Пређи на садржај

Пређи на садржај

Снагу и радост имамо јер приањамо уз Јеховин пут

Снагу и радост имамо јер приањамо уз Јеховин пут

Животна прича

Снагу и радост имамо јер приањамо уз Јеховин пут

ИСПРИЧАО ЛУИЂИ Д. ВАЛЕНТИНО

„То је пут, идите њим“, саветује Јехова (Исаија 30:21). Од свог крштења, пре 60 година, циљ ми је био да следим овај савет. Поставио сам га још раније због примера мојих родитеља, имиграната из Италије, који су се 1921. године настанили у Кливленду (Охајо, САД). Тамо су подигли троје деце — мог старијег брата Мајка, млађу сестру Лидију и мене.

РОДИТЕЉИ су испитивали различите религије, али су на крају одустали разочарани. А онда је једног дана 1932. тата слушао неку радио-емисију на италијанском. Емитовали су је Јеховини сведоци и тати се свидело оно што је чуо. Писао је за још информација, па нас је тако посетио један Сведок Италијан из седишта Јеховиних сведока у Бруклину (Њујорк). Након живог разговора који је трајао до зоре родитељи су били уверени да су пронашли праву религију.

Тата и мама су почели да посећују хришћанске састанке и свој дом отворили за путујуће надгледнике. Иако сам био још дечак, ови људи су ме водили са собом у проповедање и подстакли ме на размишљање о пуновременом служењу Јехови. Један од тих посетилаца био је Кери В. Барбер, сада члан Водећег тела Јеховиних сведока. Након кратког времена, фебруара 1941, крстио сам се у 14. години, а 1944. сам почео да служим као пионир у Кливленду. Мајк и Лидија су такође пошли на пут библијске истине. Мајк је служио Јехови до своје смрти, а Лидија је уз свог мужа Харолда Вајднера 28 година била у путујућој служби. Данас служе као специјалне пуновремене слуге.

Затвор продубљује моју решеност да прионем

Почетком 1945. завршио сам у Чиликотском федералном затвору у држави Охајо, јер сам због своје на Библији школоване савести поступио у складу са Исаијом 2:4, где се говори о прекивању мачева у раонике. Једно време су затворске власти дозвољавале Сведоцима у затвору да имају само нешто мало од библијске литературе Јеховиних сведока. Међутим, у помоћ су притекли Сведоци из једне оближње скупштине. Понекад би побацали неколико публикација по пољима близу затвора. Следећег јутра су затвореници, док су вођени на своја радна места, тражили ове публикације и онда их некако уносили у затвор. У време када сам ја стигао у затвор било је дозвољено да имамо више литературе. Па ипак, научио сам више него икада да ценим духовну храну коју Јехова обезбеђује — то је лекција које се још увек сећам сваки пут кад примим ново издање Куле стражаре или Пробудите се!

Након неког времена дозволили су нам да у затвору одржавамо скупштинске састанке, али онима који нису били Сведоци приступ је био забрањен. Па ипак су неки затворски службеници и други затвореници тајно присуствовали, а неколико њих је чак прихватило истину (Дела апостолска 16:30-34). Посете брата А. Х. Макмилана биле су извор неизмерне утехе. Увек нас је уверавао да време које проводимо у затвору није узалудно, јер се тиме припремамо за наше будуће задатке. Тај драги старији брат дирнуо ми је срце и продубио моју решеност да ходим Јеховиним путем.

Налазим сапутника

Други светски рат се завршио, капије затвора су се отвориле и ја сам поново почео с пионирењем, с пуновременом службом. Али 1947. мој отац је умро. Да бих издржавао породицу, запослио сам се и обучио се и за масера — што је вештина која ће ми помоћи током тешког периода с којим ћемо се моја супруга и ја суочити неких 30 година касније. Али не идем по реду. Дозволите ми прво да вам испричам о својој жени.

Једног поподнева 1949. док сам био у Дворани Краљевства зазвонио је телефон. Подигао сам слушалицу и чуо неки слатки глас како каже: „Зовем се Кристина Генчур. Јеховин сведок сам. Преселила сам се у Кливленд да бих пронашла посао и желим да се прикључим некој скупштини.“ Наша Дворана Краљевства је била далеко од места где је она живела, али ми се свидео њен глас па сам је упутио на нашу дворану и охрабрио је да дође те недеље — на дан када је требало да држим јавно предавање. У недељу сам први стигао у Дворану Краљевства, али непозната сестра се још није појавила. Током говора стално сам гледао према улазу, али нико није дошао. Следећег дана сам је позвао и она је рекла да су јој још увек непознате аутобуске линије. Зато сам се понудио да се нађемо да јој све то лепо објасним.

Сазнао сам да су се њени родитељи, имигранти из Чехословачке, почели дружити са Истраживачима Библије након што су прочитали брошурицу Где су мртви? Они су се крстили 1935. Године 1938. Кристинин отац је постао слуга групе (сада је то председавајући надгледник) у скупштини Јеховиних сведока у Клајмеру (Пенсилванија, САД), а 1947. Кристина се крстила у својој 16. години. Брзо сам се заљубио у ову лепу, духовно настројену сестру. Венчали смо се 24. јуна 1950. и од тада је Кристина мој верни партнер, увек вољна да на прво место стави интересе Божјег Краљевства. Захвалан сам Јехови што је овај вредан сапутник пристао да свој живот придружи мом (Пословице 31:10).

Велико изненађење

Првог новембра 1951. почели смо заједно да пиониримо. Две године касније, на конгресу у Толеду (Охајо), браћа Хјуго Ример и Алберт Шродер говорили су једној групи пионира заинтересованој за мисионарску службу. И ми смо били међу њима. Били смо охрабрени да наставимо с пионирењем у Кливленду, али већ следећег месеца доживели смо велико изненађење — стигао је позив да присуствујемо 23. разреду Библијске школе Гилеад Watchtower-а, која је почињала у фебруару 1954!

Док смо возили ка школи Гилеад, која је тада била у Јужном Лансингу (Њујорк), Кристина је била толико нервозна да ми је нон-стоп говорила: „Успори!“ Рекао сам јој: „Кристина, ако још успорим, потпуно ћемо стати.“ Међутим, након доласка брзо смо се осећали лагодно. Брат Натан Нор је пожелео добродошлицу нашој групи студената и повео нас у обилазак. Такође нам је објаснио како да штедимо воду и струју, наглашавајући да је штедљивост врлина када је реч о старању за интересе Краљевства. Тај нам се савет урезао у мисли. Још увек живимо по њему.

Лет за Рио

Ускоро смо дипломирали и 10. децембра 1954. у хладном Њујорку укрцали смо се на авион, узбуђени што летимо на нашу нову доделу у сунчани Рио де Жанеиро (Бразил). Питер и Били Карбело, још један пар мисионара, путовали су с нама. Требало је да лет траје 24 сата с кратким прекидима у Порторику, Венецуели и Белему у северном Бразилу. Међутим, због проблема с мотором, путовање је трајало 36 сати док испод нас нисмо угледали Рио де Жанеиро. Али какав величанствени поглед! Светла града блистала су попут ватрених дијаманата на баршунастом тепиху, а месечева сребрна светлост светлуцала је на водама залива Гванабара.

Неколико чланова бетелске породице чекало нас је на аеродрому. Након што су нас срдачно поздравили одвезли су нас у подружницу, и око три сата ујутру сручили смо се у кревет. Неколико часова касније звоно за буђење нас је подсетило да је наш први мисионарски дан започео!

Прва лекција

Ускоро смо научили једну важну лекцију. Једне вечери били смо у кући једне породице Сведока. Када смо хтели да се вратимо у подружницу домаћин се успротивио: „Не, не можете да одете; пада киша“, и инсистирао је да преноћимо. „Киша пада и тамо одакле смо дошли“, рекао сам одбацујући његове речи уз смех. И онда смо отишли.

Због планина око Рија кишница брзо нарасте и отиче у град, често проузрокујући поплаве. Ускоро смо газили кроз воду дубоку до колена. У близини подружнице улице су се претвориле у бесне реке дубоке до наших прса. Били смо скроз мокри када смо коначно стигли до Бетела. Следећег дана Кристина се осећала лоше и оболела је од трбушног тифуса, због чега је дуго времена била болешљива. Беспотребно је да кажем да је требало да као нови мисионари послушамо савет искусних локалних Сведока.

Први кораци у мисионарском и путујућем делу

Након овог незграпног старта једва смо чекали да започнемо с нашом службом проповедања. Читали смо презентацију на португалском свакоме кога би срели и чинило нам се да подједнако напредујемо. Један станар би рекао Кристини: „Вас разумем, али не могу да разумем њега“, показујући на мене. Други неки станар би рекао мени: „Разумем вас, али не њу.“ Ипак, били смо одушевљени што смо током тих првих неколико недеља успоставили више од 100 претплата на Кулу стражару. У ствари, неколико наших студената Библије крстило се током наше прве године у Бразилу пружајући нам тиме предукус тога колико ће плодна бити ова мисионарска додела.

Средином 1950-их многе скупштине у Бразилу нису имале редовне посете покрајинских надгледника због недостатка квалификоване браће. Зато ми је 1956. додељено покрајинско дело у држави Сао Пауло, мада сам још увек учио језик и још увек нисам био одржао јавно предавање на португалском.

Пошто прва скупштина коју смо посетили није две године имала посету покрајинског надгледника, свако је имао велика очекивања од јавног предавања. Да бих припремио тај говор исекао сам одломке из Куле стражаре на португалском и прилепио исечке на папир. Те недеље је Дворана Краљевства била препуна. Људи су чак седели на бини, ишчекујући велики догађај. Почео сам с говором, или боље речено с читањем. Повремено бих дигао поглед и на своје запрепашћење видео да се нико није померио, чак ни деца. Сви су пиљили у мене широм отворених очију. Помислио сам: „Мој Валентино, како се твој португалски побољшао! Ови људи те пажљиво слушају.“ Годинама касније када сам поново посетио ту скупштину, један брат који је био на тој првој посети рекао је: „Да ли се сећаш тог јавног предавања које си држао? Нисмо ни реч разумели.“ Признао сам да ни ја нисам нешто много разумео од тог говора.

Те прве године у покрајинском делу често сам читао Захарију 4:6. Речи ’не снагом, него духом мојим‘ подсећале су ме да је Јеховин дух био једини разлог што је дело Краљевства напредовало. И заиста је напредовало упркос нашим очигледним ограничењима.

Изазови и благослови дуж пута

Покрајинско дело значило је прелазити земљу теглећи писаћу машину, кутије с литературом, кофере и актенташне. Кристина је мудро нумерисала наш пртљаг да не би превидели неки комад док јуримо из једног аутобуса у други. Није било неуобичајено да аутобусом путујемо 15 сати блатњавим путевима да би стигли на следеће одредиште. Понекад смо били нарочито узрујани посебно када би се два аутобуса мимоилазила на климавом мосту, пролазећи тако близу да ни лист папира не би стао између њих. Такође смо путовали возом, бродом и на коњу.

Године 1961. почели смо да служимо у обласном делу, путујући од покрајине до покрајине уместо од скупштине до скупштине. Неколико вечери недељно приказивали смо филмове од Јеховине организације — сваки пут на различитим локацијама. Често смо морали да будемо брзи да би надмудрили локално свештенство које је покушавало да спречи ове пројекције. У једном граду свештеник је кињио једног власника хале како би отказао уговор који је направио с нама. Након неколико дана потраге нашли смо друго место, али никоме нисмо рекли и позивали смо свакога на првобитно место. Пре него што је програм почео, Кристина је отишла до те хале и оне који су желели да виде филм тихо усмерила на нову локацију. Те вечери је 150 људи видело филм који је имао одговарајући наслов Друштво Новог света у акцији.

Иако је путујуће дело у изолованим подручјима било понекад захтевно, понизна браћа која су живела тамо била су толико захвална за наше посете и тако гостољубива док су делила своје скромне домове с нама, да смо увек захваљивали Јехови што можемо да будемо с њима. Пријатељство с њима довело је до дирљивих благослова за нас (Пословице 19:17; Агеј 2:7). Како смо онда били жалосни што су се након 21 године колико смо служили у Бразилу наши мисионарски дани завршили!

Током кризе Јехова нам је показао пут

Године 1975. Кристина је била оперисана. Поново смо наставили с путујућим делом али се Кристинино здравље погоршало. Изгледало је да је најбоље да се вратимо у Сједињене Државе како би она примила лекарску помоћ. У априлу 1976. стигли смо на Лонг Бич у Калифорнији и остали с мојом мајком. Након што смо у иностранству живели две деценије, нисмо знали баш да се снађемо у тренутној ситуацији. Почео сам да се бавим масажом и тако смо се издржавали. Држава Калифорнија је обезбедила Кристини место у болници, али је тамо била сваким даном све слабија јер су доктори одбили да је лече без крви. Очајни, преклињали смо Јехову за вођство.

Једно поподне док сам био у служби запазио сам ординацију неког доктора и без размишљања ушао унутра. Иако се доктор спремао да оде кући увео ме је у своју канцеларију и разговарали смо два сата. Затим је рекао: „Ценим вашу службу као мисионара, и лечићу вашу жену бесплатно и без трансфузије крви.“ Нисам могао да верујем својим ушима.

Овај добри доктор, за ког се испоставило да је угледни специјалиста, пребацио је Кристину у болницу где је он радио и уз његову вешту бригу њено стање се брзо поправило. Како смо били захвални што нам је Јехова показао пут током тог тешког времена!

Нове доделе

Пошто је Кристина ојачала служили смо као пионири и имали ту радост да помогнемо неким особама на Лонг Бичу да постану Јеховини обожаваоци. Године 1982. замољени смо да радимо у покрајинском делу у Сједињеним Државама. Захваљивали смо Јехови сваки дан што нас је поново користио у путујућем делу — служби коју смо волели. Служили смо у Калифорнији а затим у Њу Ингланду, где је покрајина укључивала неколико португалских скупштина. Касније је обухватала и Бермудска острва.

Након четири окрепљујуће године добили смо нову доделу. Позвани смо да служимо као специјални пионири где ми желимо. Иако смо били жалосни што напуштамо путујуће дело, били смо одлучни да се посветимо нашој новој додели. Али где? У путујућем делу сам запазио да је португалској скупштини у Њу Бедфорду (Масачусетс) била потребна помоћ — зато смо отишли за Њу Бедфорд.

Када смо стигли скупштина нам је приредила велику забаву у знак добродошлице. Колико смо због тога осећали да смо жељени! Заплакали смо. Један млади пар с двоје мале деце љубазно нас је прихватио у свој дом док не нађемо стан. Јехова је заиста ову нашу доделу као специјалних пионира благословио изнад наших очекивања. Од 1986. помогли смо да четрдесетак особа у овом граду постану Сведоци. Они су наша духовна породица. Поред тога, радост ми је била и да посматрам како петорица локалне браће сазревају у брижне пастире стада. Било је то као да служимо на некој плодној мисионарској додели.

Када погледамо уназад радујемо се што смо служили Јехови од младости и истину учинили својим начином живота. Истина, године и слабост утичу на нас, али нам радост и снагу још увек даје то што приањамо уз Јеховин пут.

[Слика на 26. страни]

По доласку у Рио де Жанеиро

[Слика на 28. страни]

Наша духовна породица у Њу Бедфорду (Масачусетс)