Једнотомна Библија

У ПРАВЉЕЊУ Библија̂ рани хришћани су били први који су користили кодекс — књигу, а не свитак. Међутим, они нису одмах почели с производњом једног увеза који би у себи садржавао све библијске књиге. Значајан корак ка све већој производњи једнотомних Библија начинио је у шестом веку Флавије Касиодор.

Флавије Магнус Аурелије Касиодор рођен је отприлике између 485. и 490. н. е. у богатој породици у Калабрији, на јужном крају данашње Италије. Живео је током бурног периода италијанске историје када су полуострво прво окупирали Готи, а затим Византијци. Када је имао негде око 60 или 70 година, Касиодор је подигао манастир Виваријум и библиотеку близу свог дома у Сквилачеу (Калабрија).

Брижљиви издавач Библије

Касиодорова примарна брига била је како обзнанити Библију. „По мишљењу Касиодора“, пише историчар Питер Браун, „сву латинску књижевност требало је концентрисати на обзнањивање Писма. Сва помоћна средства раније коришћена за проучавање и преписивање класичних текстова требало је искористити у сврху разумевања Писма и његовог вештог преписивања. Попут неког новоформираног планетарног система, требало је да се латинска култура као целина врти у орбити око огромног сунца Божје Речи.“

Касиодор је у манастиру Виваријум скупио преводиоце и граматичаре да би проверили целу Библију и организовали сав посао око уређивања. То је поверио само неколицини учених људи. Када би претпоставили да је у питању писарска грешка требало је да избегавају брза редиговања. Ако би се појавило питање везано за граматику, већи ауторитет је требало дати древним библијским манускриптима него признатој латинској употреби. Касиодор је наложио: „Специфичност граматике... мора се сачувати, јер текст, који је познат као надахнут, не може бити подложан неправилностима... Библијски начини изражавања, метафоре и идиоми морају се сачувати, чак иако су чудни за латинске стандарде, а тако и ’хебрејски‘ облици властитих имена“ (The Cambridge History of the Bible).

Кодекс Грандиор

Преписивачима у манастиру Виваријум је било наложено да произведу барем три засебна издања Библије на латинском језику. Једно од тих издања, у девет томова, вероватно је садржавало Старолатински текст, превод који се појавио крајем другог века. Друго издање је садржавало латинску Вулгату, коју је Јероним завршио отприлике почетком петог века. Треће издање, кодекс Грандиор, што значи „већи кодекс“ узет је од три библијска текста. Код ова задња два издања све библијске књиге су биле спојене у један том.

Изгледа да је Касиодор био први који је произвео једнотомне Библије на  латинском, називајући их пандекта. a Вероватно је увидео колико је практично да све библијске књиге буду у једном увезу, чиме би се елиминисало споро освртање на неколико свезака.

Од јужне Италије до Британских острва

Убрзо након Касиодорове смрти (вероватно око 583. н. е.) почело је путовање кодекса Грандиора. Верује се да је у то време део виваријумске библиотеке био пренесен у латеранску библиотеку у Риму. Англо-саксонски опат Кеолфрит је 678. године по повратку из Рима понео кодекс са собом на Британска острва. Тако је кодекс доспео у два манастира у Вирмуту и Џару, којим је управљао Кеолфрит (данашња Нортумбрија, Енглеска).

Мора да је Касиодорова једнотомна Библија фасцинирала Кеолфрита и његове монахе, које је вероватно привукла њена лака употреба. Тако су за само неколико деценија произвели још три комплетне једнотомне Библије. Једини преживели примерак ових Библија је огромни манускрипт кодекс Амијатинус. Он има 2 060 страна од телеће коже, а свака је формата 51 са 33 центиметра. Од корица до корица је 25 центиметара дебео и тежи преко 34 килограма. То је најстарија комплетна једнотомна Библија на латинском која још увек постоји. Еминентни библичар 19. века Фентон Џ. А. Хорт пронашао је овај кодекс 1887. године. Хорт је коментарисао: „Чак и за савременог посматрача ово чудо од [манускрипта] оставља импресију скоро достојну страхопоштовања.“

Повратак за Италију

Изворни кодекс Грандиор који је наручио Касиодор данас је изгубљен. Али његов англо-саксонски потомак, латински кодекс Амијатинус, након свог завршетка пошао је натраг за Италију. Пред саму смрт Кеофрит је одлучио да се врати у Рим. Понео је са собом један од његова три библијска манускрипта на латинском као поклон папи Гргуру II. Кеофрит је умро на путу 716. у Лангру (Француска). Али његова Библија је наставила путовање с групом путника. Кодекс је на крају прикључен библиотеци манастира Маунт Амијата, у средњој Италији, по чему је он и добио име кодекс Амијатинус. Године 1782. манускрипт је пренесен у библиотеку Медичи-Лоренцо у Фиренци (Италија) где остаје и даље један од најдрагоценијих поседа библиотеке.

Како је кодекс Грандиор утицао на нас? Од времена Касиодора, преписивачи и штампачи су показивали све већу наклоност према издавању једнотомних Библија. Све до данас, Библија у оваквом облику олакшала је људима да је консултују и да тако у свом животу извуку корист из њене снаге (Јеврејима 4:12).

[Фуснота]

[Мапа на 29. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Пут кодекса Грандиора

Манастир Виваријум

Рим

Џаро

Вирмут

Пут кодекса Амијатинуса

Џаро

Вирмут

Маунт Амијата

Фиренца

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слике на 30. страни]

горе: кодекс Амијатинус лево: приказ Јездре у кодексу Амијатинусу

[Извор]

Библиотека Медичи-Лоренцо, Фиренца