Животна прича

Радосна и захвална упркос болном губитку

ИСПРИЧАЛА НЕНСИ Е. ПОРТЕР

Било је то једне топле вечери, 5. јуна 1947. на Бахамским острвима, на југоисточној обали Сједињених Држава. Један службеник за имиграцију дошао је у неочекивану посету код мене и мог супруга Џорџа. Предао нам је једно писмо у ком је стајало да више нисмо пожељни на острвима и да треба „одмах да напустимо насеље“!

ЏОРЏ и ја смо били први мисионари Јеховиних сведока који су стигли у Насау, највећи град на Бахамским острвима. Ту доделу смо добили након што смо дипломирали у осмом разреду Гилеада, мисионарске школе која се налазила у унутрашњости Њујорка. Шта смо то учинили што је изазвало тако оштру реакцију након само три месеца нашег боравка? И како то да сам више од 50 година касније, још увек овде?

Обучавање за службу

Мој отац Хари Килнер је снажно утицао на то да мој живот буде такав какав је био. Пружио ми је одличан пример тиме што је учинио многе жртве да би постао Јеховин сведок. Премда му здравље није било баш најбоље, ишао је у проповедање скоро сваки викенд, ревно стављајући интересе Краљевства на прво место (Матеј 6:33). Нисмо били богати, али његова продавница обуће је 1930-их била центар  духовних активности у Летбриџу (Алберта, Канада). Моје најраније успомене су везане за пуновремене слуге Јеховиних сведока, то јест пионире, који су посећивали наш дом и делили искуства с нама.

Почела сам с пионирском службом 1943. године близу Форт Маклауда и Клерсхолма (Алберта). У то време је наше дело проповедања било забрањено у Канади због тога што су противници током Другог светског рата извртали чињенице о нама. Наше подручје се протезало 100 километара у пречнику, али пошто смо били млади и пуни снаге, није нам било ништа да бициклом или пешице стигнемо до малих насеља и фарми у том подручју. Током тог времена имала сам прилику да разговарам с неким дипломцима Гилеада и њихова искуства су у мени покренула жељу да будем мисионар.

Године 1945. сам се удала за Џорџа Портера који је био из Саскачивена (Канада). Његови родитељу су били ревни Сведоци још од 1916, а и он је изабрао пуновремену службу као своју каријеру. Наша прва додела је била прелепа долина Лин у Северном Ванкуверу (Канада). Убрзо након тога смо позвани у Гилеад.

Током година сам имала прилику да причам са студентима који су завршили различите теолошке семинаре и видела сам колико им је теолошко обучавање поткопало веру у Бога и његову Реч, Библију. Насупрот томе, оно што смо ми учили у Гилеаду изоштрило је нашу способност размишљања и изнад свега ојачало нашу веру у Јехову Бога и његову Реч. Наши школски другови су били додељени у Кину, Сингапур, Индију, земље у Африци, Јужној Америци и другде. Још увек се сећам како смо били узбуђени када смо сазнали да су тропска Бахамска острва наша додела.

Како то да смо могли остати тамо

У поређењу с путем који су морали превалити наши школски другови, наше путовање на Бахамска острва било је кратко. Убрзо смо уживали у топлом времену, плаветнилу неба, тиркизној води, пастелним бојама грађевина и у безбројним бициклима. Међутим, мене је прво највише импресионирала мала група од пет Сведока који су нас сачекали кад смо стигли бродом. Ускоро смо схватили да је култура овде скроз другачија од наше. Примера ради, мој супруг је био замољен да ме у јавности не зове душо, пошто се тај израз обично користи у некој ванбрачној вези.

Убрзо нас је свештенство, очигледно зато што се осећало угрожено јер смо се ми слободно кретали међу људима, лажно оптужило да смо комунисти. Због  тога нам је наређено да напустимо земљу. Тада су Сведоци — којих је на острвима у то време било мање од 20 — одмах сакупили на хиљаде потписа за петицију, како би нам било дозвољено да останемо. Тако је наређење за протеривање повучено.

На ново подручје

Библијска истина је брзо расла у срцу оних који су волели Бога и зато је на Бахамска острва послато још мисионара из Гилеада. Затим је 1950. године тамо основана канцеларија подружнице. Десет година касније, Милтон Хеншел, члан особља светске централе у Бруклину (Њујорк), посетио је Бахамска острва и питао мисионаре да ли би неко хтео да оде и отпочне дело проповедања на неком другом Бахамском острву. Џорџ и ја смо се понудили и тако је отпочео наш 11-годишњи боравак на острву Лонг.

Ово острво, као једно од многих која сачињавају Бахамска острва, дуго је 140 километара а широко 6, и у то време није имало праве градове. Главни град Кларенс је имао око 50 кућа. Живот је био прилично примитиван — није било струје, текуће воде, могућности да се кува у кући, нити водовода. Стога смо се морали прилагодити животу типичном за далека острва. Овде је здравствено стање људи била омиљена тема разговора. Научили смо да у наш поздрав не укључујемо питање: „Како сте данас?“ јер би одговор често био подужи извештај о комплетној медицинској историји те особе.

Већи део нашег сведочења био је обављан од кухиње до кухиње, зато што смо људе обично налазили у њиховим вањским кухињама с кровом од трске и огњиштем на ком су се ложила дрва. Насеља су углавном сачињавали сиромашни, али веома љубазни фармери или рибари. Већина њих није само религиозна већ и јако сујеверна. Необични догађаји су се углавном тумачили као нека предсказања.

Свештенство је без имало гриже савести непозвано улазило у домове људи и цепало им библијску литературу коју смо оставили. Тако су заплашили оне коју су били бојажљиви, али нису сви устукнули пред њима. На пример, једна одважна 70-годишња жена није се дала застрашити. Желела је да разуме Библију и на крају је поред многих других и она постала Сведок. Како смо проналазили све више заинтересованих људи, Џорџ је морао некад недељом да путује 300 километара да би помогао тим особама да долазе на састанке.

Током првих месеци када тамо није било других Сведока, Џорџ и ја смо чували нашу духовност тако што смо редовно одржавали све хришћанске састанке. Осим тога, марљиво смо следили план да сваког понедељка увече проучавамо нешто из Куле стражаре и да читамо Библију. Такође смо читали свако издање Куле стражаре и Пробудите се! чим их добијемо.

Мој отац је умро док смо ми били на острву Лонг. Следећег лета, 1963. године,  уредили смо да мама дође и живи близу нас. Премда је била у поодмаклим годинама прилично добро се прилагодила и живела је на острву Лонг све до своје смрти 1971. године. Данас Лонг има једну скупштину и нову новцату Дворану Краљевства.

Болан изазов

Године 1980. Џорџ је приметио да његово здравље почиње да се погоршава. Тако је почело једно од најболнијих искустава у мом животу — да гледам како мој вољени супруг, сарадник и пријатељ болује од Алцхајмерове болести. Његова комплетна личност се променила. Завршни и најгори део трајао је око четири године пре него што је умро 1987. године. Пратио ме је у служби и на састанцима све док је могао, иако сам због његовог настојања да то ради много пута плакала. Иако је љубав коју показују наша хришћанска браћа збиља утешна, он ми још увек много недостаје.

Нешто најдрагоценије у мом браку с Џорџом била је наша честа и угодна комуникација. Сад када га више нема, захвалнија сам него икада Јехови што позива своје слуге да се ’непрестано моле‘, да ’устрају у молитви‘ и да се ’моле сваким обликом молитве‘ (1. Солуњанима 5:17; Римљанима 12:12; Ефешанима 6:18). Тако је утешно знати да се Јехова стара за то да нам буде добро. Заиста се осећам попут псалмисте који је певао: „Благословен Јехова, који свакодневно носи терет за нас“ (Псалам 68:19, NW). То што на сваки дан гледам као на засебан дан, што прихватам своја ограничења и што сам захвална за благослове које доноси сваки дан, као што је Исус саветовао, за мене је заиста најбољи начин живота (Матеј 6:34).

Радосне награде хришћанске службе

Пошто сам запослена у хришћанској служби, то ми помаже да се превише не осврћем на прошлост. Тако могу да контролишем емоције које доводе до депресије. Поучавање других о библијској истини јесте посебан извор радости. То ми омогућује да имам редовну духовну рутину која мој живот чини организованим и стабилним (Филипљанима 3:16).

Једном ме је позвала једна жена којој сам око 47 година раније пренела поруку о Краљевству. Она је ћерка једног од наших првих студената Библије које смо имали кад смо 1947. стигли на Бахамска острва. Њени мајка, отац и сва браћа и сестре су постали Јеховини сведоци, као  и већина њихове деце и унучади. У ствари више од 60 чланова њене породице су Сведоци. Али она лично никада није прихватила библијску истину. Међутим, сада је напокон спремна да постане слуга Јехове Бога. Каква је само радост била посматрати како је шачица Сведока, колико их је било на Бахамским острвима кад смо Џорџ и ја стигли, нарасла на преко 1 400!

Понекад ме људи питају да ли ми је жао што немам своју децу. Наравно, деца могу бити благослов. Па ипак, такву љубав какву мени пружају моја духовна деца, унучад и праунучад вероватно нису искусили сви биолошки родитељи. Заиста, они који „раде оно што је добро“ и који су „богати у добрим делима“ јесу најсрећнији људи (1. Тимотеју 6:18). Зато ћу остати запослена у служби све док ми то допушта моје здравље.

Једнога дана у зубарској ординацији ми је пришла једна млада жена и рекла: „Ви мене не знате, али ја знам вас и хоћу само да знате да вас волим.“ Затим ми је испричала како је упознала библијску истину и колико је захвална што смо ми мисионари дошли на Бахамска острва.

Једном другом приликом, када сам се вратила са одмора пронашла сам једну ружу пред вратима где сада живим, у подружници Јеховиних сведока у Насау. На њој је била порука: „Срећни смо што си опет кући.“ Моје срце је препуно захвалности и нагони ме да тако много волим Јехову када видим шта његова Реч, организација и дух чине од људи! Заиста, Јехова нас често подржава својом руком користећи оне који нас окружују.

Препуна захвалности

Мој живот није увек био лак, нити је сад увек све лако. Али има много тога због чега сам захвална — радости службе, љубав и наклоност тако пуно хришћанске браће и сестара, љубазна брига Јеховине организације, предивна истина из Библије, нада да ћу поново бити са онима које волим када ускрсну и успомене на 42 године брака с верним Јеховиним слугом. Пре него што смо се венчали, молила сам се за то да увек могу да помажем мом супругу да остане у пуновременој служби коју је толико волео. Јехова ми је добростиво услишио ту молитву. Зато му желим исказати своју захвалност тиме што ћу му увек бити верна.

Бахамска острва су популарно одредиште за туристе који троше хиљаде долара да би дошли и радовали се тропским ужицима. Пошто сам одлучила да служим Јехови где год ме његова организација упути имала сам то радосно искуство да путујем с једног краја ових острва на други објављујући добру вест о Краљевству. Али још важније је то што сам упознала и научила да ценим изузетну љубав пријатељски наклоњених Бахамаца.

Веома сам захвална онима који су пренели истину мојим родитељима, који су пак усадили у мој млади ум и срце снажну жељу да најпре тражим Божје Краљевство. Млади који служе Јехови данас могу исто тако примити многе благослове ако уђу на „велика врата“ која воде до многих прилика за појачану службу (1. Коринћанима 16:9). И ви ћете такође бити препуни захвалности уколико свој живот користите на част Јехови, ’Богу над боговима‘ (Поновљени закони 10:17; Данило 2:47).

[Слика на 24. страни]

У служби на улици 1944. године у Викторији (Британска Колумбија)

[Слика на 24. страни]

Џорџ и ја 1946. године у школи Гилеад

[Слика на 25. страни]

С Џорџом 1955. године испред мисионарског дома у Насау (Бахамска острва)

[Слика на 26. страни]

Мисионарски дом на Дедмановом спруду, где смо служили од 1961. до 1972. године