Павле организује пружање помоћи светима

ДУХОВНИ интереси су од првенственог значаја за праве хришћане. Ипак, њима је важна и брига о физичкој добробити других. Они се често старају за оне који доживљавају тешкоће. Братска љубав мотивише хришћане да помогну суверницима којима је то потребно (Јован 13:34, 35).

Љубав према духовној браћи и сестрама покренула је апостола Павла да организује сакупљање прилога међу скупштинама у Ахаји, Галатији, Македонији и у области Азије. Зашто је то било неопходно? Како је био организован програм пружања помоћи? Какав је био одзив? И зашто треба ми да будемо заинтересовани за оно што се догодило?

Ситуација у јерусалимској скупштини

Након Пентекоста 33. н. е., Јевреји и прозелити са свих страна који су постали ученици на Пентекост, остали су неко време у Јерусалиму да науче више о правој вери. Где је било неопходно, суобожаваоци су радо помагали тако што су поделили трошкове тог продуженог боравка (Дела апостолска 2:7-11, 41-44; 4:32-37). Друштвени немири су довели до даљњих потреба док су јеврејски националисти подстрекавали на побуну и насиље руље. Међутим, да ниједан Христов следбеник не би остао гладан храна се свакодневно давала удовицама којим је то било потребно (Дела апостолска 6:1-6). Ирод је навалио да прогони скупштину, а средином 40-их н. е. Јудом је харала глад. Што се тиче Исусових ученика резултат свега тога према Павловим речима биле су ’патње‘, ’невоље‘ и „отимање [њихове] имовине“ (Јеврејима 10:32-34; Дела апостолска 11:27–12:1).

Око 49. н. е., ситуација је још увек била озбиљна. Стога, након договора да се Павле усредсреди на проповедање незнабошцима, Петар, Јаков и Јован су га охрабривали да ’има на уму сиромашне‘. Павле је настојао да ради на томе (Галатима 2:7-10).

Организовање сакупљања прилога

Павле је надзирао фонд за сиромашне хришћане у Јудеји. Отприлике 55. н. е., рекао је Коринћанима: „Што се тиче сакупљања које је за свете, као што сам наложио галатијским скупштинама, тако чините и ви. Сваког првог дана у недељи нека свако од вас у својој кући ставља нешто на страну и сакупља, према својим могућностима... [Затим] кога год препоручите писмима, њих ћу послати да однесу ваш љубазни дар у Јерусалим“ (1. Коринћанима 16:1-3). Годину  дана касније Павле је рекао да су Македонија и Ахаја учествовале. И, када је приход био послат у Јерусалим, изгледа да је присуство делегата из области Азије било показатељ да су скупштине из тог подручја такође дале прилог (Дела апостолска 20:4; 2. Коринћанима 8:1-4; 9:1, 2).

Ни на кога није био вршен притисак да да̂ више него што може. Уместо тога, у питању је била ствар изједначавања тако да би сваки вишак могао да ублажи недостатак међу светима у Јерусалиму и Јудеји (2. Коринћанима 8:13-15). „Нека свако учини како је одлучио у свом срцу“, рекао је Павле, „не нерадо нити од морања, јер Бог воли веселог даваоца“ (2. Коринћанима 9:7).

Апостол је Коринћанима пружио добар разлог за великодушност. Исус је ’постао сиромашан због њих, да би они постали богати‘ духовно (2. Коринћанима 8:9). Наравно да је требало да опонашају његов несебичан дух. Штавише, пошто их је Бог обогатио за „сваку врсту великодушности“, прикладно је да и они помажу у подмиривању потреба светих (2. Коринћанима 9:10-12).

Став учесника

Можемо пуно научити о добровољном давању ако осмотримо став оних који су у првом веку учествовали у програму пружања помоћи за свете. То сакупљање прилога је било и више од само помагања сиромашним обожаваоцима Јехове. То је значило да је постојала братска веза између јеврејских и нејеврејских хришћана. Давање и прихватање прилога значило је јединство и пријатељство између нејевреја и Јевреја. Они су делили и духовне и материјалне ствари (Римљанима 15:26, 27).

Павле можда није првобитно позвао македонске хришћане да учествују — и они сами били су веома сиромашни. Међутим, они су ’веома усрдно молили за предност да дају‘. Запази, чак иако су доживљавали „велике кушње под невољом“, они су радосно давали „преко својих стварних могућности“! (2. Коринћанима 8:1-4). Изгледа да је њихов велики испит укључивао и оптужбе да проповедају религију која је незаконита за Римљане. Дакле, разумљиво је што су били саосећајни према својој јудејској браћи, која су доживљавала сличне тешкоће (Дела апостолска 16:20, 21; 17:5-9; 1. Солуњанима 2:14).

Иако је Павле користио првобитну ревност Коринћана за сакупљање прилога да би охрабрио Македонце, одушевљење у Коринту је спласло. Сада је апостол наводио великодушност Македонаца да би мотивисао Коринћане. Он је сматрао да је потребно да их подсети да је време да доврше оно што су почели пре годину дана. Шта се догодило? (2. Коринћанима 8:10, 11; 9:1-5).

Тит је започео са сакупљањем у Коринту, али је највероватније дошло до проблема који су спречили његове напоре. Након што је разговарао с Павлом у Македонији, Тит се вратио с још двојицом да би ојачао скупштину у Коринту и завршио са сакупљањем. Неки су можда инсинуирали да Павле покушава да искористи Коринћане. Вероватно је због тога послао три човека да заврше са сакупљањем и препоручио сву тројицу. „Избегавамо да нам ико нађе замерку у вези с тим обилним прилогом за који треба да  се побринемо“, рекао је Павле. „Јер ’чинимо поштене припреме, не само пред Јеховом, него и пред људима‘“ (2. Коринћанима 8:6, 18-23; 12:18).

Достављање прилога

До пролећа 56. н. е., приложени новац је био спреман да се однесе у Јерусалим. Павле је ишао с делегацијом коју су изабрали они што су дали прилог. У Делима апостолским 20:4 стоји: „Пратили су га Сопатер, син Пира из Верије, Солуњани Аристарх и Секунд, и Гај из Дерве, и Тимотеј, и Тихик и Трофим из области Азије.“ Очигледно је међу њима био и Лука који је могао да заступа хришћане из Филипа. Дакле најмање деветорица мушкараца ишли су на овај задатак.

„Свеукупна сакупљена сума мора да је била позамашна“, каже научник Дитер Ђиорђи „иначе залагање на крају, укључујући и Павла и тако пуно делегата, не би вредело толиких невоља или трошкова.“ Ова група није постојала само безбедности ради већ такође и да се Павле заштити од било какве оптужбе о непоштењу. Они који су били послати представљали су нејеврејске скупштине пред светима у Јерусалиму.

Пловећи од Коринта до Сирије, требало је да делегација стигне у Јерусалим до Пасхе. Међутим, вести о завери да се Павле убије довеле су до промене планова (Дела апостолска 20:3). Можда су његови непријатељи желели да га убију док би он био на мору.

Павле је био забринут због других ствари. Пре него што је кренуо, он је написао хришћанима у Риму да се моле да ’буде избављен од неверника у Јудеји и да се његова служба која је за Јерусалим покаже као прихватљива за свете‘ (Римљанима 15:30, 31). Иако би свети без сумње примили прилоге с дубоком захвалношћу, Павле је можда био забринут због невоље коју би његов долазак могао изазвати међу Јеврејима уопште.

Апостол је сасвим сигурно на уму имао сиромашне. Иако Писмо не говори када је прилог био предан, сам тај чин је унапредио јединство и омогућио је нејеврејским хришћанима да покажу својим јудејским суобожаваоцима захвалност за духовно богатство које су примили од њих. Павлово појављивање у храму недуго након што је стигао у Јерусалим изазвало је побуну и довело до његовог хапшења. Али, то му је на крају омогућило да сведочи владарима и краљевима (Дела апостолска 9:15; 21:17-36; 23:11; 24:1–26:32).

Наши прилози данас

Од првог века много се тога променило — али не и основна начела. Хришћани су исправно информисани о финансијским потребама. Прилоге намењене онима у оскудици треба да дају добровољно, мотивисани љубављу према Богу и ближњима (Марко 12:28-31).

Мере пружања помоћи које су биле предузете у корист светих из првог века показују да расподела прилога мора да буде добро организована и спроведена на крајње поштен начин. Наравно, Јехова Бог је свестан потреба, и чини припреме за своје слуге тако да они упркос тешкоћама могу наставити са учествовањем у преношењу добре вести о Краљевству другима (Матеј 6:25-34). Ипак, сви ми можемо учинити свој део, какво год да је наше финансијско стање. На тај начин, ’ко има много, неће имати превише, и ко има мало, неће имати премало‘ (2. Коринћанима 8:15).