Брини се за сирочад и удовице у њиховој невољи

Није тешко опазити да живимо у свету без љубави. Указујући на то какви ће људи живети током ’последњих дана‘ апостол Павле је писао: „Настаће критична времена с којима се тешко излази на крај. Јер људи ће бити самољубиви,... без природне наклоности“ (2. Тимотеју 3:1-3). Како су само истините ове речи!

МОРАЛНА средина нашег времена допринела је томе да су многи у срцу безосећајни. Људи су све мање заинтересовани за добробит других, понекад чак и за добробит чланова сопствене породице.

То погађа многе који су због различитих околности остали без игде ичега. Због ратова, природних катастрофа и сталног сељења људи који траже неко прибежиште, број удовица и сирочади стално расте (Проповедник 3:19). „Због ратова је више од милион [деце] остало сирото или је раздвојено од своје породице“, каже извештај Фонда Уједињених нација за помоћ деци. Познато вам је и да постоји велики број самохраних, напуштених или разведених мајки које се носе с тешким задатком преживљавања и подизања породице без игде икога. Ситуацију само погоршава чињеница да се неке земље боре са озбиљним економским кризама, због чега многи њени грађани живе у крајњем сиромаштву.

С обзиром на све ово, постоји ли нека нада за оне који пролазе кроз овакве невоље? Како се може ублажити патња удовица и сирочади? Да ли ће овај проблем икада бити решен?

Љубазна брига у библијска времена

Старање о физичким и духовним потребама удовица и сирочади одувек је сачињавало суштински део обожавања Бога. Када би убирали летину, није требало да Израелци сакупљају и оно што је остало по пољу, да пабирче за собом. Пабирке је требало оставити „за досељеника, за дечака без оца и за удовицу“ (Поновљени закони 24:19-21, NW). Мојсијев закон је нарочито нагласио: „Немој цвелити удовице и сироте“ (Излазак  22:22, 23). Удовице и сирочад о којима се у Библији говори сасвим одговарајуће представљају сиромашније људе, пошто би након смрти мужа и оца или оба родитеља, преостали чланови породице можда остали сами и сиромашни. Патријарх Јов је изјавио: „Јер сам ја спасавао сиромаха који је молио, и сироте који су без помоћи били“ (Јов 29:12).

Током раних дана хришћанске скупштине, старање о унесрећенима и онима који су заиста били у беди јер су изгубили родитеље или мужа, било је изразита црта правог обожавања. Са живим интересовањем за добробит таквих ученик Јаков је написао: „Облик обожавања који је чист и неокаљан с гледишта нашег Бога и Оца јесте овај: бринути се за сирочад и удовице у њиховој невољи, и чувати себе без мрље од света“ (Јаков 1:27).

Поред тога што је споменуо сирочиће и удовице, Јаков је показао дубоку бригу и за оне који су били сиромашни и у беди (Јаков 2:5, 6, 15, 16). Апостол Павле је испољио исту обзирност. Када су он и Варнава добили своју проповедничку доделу, међу упутствима која су добили било је и да ’имају на уму сиромашне‘. „Баш то сам се и ревно трудио да радим“, могао је Павле да каже чисте савести (Галатима 2:9, 10). У извештају о активностима хришћанске скупштине брзо након њеног оснивања запажено је: „Нико међу њима не беше у оскудици... Затим се свакоме делило колико је коме требало“ (Дела апостолска 4:34, 35). Да, припрема успостављена у древном Израелу о старању за сирочад, удовице и сиромашне била је пренета на хришћанску скупштину.

 Наравно, помоћ која је била пружена била је одмерена и у складу са средствима сваке скупштине. Новац се није расипао, и они којима је пружана помоћ били су у стварној потреби. Није требало да иједан хришћанин неправедно искоришћава ову припрему, нити је требало бреме непотребно свалити на скупштину. То је било очито у Павловим смерницама из 1. Тимотеју 5:3-16. Ту видимо да је обавеза рођака била да преузму одговорност на себе, ако су онима који су били сиромашни могли да помогну. Сиромашне удовице су морале да удовоље неким захтевима да би могле да приме помоћ. Све ово одаје слику мудрог уређења које Јехова користи да би се бринуо за оне у потреби. Поред тога, ово такође указује на потребу за равнотежом да се неко не би превише уздао у показану доброту (2. Солуњанима 3:10-12).

Брига за сирочад и удовице данас

Када је потребно показати бригу и уделити помоћ онима који су у невољи, начела која су Божје слуге у прошлости следиле још увек се примењују у скупштинама Јеховиних сведока. Братска љубав је карактеристична одлика, баш као што је Исус изјавио: „По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јован 13:35). Ако неки оскудевају или су жртве неке несреће или рата или грађанског немира, остатак међународног братства жељно тражи начине како да помогне духовно и материјално. Размотримо нека савремена искуства која показују шта се све ради.

Педро се не сећа много своје мајке која је умрла кад је он имао само годину и по дана. Када је имао пет година умро му је и отац. Тако је Педро остао сам са својом браћом. Јеховини сведоци су већ посећивали његовог оца, тако да су с Педром и свом његовом старијом браћом започети кућни библијски студији.

Педро прича: „Већ следеће недеље смо почели да посећујемо састанке. Како смо се дружили с браћом, могли смо да осетимо њихову љубав према нама. Скупштина је за мене била уточиште, јер су ми браћа и сестре показивали љубав и наклоност, баш као да су ми родитељи.“ Педро се сећа да га је један старешина позивао у своју кућу. С његовом породицом би причао и проводио пријатне тренутке. „Чувам успомене на те ствари“, каже Педро који је о својој вери почео да проповеда са 11 година, а крстио се са 15. Уз помоћ скупштине и његова старија браћа су доста духовно напредовала.

Ту је и Дејвид. Он и његова сестра близнакиња били су напуштени кад су им се родитељи растали. Подигли су их њихови бака, деда и тетка. „Кад смо одрасли и схватили у каквој се ситуацији налазимо, обузело нас је осећање несигурности и жалости. Требало нам је нешто на шта смо могли да се ослонимо. Моја тетка је постала Јеховин сведок и захваљујући томе поучени смо библијској истини. Браћа су проширила своју љубав на нас и спријатељила се с нама. Баш су нас волели и храбрили нас да достигнемо циљеве и не одустајемо од тога да радимо за Јехову. Када сам имао десетак година, један слуга помоћник би дошао по мене и повео ме у службу проповедања. Један други брат је бринуо за моје трошкове када сам посећивао конгресе. Један ми је чак толико помогао  да сам могао да нешто приложим и за Дворану Краљевства.“

Дејвид се крстио када је имао 17 година и касније је почео да служи у подружници Јеховиних сведока у Мексику. Чак и данас он признаје: „Има неколико старешина који ми доста помажу у мом образовању и пружају ми корисне савете. На тај начин превазилазим осећање несигурности и усамљености.“

Ејбел, старешина у једној мексичкој скупштини где има неколико удовица којима је потребна помоћ, прича: „Убеђен сам да је удовицама преко потребна утеха у виду емоционалне подршке. Понекад оне пролазе кроз периоде депресије; осећају се усамљено. Зато је веома битно да их подржавамо, да их саслушамо. Ми [скупштинске старешине] их често посећујемо. Добро је да одвојимо време да пажљиво саслушамо о њиховим проблемима. Онда оне осећају да су духовно утешене. Међутим, понекад је потребна и финансијска помоћ. „Сада градимо кућу за сестру која је удовица“, причао је Ејбел недавно. „Некад суботом, а некад неко послеподне током недеље радимо на њеној кући.“

О свом искуству у пружању помоћи сирочићима и удовицама, један други скупштински старешина каже: „Верујем да је сирочићима много потребнија хришћанска љубав него удовицама. Запазио сам да ће се пре они осећати одбачено него друга деца и адолесценти који имају оба родитеља. Њима је потребно на много начина показати братску љубав. Добро је да их после састанака потражимо и видимо како су. Ту је један ожењени брат који је остао сироче као дечак. Увек га срдачно поздравим на састанку, и он ме загрли кад год ме види. То јача везе праве братске љубави.“

Јехова ће „избавити убогога“

Поверење у Јехову је неопходно да бисмо дорасли ситуацији у којој су удовице и сирочад. О њему се каже: „Јехова чува досељеника; дечака без оца и удовици ублажава бол“ (Псалам 146:9, NW). Потпуно решење за проблеме овакве врсте доћи ће једино кроз Божје Краљевство у рукама Исуса Христа. Пророчански описујући то Месијино владање, псалмиста је написао: „Јер ће он избавити убогога који цвили, и невољнога који помоћи нема. Смиловаће се јадницима и убогима, и душе ће сиромаха спасти“ (Псалам 72:12, 13).

Како се крај овог садашњег система ствари приближава, притисци с којима се хришћани у глобалу суочавају сигурно ће се повећавати (Матеј 24:9-13). Сваког дана постоји потреба да хришћани показују више бриге једни за друге и да ’имају жарку љубав једни према другима‘ (1. Петрова 4:7-10). Хришћани, нарочито старешине, треба да показују бригу и саосећање за оне који су сирочићи. А зреле жене у скупштини могу много да помогну удовицама и да буду извор утехе (Титу 2:3-5). У ствари, свако може да допринесе томе ако се активно стара о онима који пролазе кроз неку невољу.

Прави хришћани не ’затварају врата своје нежне самилости‘ када ’виде да им је брат у потреби‘. Они су доста свесни да треба да примењују савет апостола Јована: „Дечице, да не волимо речју и језиком, него делом и истином“ (1. Јованова 3:17, 18). Зато, ’бринимо за сирочад и удовице у њиховој невољи‘ (Јаков 1:27).

[Истакнути текст на 11. страни]

„Да не волимо речју и језиком, него делом и истином“ (1. Јованова 3:18).

[Слике на 10. страни]

Прави хришћани брину за сирочад и удовице материјално, духовно и емоционално