 ујутру. Хтео сам да кажем сервисио, што је реч за службу на терену, али сам их у ствари све до једнога позвао на пиво. Учење језика је заиста био изазов!

У почетку сам писао презентацију и испробавао је док не дођем до врата. Рекао бих: „С књигама добијате и бесплатан библијски студиј.“ Један човек који је прихватио понуду рекао је касније да је морао да долази на наше састанке како би схватио шта сам покушавао да му кажем. Овај човек је постао Јеховин сведок. Како је очигледно да је Бог тај који чини да се семе истине развија у понизним срцима, баш као што је то и апостол Павле признао! (1. Коринћанима 3:7).

 Након отприлике две године проведене у главном граду Манагви, замољени смо да се преселимо у јужни део Никарагве. Тамо смо сарађивали са скупштином у Ривасу и са оближњим изолованим групама заинтересованих особа. Педро Пења, један верни старији Сведок, ишао је са мном у посете овим групама. Једна група била је смештена на вулканском острву на језеру Никарагва, где је била само једна породица Јеховиних сведока.

Иако је ова породица имала сасвим мало у материјалном погледу, стварно се напрезала да покаже захвалност за нашу посету. Те вечери када смо стигли за нас је већ био спремљен оброк. Остали смо недељу дана, а многи други драги људи који су волели Библију поделили су с нама своју храну. Били смо узбуђени када је на јавном библијском предавању у недељу била присутна 101 особа.

Мислим да се снага Јеховине подршке манифестовала када је једном другом приликом требало да посетимо групу заинтересованих особа у планинама близу границе с Костариком. На дан када је требало да пођемо, Педро је дошао по мене, али сам ја лежао у кревету због маларије. „Не могу да идем Педро“, рекао сам. Ставивши руку на моје чело одговорио је: „Имаш високу температуру, али мораш да пођеш! Браћа чекају.“ А онда је упутио једну од најгорљивијих молитви које сам икада чуо.

Након ње сам рекао: „Иди, послужи се фреском (воћним соком). Ја ћу бити спреман за десетак минута.“ Две породице Сведока су живеле на подручју које смо посетили и изузетно су се бринуле за нас. Следећег дана смо ишли с њима у проповедање, иако сам још увек био слаб због температуре. Како нас је ојачало када смо у недељу на састанку у публици видели преко стотину људи!

Поново у покрету

Године 1975. родило се наше седмо дете Вон. Следеће године смо из финансијских разлога морали да се вратимо у Канаду. Није било лако напустити Никарагву, јер смо истински осетили снагу Јеховине подршке током нашег боравка тамо. До времена када је требало да одемо, преко 500 особа с нашег скупштинског подручја је присуствовало састанцима.

Једном ранијом приликом, када смо наша ћерка Миријам и ја били наименовани као специјални пионири у Никарагви, Миријам ме је питала: „Тата, ако дође време да мораш да се вратиш у Канаду, да ли би ми дозволио да останем овде?“ Пошто уопште нисам намеравао да напуштам Никарагву, одговорио сам: „Па, наравно!“ Зато је, када смо отишли, Миријам остала да би наставила са својом пуновременом службом. Касније се удала за Ендруа Рида. Године 1984. похађали су 77. разред Гилеада, мисионарске школе Јеховиних сведока, која је тада била у Бруклину (Њујорк). Миријам сада служи са супругом у Доминиканској републици, и испуњава своју жељу коју су јој усадили изврсни мисионари у Никарагви.

У међувремену су татине речи: „Ми не стајемо тако лако“ још увек гореле у мом срцу. Зато смо се 1981, када смо сакупили довољно новца да се вратимо у Средњу Америку, поново преселили, али овог пута у Костарику. Док смо служили тамо били смо позвани да помогнемо око изградње њихових нових објеката подружнице. Међутим, 1985. нашем сину Гранту је била потребна медицинска интервенција, тако да смо се вратили у Канаду. Глен је остао у Костарики да ради на изградњи подружнице, док су Анет и Шармен служиле као специјални пионири. Ми који смо напустили  Костарику нисмо ни сањали да се нећемо вратити.

Суочавање с несрећом

Седамнаести септембар 1993. је освануо сјајан и сунчан. Наш најстарији син Марк и ја смо шиндром покривали кров. Радили смо један поред другог и причали о духовним стварима, као што нам је и био обичај. Некако сам изгубио равнотежу и скотрљао се с крова. Када сам дошао к свести све што сам могао да видим била су јака светла и људи обучени у белом. Било је то трауматолошко одељење болнице.

Због онога што Библија каже, моја прва реакција је била: „Не крв, не крв!“ (Дела апостолска 15:28, 29). Како је умирујуће било када сам чуо Шарменин глас: „Не брини тата. Сви смо ту.“ Касније сам сазнао да су доктори видели моја медицинска документа и није дошло до питања употребе крви. Сломио сам врат и био сам потпуно парализован, нисам чак могао ни да дишем сам.

Пошто сам био непокретан било ми је потребно више него икада да ме Јехова подржи. Због трахеотомије која је извршена да би се убацила респираторна цевчица био ми је блокиран пролаз ваздуха до гласних жица. Нисам могао да говорим. Људи су морали да ми читају са усана да би разумели шта сам покушавао да кажем.

Трошкови су се брзо нагомилали. Моја жена и нека моја деца су били у пуновременој служби, па сам се питао да ли ће морати напустити ту службу како би се постарали за финансијске одговорности. Међутим, Марк је успео да добије посао који му је за само три месеца помогао да покрије већину тих трошкова. Тако су сви могли да остану у пуновременој служби осим моје супруге и мене.

Стотине разгледница и писама из шест различитих земаља прекрило је зидове моје болничке собе. Јехова ми је заиста пружао подршку. Скупштина је такође помогла мојој породици тако што је за њих обезбеђивала оброке током пет и по месеци колико сам био на одељењу интензивне неге. Свакога дана је неки хришћански старешина проводио поподне са мном читајући ми из Библије и библијских публикација и причајући ми охрабрујућа искуства. Двоје из моје породице су са мном припремали сваки скупштински састанак, тако да никада нисам пропустио важну духовну храну.

Док сам још увек био у болници, направљена је припрема да присуствујем Дану посебног састанка. Болничко особље је уредило да главна медицинска сестра и техничар иду са мном на цели дан. Каква  је радост била да будем опет са својом хришћанском браћом и сестрама! Никада нећу заборавити стотине њих који су стајали у реду и чекали да ме поздраве.

Одржавање духовности

Отприлике годину дана након несреће, вратио сам се кући својој породици иако ми је и даље била нон-стоп потребна медицинска нега. Посебно опремљен комби омогућује ми да одем на састанке, које ретко кад пропуштам. Ипак, морам да признам да ми је потребна одлучност. Откад сам код куће могу да присуствујем свим обласним конгресима.

Напокон, у фебруару 1997. успео сам да делимично проговорим. Неке од мојих медицинских сестара с цењењем слушају док им преносим своју наду темељену на Библији. Једна од њих ми је прочитала целу књигу Jehovah’s Witnesses — Proclaimers of God’s Kingdom, као и друге публикације Watch Tower-а. Дописујем се с људима уз помоћ штапа који користим за рад на компјутеру. Иако је овакво куцање врло досадно, награђујуће је то што могу и даље да будем укључен у службу.

Много патим због нервних болова. Али чини ми се да осећам неко олакшање кад с другима делим библијску истину или када је слушам. С времена на време учествујем у уличном сведочењу са супругом, која ми пружа подршку и која уместо мене објашњава онда када ми затреба помоћ. Неколико пута сам успео да служим као помоћни пионир. То што служим као хришћански старешина пружа ми осећај радости, поготово кад ми браћа приђу на састанцима или ме посете код куће и када могу да им помогнем и охрабрим их.

Морам да признам да је лако пасти у депресију. Зато, кад год се осећам поражено, одмах се молим за радост. Дан и ноћ се молим да ме Јехова и даље подржава. Нечије писмо или посета увек ме развеселе. А и читањем Куле стражаре и Пробудите се! пуним ум изграђујућим мислима. Понекад ми их медицинске сестре читају. Од како се несрећа догодила, седам пута сам с касета одслушао читање целе Библије. Ово су неки од различитих начина на које ми Јехова пружа подршку (Псалам 41:4, NW).

Околности које су се у мом случају промениле пружиле су ми доста времена да медитирам о томе како нас наш Велики Учитељ Јехова школује за живот. Даје нам тачно спознање своје воље и намере, смисаону службу, савет о тајни породичне среће и разборитост да знамо шта да чинимо у недаћама. Јехова ме је благословио верном и дивном женом. Моја деца ме такође лојално подупиру и радостан сам што су сва у пуновременој служби. Заправо, 11. марта 2000. наш син Марк и његова жена Алисон дипломирали су у 108. разреду школе Гилеад и додељени су у Никарагву. Супруга и ја смо успели да присуствујемо свечаном уручивању диплома. Могу истински да кажем да ми је несрећа променила живот, али не и срце (Псалам 127:3, 4).

Захваљујем Јехови на мудрости коју је дао да бих могао да пренесем на своју породицу духовно наслеђе које сам примио. Ојачан сам и охрабрен док гледам своју децу како служе свом Створитељу са ставом сличним ставу мог оца, који је рекао: „Ми не стајемо тако лако. Јехова нам је заповедио да проповедамо.“ И заиста, Јехова је подржао и мене и моју породицу током свих наших дана.

[Слика на 24. страни]

Са оцем, мојом браћом и сестром код аута који смо користили током пионирских дана. Ја сам десно

[Слика на 26. страни]

Са супругом Мирном

[Слика на 26. страни]

Недавна слика наше породице

[Слика на 27. страни]

Још увек сведочим путем писама