Животна прича

Били смо тим

ИСПРИЧАЛА МЕЛБА БАРИ

Дана 2. јула 1999, мој супруг и ја смо били на једном великом скупу Јеховиних сведока, по ко зна који пут за наших 57 година брака. На том обласном конгресу на Хавајима Лојд је у петак држао закључни говор. Одједном је колабирао. Упркос свим напорима да му повратимо свест, умро је. a

КОЛИКО су ми само вредела хришћанска браћа и сестре на Хавајима који су се окупили око мене и помогли ми да преживим ову трагедију! Лојд је утицао на живот многих од њих, као и многих других широм света.

Сада, скоро две године након његове смрти, размишљам о нашим драгоценим годинама које смо провели заједно — многе од њих на страној мисионарској додели, као и у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину (Њујорк). Такође се присећам моје младости у Сиднеју (Аустралија) и изазова с којима смо се Лојд и ја суочили да бисмо се венчали почетком Другог светског рата. Ипак, дозволите ми да вам прво испричам како сам постала Сведок и како сам упознала Лојда давне 1939.

Како сам постала Сведок

Џејмс и Хенриета Џоунс били су моји брижни родитељи, пуни љубави. Имала сам само 14 година када сам 1932. завршила школу. Свет је тада био усред велике економске кризе. Почела сам да радим како бих помогла породици која је укључивала и моје две млађе сестре. За неколико година, имала сам добро плаћен  посао на ком сам надгледала неколико других младих жена.

У међувремену, 1935, мајка је прихватила библијску литературу од неког од Јеховиних сведока и убрзо је била уверена да је пронашла истину. Ми остали смо мислили да је полудела. Међутим, једнога дана сам видела брошуру Где су мртви? и тај наслов ме је привукао. Тако сам кришом читала брошуру. То је била прекретница! Одмах сам почела да идем с мамом на један састанак који се одржавао средином недеље, а звао се Модел студиј. Брошура под насловом Модел студиј — на крају је било три брошуре — имала је питања и одговоре као и стихове који су подупирали одговоре.

Отприлике у то време, априла 1938, Џозеф Ф. Ратерфорд, представник светске централе Јеховиних сведока, посетио је Сиднеј. Његово јавно предавање је било прво ком сам присуствовала. Требало је да се одржи у сиднејској Градској кући, али противници су успели да учине да нам коришћење тог места буде отказано. Уместо тога, говор је одржан на много већем месту, сиднејском Спортском стадиону. Пошто је противљење повећало публицитет било је присутно негде око 10 000 особа, што је запањујућ број када се узме у обзир то да је у Аустралији тада било само 1 300 Сведока.

Кратко после тога, први пут сам учествовала у служби — и то без икакве обуке. Када је наша група стигла на подручје за проповедање особа која је предводила рекла ми је: „Она тамо кућа је твоја.“ Била сам толико нервозна да сам, када је госпођа отворила врата, питала: „Извините, колико има сати?“ Ушла је у кућу, погледала колико је сати, изашла и рекла ми. То је било то. Вратила сам се у кола.

Међутим, нисам одустајала, и убрзо сам редовно другима преносила поруку о Краљевству (Матеј 24:14). Марта 1939, симболизовала сам своје предање Јехови крштењем у кади код наше најближе комшинице, Дороти Хачингс. Пошто није било браће, ускоро су ми после крштења дате скупштинске одговорности које се обично додељују хришћанским мушкарцима.

У то време смо састанке обично одржавале у приватним кућама, али смо за јавна предавања изнајмљивале дворану. Један леп млади брат из Бетела, наше подружнице, дошао је у нашу малу скупштину да одржи говор. Имао је још један, мени тада непознат разлог због ког је дошао — да види мене. Ето тако сам упознала Лојда.

Упознавање с Лојдовом породицом

Ускоро сам желела да служим Јехови пуновремено. Међутим, када сам поднела молбу за пионирску службу (пуновремено дело проповедања), питали су ме да ли бих волела да служим у Бетелу. Тако сам септембра 1939, истог месеца када је почео Други светски рат, постала члан бетелске породице у Стратфилду, предграђу Сиднеја.

У децембру 1939, путовала сам на Нови Зеланд на конгрес. Пошто је Лојд био с Новог Зеланда и он је ишао. Путовали смо истим бродом и тако смо се боље упознали. Лојд се постарао да упознам његове родитеље и сестре на том конгресу у Велингтону и касније код њихове куће у Крајстчерчу.

Забрана нашег дела

У суботу, 18. јануара 1941, службеници комонвелта довезли су се до канцеларије подружнице у пет-шест црних лимузина да би нам конфисковали имовину. Пошто сам радила у малој пријавници на улазној капији Бетела, прва сам их видела. Око 18 сати раније обавештени смо о забрани, тако да смо скоро сву литературу и архиву склонили из подружнице. Следеће  недеље је пет чланова наше бетелске породице, укључујући и Лојда, одведено у затвор.

Знала сам да је тој браћи у затвору била најпотребнија духовна храна. Да бих помогла Лојду, одлучила сам да му пишем „љубавна писма“. Почињала сам у стилу који се очекује од једног таквог писма, а онда бих преписала читаве чланке Куле стражаре и потписала се као његова драга. После четири и по месеца Лојд је ослобођен.

Венчање и наставак службе

Године 1940, Лојдова мајка је посетила Аустралију и он јој је рекао да размишља о браку. Она га је одвраћала од тога зато што је изгледало да предстоји крај система ствари (Матеј 24:3-14). Он је такође споменуо те намере својим другарима, али и они су га сваки пут одговарали од женидбе. На крају, једнога дана у фебруару 1942. Лојд ме је — с још четири Сведока који су се обавезали да ће чувати тајну — кришом одвео до матичара те смо се венчали. Тада у Аустралији није постојала припрема да Јеховини сведоци венчавају.

Иако нам није било дозвољено да као брачни пар наставимо с бетелском службом, питали су нас да ли бисмо желели да идемо у специјалну пионирску службу. Радосно смо прихватили доделу у једну варошицу по имену Вага Вага. Наше дело проповедања је још увек било забрањено, а нисмо имали ни финансијску помоћ, зато смо стварно морали да бацимо наше бреме на Јехову (Псалам 55:23).

Возили смо по пољима бицикл за двоје и сретали дивне људе с којима смо дуго разговарали. Није баш било много оних који су прихватили библијски студиј. Међутим, један власник радње је толико ценио дело које смо обављали да нас је сваке седмице снабдевао воћем и поврћем. Након што смо провели шест месеци у Вага Ваги, позвани смо да се вратимо у Бетел.

 Бетелска породица је у мају 1942. напустила објекат у Стратфилду и преселила се у приватне куће. Отприлике су се сваких пар недеља селили из куће у кућу како их не би открили. Када смо се Лојд и ја вратили у Бетел у августу, придружили смо им се на једној од тих локација. У то време наша додела је била да радимо у једној од илегалних штампарија које су биле основане. Коначно је јуна 1943. укинута забрана нашег дела.

Припрема за службу на страној додели

Априла 1947. дато нам је да попунимо молбу за похађање Библијске школе Гилеад Watchtower-а, која се налазила у Јужном Лансингу (Њујорк, САД). У међувремену нам је било додељено да посећујемо скупштине у Аустралији како бисмо их духовно јачали. После неколико месеци, примили смо позив да похађамо 11. разред Гилеада. Имали смо три недеље да средимо ствари и да се спакујемо. У децембру 1947. оставили смо породицу и пријатеље и кренули у Њујорк с још 15 њих из Аустралије који су били позвани у исти разред.

Тих неколико месеци у Гилеад школи је пролетело и добили смо мисионарску доделу у Јапан. Пошто је било потребно време да средимо папире за Јапан, Лојду је опет додељено да служи као путујући надгледник Јеховиних сведока. Скупштине које је требало да посећујемо протезале су се од Лос Анђелеса па све до мексичке границе. Пошто нисмо имали кола сваке седмице су нас с пуно љубави Сведоци превозили од једне скупштине до друге. То подручје које је обухватала та огромна покрајина сада сачињавају три енглеске и три шпанске области, а свака од тих области се састоји од око десет покрајина!

Изненада смо, октобра 1949, били на путу за Јапан на једном преуређеном војном транспортном броду. Један крај брода је био намењен за мушкарце, а други за жене и децу. Само дан пре него што смо стигли у Јокохаму, задесио нас је тајфун. Он је очигледно прочистио ваздух, јер када је сунце изашло следећег дана, 31. октобра, могли смо видети планину Фуџи у свој њеној лепоти. Каква величанствена добродошлица на нашој новој додели!

Рад с Јапанцима

Како смо се приближавали доку, угледали смо стотину црнокосих људи. ’Какво бучно мноштво!‘ помислили смо када смо чули буку која је страшно одзвањала. Сви су носили дрвене кломпе које су клопарале по дрвеном пристаништу. Након што смо преноћили у Јокохами, ухватили смо воз за Кобе, нашу мисионарску доделу. Тамо је Дон Хаслет, наш школски друг из Гилеада који је стигао у Јапан неколико месеци раније, изнајмио кућу за мисионарски дом. Била је то лепа, велика кућа на спрат у америчком стилу — потпуно ненамештена!

Да бисмо направили нешто на чему ћемо спавати, секли смо високу траву у дворишту и стављали је на под. Тако је почео наш мисионарски живот, само са оним што смо имали у пртљагу. Набавили смо мале пећи на угаљ, познате као хибачи, да бисмо се грејали и кували. Једне вечери, Лојд је пронашао мисионаре Персија и Илму Излуб, у бесвесном стању. Отворио је прозоре да уђе мало свежег и хладног ваздуха и тако им се вратила свест. Ја сам се исто једном онесвестила док сам кувала на пећи на угаљ. Требало је мало времена да се навикнемо на неке ствари!

Учење језика је имало приоритет, те смо месец дана по 11 сати дневно учили јапански. После тога смо кренули у службу с једном или две записане реченице за почетак. Већ првог дана када сам кренула, упознала сам једну љупку госпођу по имену Мијо Такаги, која ме је љубазно примила. Током накнадних посета, мучиле смо се уз помоћ јапанско-енглеског речника све док нисмо започеле један добар библијски студиј. Године 1999,  када сам присуствовала посвећењу проширених објеката подружнице у Јапану, поново сам видела Мију, као и много других драгих особа с којима сам проучавала. Прошло је педесет година, а они су још увек ревни објавитељи Краљевства који чине оно што могу да би служили Јехови.

У Кобеу је 1. априла 1950. око 180 особа присуствовало Меморијалу Христове смрти. На наше изненађење, следећег јутра се појавило 35 њих да би учествовало у служби на терену. Сваки мисионар је повео по троје или четворо од ових нових особа са собом у службу. Станари нису разговарали са мном — с једним странцем који слабо разуме језик — него с Јапанцима који су посетили Меморијал, а који су били са мном у служби. Тим разговорима није било краја, а ја појма нисам имала о чему причају. Срећна сам што могу да кажем да су неки од тих нових особа напредовали у спознању и до дан-данас наставили с проповедањем.

Многе предности и доделе

Били смо на нашој мисионарској додели у Кобеу све до 1952, када смо додељени у Токио где је Лојду поверено да надгледа подружницу. С временом су га његове доделе одвеле кроз цео Јапан и у друге земље. Касније ми је, на једној од својих посета Токију, Натан Х. Нор из светске централе рекао: „Узгред, да те питам да ли знаш где ће твој супруг ићи на следеће зонско путовање? У Аустралију и на Нови Зеланд.“ Затим је рекао: „И ти можеш исто да идеш, али ако сама платиш пут.“ Како сам била узбуђена! На крају крајева, прошло је девет година од кад смо отишли од куће.

Брзо смо послали једно кратко писмо нашој породици. Моја мајка ми је помогла да купим карту. Лојд и ја смо били заокупљени нашим доделама тако да нисмо имали довољно новца да бисмо посетили наше породице. Тако је ово био одговор на моје молитве. Као што и претпостављате, мајка је била пресрећна што ме види. Рекла је: „Па, сад ћу штедети да бисте могли поново да дођете за три године.“ Растали смо се с тим у мислима, али нажалост преминула је следећег јула. Како ће дивно бити када поново будем уједињена с њом у новом свету!

Све до 1960. мисионарско дело је било моја једина додела, али тада сам примила писмо у ком је стајало: „Од овог датума твоја додела ће бити да переш и пеглаш веш за целу бетелску породицу.“ Наша породица је тада имала само десетак људи, тако да сам могла да обављам овај посао и поред своје мисионарске доделе.

Године 1962. наша кућа у јапанском стилу је срушена и следеће године је на том месту саграђен један нови петоспратни бетелски дом. Било ми је додељено да помажем младој, новој браћи у Бетелу да своје собе одржавају у уредном стању и да их очисте за собом. По обичају, дечаци у Јапану нису поучавани да раде нешто у кући. Акценат је стављан на световно образовање, а њихове мајке су радиле све уместо њих. Убрзо су схватили да ја нисам њихова мајка. С временом су многи од њих напредовали и преузимали нове, одговорне задатке у организацији.

Једног јако топлог летњег дана, једна студенткиња Библије је обилазила наше објекте и видела ме како рибам туш кабине. Рекла је: „Молим вас реците оном ко вас плаћа  да бих ја волела да платим једну девојку да дође овамо и да ради тај посао за вас.“ Објаснила сам јој да сам, премда ценим њену љубазност, и више него спремна да учиним све што ми се додели да радим у Јеховиној организацији.

Негде у то време, Лојд и ја смо примили позив да похађамо 39. разред Гилеада! Каква је само предност била да 1964, са 46 година, поново идемо у ту школу! Течај је био посебно припремљен да помогне онима који су служили у подружницама да извршавају своје одговорности. После десетомесечног течаја, поново смо додељени у Јапан. До тог времена је тамо било преко 3  000 објавитеља Краљевства.

Пораст је био у таквом замаху да је до 1972. тамо било преко 14 000 Сведока, те је саграђен један нови четвороспратни објекат подружнице у Нумазу, јужно од Токија. Из наших зграда смо имали импресиван поглед на планину Фуџи. На новој огромној ротационој преси сваког месеца се штампало преко милион часописа на јапанском језику. Али на видику је била једна промена за нас.

Крајем 1974. Лојд је добио писмо из централе Јеховиних сведока у Бруклину у ком су га позвали да служи у Водећем телу. Прво сам помислила: ’Па, то је то. Пошто је Лојд имао небеску наду, а ја земаљску, у сваком случају бисмо се пре или касније раздвојили. Можда Лојд треба да иде у Бруклин без мене.‘ Али убрзо сам променила мишљење и драге воље сам марта 1975. отишла с Лојдом.

Благослови у централи

Иако је Лојд био у Бруклину, његово срце је у великој мери било на јапанском подручју, и увек је причао искуства која смо доживели тамо. Али сада су се пружиле прилике да проширимо нашу службу. Последње 24 године свог живота, Лојд је углавном провео као зонски надгледник, што је подразумевало путовање по целом свету. Неколико пута сам га и ја пратила на тим путовањима.

То што сам посећивала нашу хришћанску браћу у другим земљама помогло ми је да разумем под каквим условима многи од њих живе и раде. Никада нећу заборавити лик десетогодишње Ентелије, девојчице коју сам упознала у северној Африци. Волела је Божје име и сваки пут је пешачила по сат и по на хришћанске састанке. Упркос тешком прогонству од своје породице, предала се Јехови. Када смо посетили њену скупштину, тамо је постојала само једна слаба сијалица окачена изнад говорникових бележака — иначе је то место за састанке било потпуно мрачно. У свој тој тами, било је задивљујуће чути како браћа и сестре предивно певају.

Један истакнути догађај у нашем животу збио се децембра 1988. када смо Лојд и ја били међу делегатима на Обласном конгресу „Божји пут живота“ у Куби. Како смо само били задивљени када смо видели колико су браћа и сестре захвални и радосни због тога што их је посетио неко из централе у Бруклину! Имам тако много успомена на сусрете с драгим особама које ревно изражавају хвалу Јехови.

У дому с Божјим народом

Иако је моја домовина Аустралија, заволела сам све људе где год ме је Јеховина организација слала. Тако је било у Јапану и сада када сам више од 25 година у Сједињеним Државама примећујем да је и овде исто тако. Када сам изгубила супруга, нисам помислила да се вратим у Аустралију него да останем овде у бруклинском Бетелу где ме је Јехова доделио.

Имам преко 80 година. После 61 године у пуновременој служби, још увек сам спремна да служим Јехови где год он види да је подесно. Он је заиста добро бринуо о мени. Високо ценим више од 57 година током којих сам делила живот с драгим сапутником који је волео Јехову. Верујем да ће нас Јехова и даље благосиљати и знам да неће заборавити наше дело и љубав коју смо показали према његовим имену (Јеврејима 6:10).

[Фуснота]

[Слика на 25. страни]

С мајком 1956.

[Слика на 26. страни]

С Лојдом и групом јапанских објавитеља почетком 1950-их

[Слике на 26. страни]

С мојом првом студенткињом Библије у Јапану, Мијом Такаги, почетком 1950. и 1999. године

[Слика на 28. страни]

С Лојдом у служби с часописима у Јапану