Како можеш задржати уравнотежено гледиште о новцу?

Љубав према новцу и жеља за стварима нису ништа ново; будући да се помињу у Библији нису нека скорашња појава. Веома су старе. У свом Закону, Бог је Израелцима рекао: „Не пожуди куће ближњега свога... ни било чега што је ближњега твога“ (Излазак 20:17).

ЉУБАВ према новцу и стварима била је уобичајена у Исусово време. Осмотри овај извештај о разговору Исуса са ’врло богатим‘ младим човеком. „Исус му рече: ’Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздели сиромашнима, и имаћеш благо на небесима; па дођи и буди мој следбеник.‘ Кад то чу, јако се ражалости, јер беше врло богат“ (Лука 18:18-23).

Исправно гледиште о новцу

Међутим, било би погрешно закључити како Библија осуђује сам новац или било коју његову основну употребу. Библија показује да новац представља практичну заштиту од сиромаштва и пропратних недаћа, омогућујући људима да набаве неопходне ствари. Краљ Соломон је написао: „Под окриљем мудрости добија [се] заклон, исто као и под окриљем новца.“ И: „Ради весеља готове се гозбе, и вино развесели живот, а новац за све одговара“ (Проповедник 7:12; 10:19).

Бог одобрава исправно коришћење новца. Примера ради, Исус је рекао: „Начините себи пријатеље помоћу неправедног богатства“ (Лука 16:9). То обухвата и давање прилога за унапређивање правог обожавања Бога, јер сигурно желимо да Бог буде наш Пријатељ. И сам Соломон, следећи пример свог оца Давида, давао је велике новчане прилоге и вредне ствари за изградњу Јеховиног храма. Још један хришћански налог јесте пружати материјалну подршку онима који су у оскудици. „Делите са светима у складу с њиховим потребама“, рекао је апостол Павле. Затим је додао: „Следите пут гостољубивости“ (Римљанима 12:13). Често то значи потрошити нешто новца. Међутим, како је с љубављу према новцу?

„Среброљубље“

Павле је много говорио о ’љубави према новцу‘ — или дословно о ’среброљубљу‘ — када је писао млађем сухришћанину Тимотеју. Павлова опомена може да се нађе у 1. Тимотеју 6:6-19. Као део свог опсежнијег излагања о материјалним стварима, он је коментарисао о ’љубави према новцу‘. Добро је да пажљиво проучимо Павлове надахнуте примедбе, с обзиром на нагласак који данашња култура ставља на новац. Такво испитивање је сасвим сигурно корисно јер нам расветљава тајну како да се ’чврсто ухватимо правог живота‘.

Павле упозорава: „Љубав према новцу [је] корен свих штетних ствари, и тежећи за том љубављу неки су одвучени од вере и проболи су себе многим болима“ (1. Тимотеју 6:10). Овај стих не говори да је новац сам по себи лош — нити то каже било који други стих. Као што ни апостол Павле  не каже да је новац основни узрок „штетних ствари“, односно да је новац срж сваког проблема. Уместо тога, љубав према новцу може бити узрок — без обзира што није једини узрок — свих „штетних ствари“.

Чувај се похлепе

Чињеница да Писмо не осуђује сам новац не треба да умањи Павлово упозорење. Хришћани који заволе новац излажу се свакаквим проблемима, од којих је најгори одступање од вере. Ова истина је подупрта и Павловим речима хришћанима у Колосима: „Своје телесне удове који су на земљи усмртите с обзиром на... штетну жељу и лакомство, које је идолопоклонство“ (Колошанима 3:5). Како лакомост, похлепа односно „љубав према новцу“ могу прерасти у идолопоклонство? Да ли то значи да је погрешно желети већу кућу, новија кола, уноснији посао? Не, сама по себи ниједна од ових ствари није лоша. Питање је који мотив у срцу нагони човека да жели све те ствари, и да ли су оне стварно потребне?

Разлика између нормалне жеље и похлепе може бити попут разлике између мале логорске ватре на којој се кува храна и разбуктале ватре која гута шуму. Здрава и прикладна жеља може бити конструктивна. Она нас покреће на рад и продуктивност. Пословице 16:26 кажу: „Ко се труди тај се себи труди, јер и уста његова га бодре.“ Међутим, похлепа је опасна и погубна. То је жеља изван контроле.

Језгро проблема јесте контрола. Да ли ће новац који сакупљамо или материјалне ствари које желимо, служити нашим потребама или ће наше потребе постати слуге новца? Из тог разлога Павле каже да је онај ко је „похлепан... идолопоклоник“ (Ефешанима 5:5). Бити похлепан за нечим у стварности значи подредити своју вољу — у ствари, то нешто постаје наш господар, бог, ствар којој служимо. За разлику од тога, Бог је изричит: „Нећеш имати других богова пред лицем мојим“ (Излазак 20:3).

Ако смо похлепни то такође показује да се не уздамо у Бога да ће одржати обећање и пружити оно што нам је потребно (Матеј 6:33). Похлепа затим расте до тачке да човек оставља Бога. И у том смислу је похлепа „идолопоклонство“. Није никакво чудо што Павле тако отворено упозорава на њу!

Исус је исто директно упозорио на похлепу. Он нам је заповедио да пазимо да не жудимо за нечим што немамо: „Држите очи отворене и чувајте се сваке врсте лакомства, јер чак и кад неко има обиље, његов живот не произлази из онога што има“ (Лука 12:15). Према овом стиху и према Исусовом поређењу које затим следи, похлепа се темељи на непромишљеном веровању да је у животу важно колико особа поседује. Може то бити новац, положај, моћ или ствари повезане с тим. Можемо гајити похлепу према свему што се може достићи. Можда се заносимо мишљу да ћемо бити задовољни кад добијемо ту ствар. Али према Библији и људском искуству, само Бог може — а и хоће — задовољити наше стварне потребе, као што се види из Исусовог разговора с његовим следбеницима (Лука 12:22-31).

Данашње потрошачко друштво распирује пламенове похлепе. Под утицајем суптилних а ипак снажних чинилаца, многи верују да никад није довољно шта год да имају. Треба им више ствари, требају им веће и боље ствари. Иако не можемо очекивати да ћемо променити свет око себе, како се лично можемо одупрети том тренду?

Бити задовољан уместо похлепан

Павле нуди нешто друго уместо похлепе, а то је задовољство. Он каже: „Зато, кад имамо храну, одећу и заклон, будимо задовољни тиме“ (1. Тимотеју 6:8). Овај опис свих ствари које су нам заиста потребне — ’храна, одећа и заклон‘ — може звучати претерано једноставно или наивно. Многи гледаоци се забављају уз ТВ-емисије где посећују познате личности које живе у раскошним кућама. То није начин да се постигне задовољство.

 Наравно, од Божјих слугу се не захтева да себе доведу до сиромаштва (Пословице 30:8, 9). Међутим, Павле нас подсећа шта је у ствари право сиромаштво: недостатак хране, одеће и заклона прикладног за преживљавање оног ко у њему живи. С друге стране, уколико имамо ове ствари онда имамо основа да будемо задовољни.

Да ли је Павле био озбиљан што се тиче овог описа чиме да будемо задовољни? Да ли је стварно могуће да човек буде задовољан само основним стварима — храном, одећом и заклоном? Требало би да то Павле зна. Он је на својој кожи искусио и богатство и предности виших кругова јеврејског друштва као и римског грађанства (Дела апостолска 22:28; 23:6; Филипљанима 3:5). Такође је прошао кроз озбиљне потешкоће у мисионарској служби (2. Коринћанима 11:23-28). Кроз све то је научио тајну која му је помогла да остане задовољан. О чему је реч?

„Научио сам тајну“

Павле је у једном од својих писама објаснио: „Заиста знам шта значи имати мало, заиста знам шта значи имати обиље. У свему и у свим околностима научио сам тајну и како да будем сит и како да гладујем, и како да имам обиље и како да трпим оскудицу“ (Филипљанима 4:12). Павле звучи тако задовољно и тако оптимистично! Човек би лако помислио како су му кад је писао ове речи, у животу цветале руже, али није било тако. Био је у затвору у Риму! (Филипљанима 1:12-14).

Ако се узме у обзир и та отрежњавајућа чињеница, ови стихови износе снажну поруку о томе да човек треба да буде задовољан не само материјалним стварима већ и својим околностима. Претерано велико богатство или патња могу ставити на испит оно што нам је у животу најважније. Павле је говорио о духовном извору који му је помагао да буде задовољан без обзира на материјалне околности: „За све имам снаге уз помоћ [Бога] који ми даје моћ“ (Филипљанима 4:13). Уместо да је гледао на своје поседе, било да их је имао много или мало, или на своје околности, било да су биле добре или лоше, Павле је гледао на Бога и од њега очекивао да му подмири потребе. И због тога је био задовољан.

Павлов пример је нарочито значио Тимотеју. Он је овог младог човека подстицао да тежи за начином живота у ком је оданост Богу и близак однос с њим испред богатства. Рекао је: „А ти, о човече Божји, бежи од тога. Тежи за праведношћу, оданошћу Богу, вером, љубављу, истрајношћу, благом нарави“ (1. Тимотеју 6:11). Ове речи су биле упућене Тимотеју, али се могу применити на свакога ко жели да одаје част Богу и да води један заиста срећан живот.

Требало је да се Тимотеј чува похлепе као што је то требало и сваки други хришћанин. Сигурно је у скупштини у Ефесу, где се налазио када му је Павле писао,  било и богатих верника (1. Тимотеју 1:3). Павле је донео добру вест о Христу у тај напредан, трговачки центар, и многи су постали преобраћеници. Несумњиво је приличан број њих био богат, као што је то код неких и данас случај у хришћанској скупштини.

Стога, нарочито у светлу учења из 1. Тимотеју 6:6-10 следи питање: шта треба да раде они који имају јако много новца како би исказали част Богу? Павле каже да треба да почну с преиспитивањем свог става. Новац тежи да код особе створи осећај претераног самопоуздања. Павле каже: „Богатима у садашњем систему ствари нареди да не буду уображени, и да се не уздају у несигурно богатство, него у Бога, који нам све богато даје за уживање“ (1. Тимотеју 6:17). Имућни људи треба да науче да гледају иза свог новца; да гледају у Бога, извора свег богатства.

Али став је само пола пута. Пре или касније, богати хришћани треба добро да употребе своје богатство. Павле опомиње: ’Радите оно што је добро, будите богати у добрим делима, дарежљиви, спремни да делите‘ (1. Тимотеју 6:18).

„Прави живот“

Главна мисао Павловог савета је да треба себе да подсећамо на релативну вредност материјалних ствари. Божја Реч каже: „Имање је богатоме јаки град и зид висок у његовој мисли“ (Пословице 18:11). Да, безбедност коју богатство може да пружи на крају је само у његовим мислима и заправо је обмана. Погрешно је да свој живот усредсредимо на њега уместо на стицање Божјег одобравања.

Због тога што је материјално богатство тако несигурно, сувише је ризично своје наде везивати за њега. Истинска нада мора бити утемељена на нечем јаком, значајном и трајном. Хришћанска нада је чврсто везана за нашег Створитеља Јехову Бога и његово обећање о вечном животу. Ако је тачно да се срећа не може купити новцем, онда је још тачније да се новцем не може купити спасење. Само нам наша вера у Бога може пружити такву наду.

Стога, без обзира да ли смо богати или сиромашни, тежимо за животним правцем којим ћемо постати ’богати пред Богом‘ (Лука 12:21). Нема ништа вредније од признатог положаја пред Створитељем. Сви напори да то одржимо доприносе ’сакупљању доброг темеља за будућност, како бисмо се чврсто ухватили правог живота‘ (1. Тимотеју 6:19).

[Слика на 7. страни]

Павле је научио тајну како да буде задовољан

[Слике на 8. страни]

Можемо бити срећни и задовољни оним што имамо