Признање које води до духовног излечења

„ДОК ја ћутах сасахнуше кости моје од мог уздисања по вас дан. Јер ме рука твоја дан и ноћ тишташе те се осуши сок живота мога као на летњој припеци“ (Псалам 32:3, 4). Ове дирљиве речи одражавале су дубок емоционални бол који је осећао Давид, краљ древног Израела, бол који је нанео сам себи тиме што је уместо да призна, сакрио један озбиљан грех.

Давид је био човек изванредних способности. Био је храбар ратник, вешт државник, песник и музичар. Па ипак, он се није ослањао на своје способности већ на свог Бога (1. Самуилова 17:45, 46). Описан је као човек чије је срце било „цело према Јехови“ (1. Краљевима 11:4). Али један грех који је починио био је посебно вредан прекора и можда је он на њега алудирао у 32. Псалму. Разматрањем околности које су довеле до његовог греха можемо много научити. Разабраћемо замке које треба избегавати, а видећемо и потребу да признамо своје грехе како бисмо обновили свој однос с Богом.

Лојални краљ упада у грех

Израелска нација је била ангажована у једном војном походу против Амонаца, али Давид је био у Јерусалиму. Једне вечери је док се шетао кровом своје палате приметио лепу жену како се купа у оближњој кући. Није се савладавао и почео је да осећа пожуду за њом. Сазнавши да је то Витсавеја, жена Урије, једног његовог војника, Давид ју је позвао и с њом починио прељубу. С временом је Витсавеја Давиду послала поруку да је трудна (2. Самуилова 11:1-5).

Давид је био у клопци. Уколико би њихов грех био разоткривен, казна за обоје би била смрт (Левитска 20:10). Зато је смислио план. Урију, Витсавејиног мужа је позвао из борбе. Након што га је потанко испитао о рату, Давид је Урију послао да се врати кући. Надао се да ће због тога изгледати да је Урија отац Витсавејиног детета (2. Самуилова 11:6-9).

На Давидову жалост, Урија није отишао код своје жене. Рекао је да је за њега незамисливо да се врати кући док војска подноси недаће рата. Када је израелска војска била укључена у неки војни поход, мушкарци су се уздржавали чак и од сексуалних односа са сопственим женама. Морали су да остану церемонијално чисти (1. Самуилова 21:5). Давид је онда позвао Урију на оброк и напио га, али он опет није отишао својој жени. Уријино верно поступање је осудило Давидов велики грех (2. Самуилова 11:10-13).

Омча коју је Давид намакао себи сопственим грехом све више се стезала око његовог врата. Очајан, видео је само један излаз. Урију је послао назад у борбу с писмом за генерала војске, Јоава. Порука тог кратког писма била је јасна: „Наместите Урију где је најжешћи бој, па се одмакните од њега, да би га погодили и да би погинуо.“ Изгледало је да је моћни краљ потезом пера заметнуо трагове, шаљући Урију у смрт (2. Самуилова 11:14-17).

Чим је Витсавејин период туговања за мужем прошао, Давид ју је узео за жену.  Време је прошло и њихово дете се родило. Током свега овога, Давид ништа није рекао о својим гресима. Можда је пред самим собом покушавао да оправда своје поступке. Зар Урија није часно умро у бици као и други? Надаље, тиме што је одбијао да оде код своје жене зар није био непослушан свом краљу? ’Превртљиво срце‘ ће искористити било који разлог не би ли покушало да оправда грех (Јеремија 17:9; 2. Самуилова 11:25).

Погрешни кораци који воде до греха

Како је Давид, љубитељ праведности, могао толико да се сроза да почини прељубу и убиство? Очигледно је да је семе његовог греха било сејано током извесног времена. Можда се питамо зашто Давид није био са својим људима, да их подржи у војном походу против Јеховиних непријатеља. Напротив, он се одмарао у својој палати где су реалности ратовања биле предалеко да би потиснуле његову погрешну жудњу за женом једног верног војника. Данас је за праве хришћане заштита да са својим скупштинама буду активно укључени у духовне активности и да редовно учествују у делу јеванђелизирања (1. Тимотеју 6:12).

Израелском краљу је било заповеђено да направи примерак Закона и да га свакодневно чита. Библија наводи због чега: „Да би се научио бојати се Јехове, и поштовати и вршити све речи овога закона и све ове наредбе; да се срце његово не би подигло изнад браће његове, и да не би одступио од ових заповести ни на десно ни на лево“ (Поновљени закони 17:18-20). Врло је вероватно да Давид, у време када је починио ове озбиљне грехе, није следио ту заповест. Редован студиј и дубоко размишљање о Божјој Речи сигурно ће нам помоћи да у овим критичним временима будемо заштићени од неисправног поступања (Пословице 2:10-12).

Надаље, последња од Десет заповести изричито каже: „Не пожуди жене ближњега свога“ (Излазак 20:17). У време када је починио грех, Давид је већ имао велики број жена и конкубина (2. Самуилова 3:2-5). Али то га није спречило да пожели још једну привлачну жену. Овај извештај нас подсећа на озбиљност Исусових речи: „Свако ко стално гледа неку жену тако да осећа страст према њој већ [је] учинио с њом прељубу у свом срцу“ (Матеј 5:28). Уместо да гајимо такве неприкладне жеље, брзо их избацимо из свог ума и срца.

Покајање и милосрђе

Овај искрени библијски извештај о Давидовом греху сигурно није ту да би се задовољила нечија похота. Овај извештај нам пружа прилику да будемо сведоци моћног и дирљивог израза једне од Јеховиних изванредних особина — његовог милосрђа (Излазак 34:6, 7).

Након што је Витсавеја родила сина, Јехова је послао пророка Натана да се суочи с Давидом. То је био чин милосрђа. Да се Давиду није пришло и да је наставио да ћути, могуће је да би окорео на путу греха (Јеврејима 3:13). На срећу, Давид је реаговао на Божје милосрђе. Натанове веште али јасне речи подстакле су Давидову савест, те је понизно признао да је згрешио против Бога. У ствари, 51. Псалам који говори о Давидовом греху с Витсавејом, био је написан након што се покајао и признао свој озбиљан грех. Уколико нас савлада неки озбиљан грех, никад немојмо дозволити свом срцу да отврдне (2. Самуилова 12:1-13).

Давиду је било опроштено али није био поштеђен дисциплине, то јест последица свог греха (Пословице 6:27). Како би и могло бити другачије? Уколико би Бог за све једноставно гледао кроз прсте, његова мерила би била доведена у питање. Он би био неспособан као и првосвештеник Илије који је своје зле синове благо укорио, а затим их пустио да наставе са својим лошим делима (1. Самуилова 2:22-25). Па ипак, Јехова покајнику не ускраћује  Своју љубазну доброхотност. Његово милосрђе ће попут освежавајуће, хладне воде, помоћи грешнику да издржи последице греха. Топлина Божјег опроштаја и изграђујуће дружење са суобожаваоцима јесте нешто што крепи. Да, на основу Христове откупнине, покајник може окусити ’богатство [Божје] незаслужене доброте‘ (Ефешанима 1:7).

„Чисто срце“ и „нови дух“

Након што је Давид признао, он није подлегао негативном осећању безвредности. Његови изрази у псалмима које је написао о признању изражавају олакшање које је осетио и одлучност да верно служи Богу. Осмотри на пример 32. Псалам. У првом стиху читамо: „Блажен човек, коме је проштена кривица, и коме је грех покривен!“ Без обзира колико је грех озбиљан, срећан исход је могућ уколико се особа искрено каје. Један начин да се покаже искреност јесте да се прихвати потпуна одговорност за поступке, као што је Давид урадио (2. Самуилова 12:13). Он није покушао да се оправда пред Јеховом нити да кривицу свали на друге. Пети стих каже: „Грех свој казах теби, не затајих ти кривице своје. Рекох: ’Исповедаћу Јехови преступе своје!‘ и ти греха мога опрости кривицу.“ Искрено признање доноси олакшање тако да особу више не мора да мучи савест због прошлих грешака.

Након што је преклињао Јехову за опроштај, Давид је затражио: „Дај ми, Боже, чисто срце и дух прав [„нови“, NW] понови у мени!“ (Псалам 51:12). Тражење ’чистог срца‘ и ’новог духа‘ показује да је Давид био свестан својих грешних склоности и тога да му је потребна Божја помоћ да очисти срце и крене из почетка. Уместо да се преда самосажаљењу, био је одлучан да прионе на службу Богу. Молио се: „Уста моја отвори, Јехова, и она ће хвалу твоју прогласити“ (Псалам 51:17).

Како је Јехова реаговао на Давидово искрено покајање и одлучне напоре да му служи? Дао је Давиду срдачно засигурање: „Уразумићу те и показаћу ти пут којим да идеш, световаћу те и око ће моје на теби бити“ (Псалам 32:8). Ово је уверење о Јеховиној личној заинтересованости за покајникова осећања и потребе. Јехова је предузео кораке како би Давиду  дао више разума, способности да види испод површине ствари. Уколико би се у будућности суочио са искушењем, могао би да предвиди исход својих поступака и њихов утицај на друге, и могао би да поступа разборито.

Ова епизода из Давидовог живота служи као једно охрабрење свима онима који су починили озбиљан грех. Ако признамо своје грехе и показујемо искрено покајање, поново можемо задобити наш најдрагоценији посед, наш однос с Јеховом Богом. Тренутни бол и срамота коју морамо поднети далеко су лакши од мучења које изазива ћутање или од погубне последице да дозволимо себи да отврднемо на путу непослушности (Псалам 32:9). Уместо тога, можемо искусити срдачан опроштај од милосрдног Бога пуног љубави, ’Оца нежних милосрђа и Бога сваке утехе‘ (2. Коринћанима 1:3).

[Слика на 31. страни]

Давид се надао да ће избећи последице свог греха ако пошаље Урију у смрт