Црквени оци — поборници библијске истине?

Без обзира на то да ли се изјашњаваш као хришћанин или не, твоје схватање о Богу Библије, схватање о Исусу и хришћанству може бити знатно под утицајем ових људи. Један од њих је назван Златоусти, други Велики. Заједно су описани као „највећа оличења Христовог живота“. Ко су ти људи? То су древни религиозни мислиоци, писци, теолози и филозофи који су умногоме обликовали данашњу „хришћанску“ мисао — црквени оци.

„БИБЛИЈА није у потпуности Божја реч“, тврди грчки православни професор религиозних студија, Деметрије Ј. Константел. „Свети дух који открива реч Божју не може се ограничити само на странице једне књиге.“ Који је други могући поуздани извор божанског откривења? Константел у својој књизи Understanding the Greek Orthodox Church тврди: „Света традиција и Свето писмо сматрају се различитим странама истог новчића.“

Учења и записи црквених отаца спадају у саму срж те „свете традиције“. Они су били уважени теолози и „хришћански“ филозофи који су живели између другог и петог века н. е. Међутим, колико су утицали на развој савремене „хришћанске“ мисли? Да ли су се у свом учењу држали Библије? Шта треба да буде чврст темељ хришћанске истине за неког следбеника Исуса Христа?

Историјска позадина

Средином другог века н. е., они који су се изјашњавали као хришћани бранили су своју веру против римских прогонилаца и јеретика. Међутим, била је то ера у којој се могло чути превише теолошких гласова. Религиозне дебате у погледу Исусовог „божанства“ и природе и деловања светог духа нису створиле расцепе само у интелектуалној сфери. Жестока неслагања и непоправљиве поделе око „хришћанске“ доктрине прошириле су се и на политичке и друштвене сфере, каткад стварајући немире, побуну, грађанске сукобе, па чак и рат. Историчар Пол Џонсон пише: „[Отпало] хришћанство је настало у збрци, контроверзама и расколу и тако се и наставило... Централно и источно Средоземље у првом и другом веку A.D. било је преплављено бескрајним мноштвом религиозних идеја, које су се бориле да се прошире... Тако је од почетка било много  варијанти хришћанства које су имале мало тога заједничког.“

Током те ере почели су да ничу писци и мислиоци који су сматрали да је неопходно да се „хришћанска“ учења тумаче филозофском терминологијом. Да би задовољили образоване пагане који су се били недавно обратили на „хришћанство“, ови религиозни писци су се много ослањали на ранију грчку и јеврејску литературу. Почевши с Јустином Мучеником (око 100-165. н. е.) који је писао на грчком, они који су се издавали за хришћане постали су све компликованији у свом стапању с филозофским наслеђем грчке културе.

Овај тренд је довео до настанка списа једног грчког аутора из Александрије, Оригена (око 185-254. н. е.). Његова расправа О принципима била је први систематски покушај да се главне доктрине „хришћанске“ теологије објасне терминима грчке филозофије. Никејски сабор (325. н. е.), на ком је покушано да се објасни и утврди Христово „божанство“, био је прекретница која је дала нови подстрек тумачењу „хришћанске“ догме. Тај сабор је обележио почетак ере током које ће свеопшти црквени сабори настојати да дефинишу догму чак још прецизније.

Писци и говорници

Еусебије из Цезареје, који је писао у време првог Никејског сабора, здружио се с царем Константином. За мало више од 100 година након Никеје, теолози, од којих је већина писала на грчком, у дугој и жестокој дебати дефинисали су оно што ће постати истакнута доктрина хришћанског света — Тројство. Међу њима је главни био Атанасије, један упоран александријски епископ, и тројица црквених вођа из Кападокије у Малој Азији — Василије Велики, његов брат Григорије из Нисе и њихов пријатељ Григорије из Назијанза.

Писци и проповедници су у то доба достигли висок степен елоквенције. Григорије из Назијанза и Јован Хризостом (у преводу Златоусти) на грчком, као и Амброзије из Милана и Августин из Хипона на латинском били су ненадмашни оратори, мајстори најпоштованије и најпопуларније врсте уметности њиховог доба. Најутицајнији писац тог времена био је Августин. Његове теолошке расправе дубоко су обликовале данашњу „хришћанску“ мисао. Јероним, најзначајнији човек од пера тог доба, био је понајвише заслужан за превод Библије латинска Вулгата са изворних језика.

Међутим, важна су ова питања: да ли су се ови црквени оци тесно држали Библије? да ли су се у свом поучавању чврсто држали надахнутог Писма? да ли су њихови записи сигурна водиља ка тачном спознању Бога?

Учења Бога или учења људи?

Недавно је грчки православни митрополит Методије Писидијски написао књигу The Hellenic Pedestal of Christianity (Хеленистички темељ хришћанства) како би показао да грчка култура и филозофија представљају основу савремене „хришћанске“ мисли. У тој књизи он без устезања признаје: „Скоро сви  угледни црквени оци сматрали су грчке елементе изузетно кориснима те их позајмили из грчке класичне антике и користили их како би разумели и тачно изразили хришћанске истине.“

Примера ради, осмотри замисао да Отац, Син и свети дух сачињавају Тројство. Многи црквени оци су после Никејског сабора постали загрижени тринитарци. Њихови списи и излагања били су пресудни у претварању Тројства у изузетно важну доктрину хришћанског света. Међутим, да ли се Тројство налази у Библији? Не. Одакле су га онда црквени оци узели? A Dictionary of Religious Knowledge запажа да многи кажу да је Тројство „искривљено учење позајмљено од паганских религија и накалемљено на хришћанску веру“. А дело The Paganism in Our Christianity признаје: „Порекло [Тројства] је у потпуности паганско“ a (Јован 3:16; 14:28).

Узми у обзир и учење о бесмртности душе, веровање да неки део човека живи након смрти тела. Опет су црквени оци били ти преко којих је овај појам уведен у религију у којој такво учење уопште није постојало. Библија јасно показује да душа може умрети: „Душа која згреши она ће умрети“ (Језекиљ 18:4). Шта је био темељ веровања црквених отаца у бесмртност душе? „Хришћански концепт о нематеријалној души коју је створио Бог и улио је у тело приликом зачећа како би човек оживео, у потпуности је производ дугог развитка хришћанске филозофије. Ориген на истоку и Св. Августин  на западу били су ти који су одредили душу као неку неопипљиву супстанцију као и филозофски концепт о њеној природи... [Августинова] доктрина је... била много дужна (укључујући и неке недостатке) неоплатонизму“, каже New Catholic Encyclopedia. А часопис Presbyterian Life каже: „Бесмртност душе је грчко гледиште које је настало у древним мистериозним култовима, а које је обрадио филозоф Платон.“ b

Чврст темељ хришћанске истине

Након и овог само кратког испитивања историјског оквира деловања црквених отаца, као и порекла њихових учења, на месту је да се питамо: да ли своја веровања искрени хришћанин треба да темељи на учењима црквених отаца? Нека нам одговори Библија.

Прва ствар је да је и сам Исус Христ искључио употребу религиозне титуле „отац“, рекавши: „Никога на земљи не зовите својим оцем, јер је један ваш Отац, онај који је на небесима“ (Матеј 23:9). Употреба израза „отац“ да би се означила нека религиозна личност јесте нехришћанска и небиблијска. Писана Божја Реч је завршена око 98. н. е. списима апостола Јована. Зато прави хришћани не морају да гледају ни на једног човека као на извор надахнутог откривења. Они пазе да не ’обезвреде Божју реч‘ људским предањем. Допустити да људска предања заузму место Божје Речи јесте смртоносно у духовном погледу. Исус је упозорио: „Ако... слепац води слепца, обојица ће пасти у јаму“ (Матеј 15:6, 14).

Да ли је хришћанину потребно било какво откривење осим Божје речи која се налази у Библији? Не. Библијска књига Откривење упозорава на додавање било чега надахнутом извештају: „Ако ко овоме нешто дода, Бог ће њему додати невоље које су записане у овом свитку“ (Откривење 22:18).

Хришћанска истина је утеловљена у писаној Божјој Речи, Библији (Јован 17:17; 2. Тимотеју 3:16; 2. Јованова 1-4). Тачно разумевање не зависи од светске филозофије. Што се тиче људи који су покушали да људском мудрошћу објасне Божје откривење, прикладно је поновити питања апостола Павла: „Где је мудрац? Где писмозналац? Где расправљач овог система ствари? Зар није Бог мудрост света учинио лудом?“ (1. Коринћанима 1:20).

Поред тога, права хришћанска скупштина је „стуб и упориште истине“ (1. Тимотеју 3:15). Надгледници у њој чувају чистоћу свог поучавања спречавајући да се увуче било какво загађење у доктринарном погледу (2. Тимотеју 2:15-18, 25). Они чувају скупштину од ’лажних пророка, лажних учитеља и разорних секти‘ (2. Петрова 2:1). Након смрти апостола, црквени оци су дозволили да ’заводљиви надахнути изрази и учења демона‘ ухвате корена у хришћанској скупштини (1. Тимотеју 4:1).

Последице овог отпадништва су очигледне у данашњем хришћанском свету. Његова веровања и поступци су веома далеко од библијске истине.

[Фусноте]

 [Оквир⁄Слика на 18. страни]

КАПАДОКИЈСКИ ОЦИ

„Православна црква... има посебно дивљење према писцима из четвртог века, а нарочито према онима које назива ’три Велика хијерарха‘, а то су Григорије из Назијанза, Василије Велики и Јован Хризостом“, наводи писац Калист који је монах. Да ли су ти црквени оци своја учења темељили на надахнутим списима? Што се тиче Василија Великог, књига The Fathers of the Greek Church наводи: „Његови рукописи показују да је целог живота био привржен Платону, Хомеру, историчарима и реторичарима и да су они засигурно утицали на његов стил... Василије је остао ’Грк‘.“ Иста ствар је и с Григоријем из Назијанза. „Црква би своју победу и надмоћ по његовом мишљењу најбоље показала ако би у потпуности усвојила традицију класичне културе.“

Што се тиче ове тројице, професор Панајотис К. Христо пише: „Иако су повремено упозоравали на ’филозофију и празну превару‘ — како би били у духу са заповешћу Новог завета — истовремено су горљиво изучавали филозофију и с њом повезане дисциплине, па чак и друге саветовали да их и они изучавају.“ Јасно је да су ти црквени учитељи научавали да Библија није довољна да би подржала њихове идеје. Да ли њихово тражење ослонца у другом ауторитету значи да су њихова учења била страна Библији? Апостол Павле је упозорио јеврејске хришћане: „Не дајте да вас заведу разна и туђа учења“ (Јеврејима 13:9).

[Извор]

© Archivo Iconografico, S.A./CORBIS

[Оквир⁄Слика на 20. страни]

КИРИЛО ИЗ АЛЕКСАНДРИЈЕ—КОНТРОВЕРЗНИ ЦРКВЕНИ ОТАЦ

Једна од најконтроверзнијих личности међу црквеним оцима јесте Кирило из Александрије (око 375-444. н. е.). Црквени историчар, Ханс фон Кампенхаузен описује га као „догматичног, насилног и препреденог, претенциозног због величине свог позива и достојанства своје службе“, и додаје да „никада ништа није сматрао исправним уколико му то није користило у подупирању његове моћи и власти... Никада није био депримиран због бруталности и бескрупулозности својих метода“. Док је био епископ у Александрији, Кирило је користио подмићивање, клевету и увреду да би свргнуо епископа у Константинопољу. Сматра се одговорним за то што је 415. н. е. брутално убијена славна Хипатија која је била познати филозоф. Што се тиче Кирилових теолошких записа, Кампенхаузен каже: „Он је увео праксу решавања питања о веровањима не само на темељу библијске истине већ и на основу одговарајућих цитата и збирки цитата признатих ауторитета.“

[Слика на 19. страни]

Јероним

[Извор]

Garo Nalbandian