Животна прича

Окушали смо Јехову

ИСПРИЧАО ПОЛ СКРИБНЕР

„Добро јутро госпођо Стакхаус. Овог јутра примам наруџбе за ускршње колаче и сигуран сам да бисте радо желели један за своју породицу.“ Било је то почетком пролећа 1938. у Атку (Њу Џерси, САД), где сам разговарао с једном од најбољих муштерија на мојој продајној рути за Главно пекарско предузеће. На моје изненађење, госпођа Стакхаус ме је одбила.

„НИСАМ заинтересована“, рекла је. „Ми не славимо Ускрс.“

Сада више нисам знао шта да мислим. Не славе Ускрс? Наравно, прво правило продаје јесте да је муштерија увек у праву. Шта сада? „Па“, осмелио сам се да кажем, „то је јако леп колач, а знам да волите наше производе. Зар не мислите да би пријао вашој породици чак и ако ви, овај, не славите Ускрс?“

„Не верујем“, поновила је, „али намеравала сам да разговарам с вама о нечему господине Скрибнер, и ово би могла бити права прилика.“ Тај разговор ми је потпуно променио живот! Госпођа Стакхаус, члан скупштине Јеховиних сведока Берлин у Њу Џерсију, објаснила ми је одакле потиче слављење Ускрса и дала ми је три брошурице. Носиле су наслове Сигурност, Откривени и Заштита. Отишао сам кући с брошурама, радознао али и помало забринут. У ономе што је госпођа Стакхаус рекла било је нечег познатог, нечег из мог детињства.

Први контакт са Истраживачима Библије

Рођен сам 31. јануара 1907, а 1915, када сам имао осам година, отац је умро од рака. Мајка и ја смо због тога отишли да живимо  код њених родитеља у великој кући у Малдену (Масачусетс). Мој ујак Бенџамин Рансом и његова жена такође су живели тамо, само на другом спрату. Ујка Бен је још пре почетка 20. века био повезан с Међународним истраживачима Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Много сам волео ујка Бена али остали из мајчине породице, који су били методисти, мислили су да је чудан. Годинама касније, пре него што се развела од њега, његова жена је успела да га због његових веровања накратко смести у болницу за душевне болести! Пошто су доктори брзо утврдили да је са ујка Беном све у реду, отпустили су га уз извињење.

Ујка Бен ме је водио са собом у Бостон на састанке Међународних истраживача Библије, нарочито када су долазили гостујући предавачи или када су биле неке посебне прилике. Једном приликом је гостујући предавач био нико други до Чарлс Тејз Расел, који је тих дана надгледао дело проповедања. Другом приликом, посебан догађај је било приказивање „Фото-драме стварања“. Иако је то било давне 1915, све до данашњег дана јасно се сећам слике Аврахама како води Исака на гору да би га принео као жртву (Постање, 22. поглавље). Још увек могу да их видим како се с муком пењу уз брдо с товаром дрва, и Аврахама с потпуним поверењем у Јехову. Пошто сам био дечак без оца, то је на мене оставило снажан утисак.

Онда су се ујка Бен и његова жена преселили у Мејн, а мајка се преудала па смо отишли у Њу Џерси. Ујка Бена због тога нисам видео дуго времена. Током мојих тинејџерских година у Њу Џерсију, упознао сам Марион Неф, једно од осморо деце из једне презбитеријанске породице коју сам волео да посећујем. С том породицом и групом младих из њихове цркве провео сам толико недељних вечери да сам на крају и сам постао презбитеријанац. Ипак, још увек сам се сећао неких ствари које сам научио на састанцима Истраживача Библије. Марион и ја смо се венчали 1928, а наше ћерке Дорис и Луиза су се родиле 1935. и 1938. С малим дететом и новорођенчетом, обоје смо осетили потребу за духовним вођством у подизању своје породице.

Проналажење истине у тим брошурицама

Марион и ја смо тражили цркву којој бисмо се прикључили и смислили смо план. Сваке недеље смо се мењали; док је једно од нас двоје остајало код куће с децом, друго је одлазило у неку цркву. Једне недеље је на Марион био ред да остане код куће, али сам се понудио да уместо ње чувам децу како бих могао да прочитам брошуру Сигурност, прву од три које ми је дала госпођа Стакхаус. Кад сам почео, нисам могао да станем! Био сам све уверенији да сам пронашао нешто што ниједна црква није могла да понуди. Следеће недеље се догодило исто и драговољно сам чувао децу да бих прочитао другу брошурицу, Откривени. Оно што сам читао изгледало ми је прилично познато. Да ли је ујка Бен веровао у ово? Наша породица је мислила да је његова религија лудост. Шта ће Марион  мислити? Нисам морао да бринем. Када сам се неколико дана после читања брошурице Откривени вратио с посла, Марион ме је изненадила рекавши: „Прочитала сам оне брошурице које си донео. Стварно су интересантне.“ Лакнуло ми је!

На полеђини брошурица била је информација о недавно објављеној књизи Непријатељи, једном ватреном разоткривању криве религије. Решили смо да је наручимо. Међутим, пре него што смо стигли да пошаљемо наруџбеницу, један Сведок је покуцао на наша врата и понудио нам баш ту књигу. Пун погодак! Престали смо да посећујемо цркве и почели смо да идемо на састанке скупштине Јеховиних сведока Камден у Њу Џерсију. Само неколико месеци касније, у недељу 31. јула 1938, група од око нас 50 састала се на травњаку сестре Стакхаус — у кући где сам покушао да продам ускршње колаче — и слушали смо снимљени говор за крштење који је одржао судија Ратерфорд. Затим смо се у кући пресвукли и нас 19 се крстило у оближњем потоку.

Одлучан да будем пионир

Недуго након мог крштења, једна сестра из скупштине ми је причала о људима  који се називају пионири, који јавну службу чине својом најважнијом активношћу. Истог трена сам се заинтересовао и ускоро сам упознао породицу у којој су сви били пионири. Један старији човек, брат Кониг, његова жена и одрасла ћерка, сви су били пионири у оближњој скупштини. Као отац младе породице, био сам импресиониран дубоком радошћу коју је породица Кониг имала у служби. Често бих навратио, паркирао свој пекарски камионет и ишао с њима у службу од куће до куће. Ускоро сам и сам желео да будем пионир. Али како? Марион и ја смо имали двоје мале деце, а мој посао је био тежак. У ствари, пошто је у Европи почео Други светски рат, све више и више младих људи је одлазило у војску Сједињених Држава и за нас који смо остали да радимо у цивилству било је више посла. Наговарали су ме да преузмем још продајних рута и знао сам да с толико обавеза никад нећу бити пионир.

Када сам разговарао с братом Конигом о својој жељи да пионирим, он је рекао: „Само настави да вредно радиш у Јеховиној служби и у молитви му стално говори о свом циљу. Он ће ти помоћи да га оствариш.“ Више од годину дана сам радио управо то. Често сам размишљао о стиховима као што је Матеј 6:8 који нас уверава да Јехова зна наше потребе чак и пре него што га молимо. Трудио сам се да следим савет из Матеја 6:33, да најпре тражим Божје Краљевство и његову праведност. Охрабрио ме је и брат Мелвин Винчестер, слуга зоне (сада се назива покрајински надгледник).

Разговарао сам с Марион о својим циљевима. Разговарали смо о речима из Малахије 3:10, 11 које нас храбре да окушамо Јехову и да видимо да ли ће на нас излити благослов. Био сам охрабрен њеним одговором: „Ако желиш да будеш пионир, немој због мене да оклеваш. Ја могу да бринем о девојчицама док ти пионириш. И тако нам у материјалном погледу не треба пуно.“ Са 12 година брака иза нас знао сам да је Марион штедљива и педантна домаћица. Она је током година била предиван партнер у пионирењу и једна од тајни нашег успеха у скоро 60 година пуновремене службе била је њена способност да буде задовољна с мало и да учини да то мало изгледа као много.

До лета 1941, после много месеци молитви и планирања, Марион и ја смо уштедели нешто новца и купили једну 5,5 метара дугачку камп-приколицу у којој је наша породица могла да живи. Напустио сам посао, постао општи пионир јула 1941. и у пуновременој служби сам све до сада. Моја прва додела су биле десет станица на путу број 50 између Њу Џерсија и Сент Луиса у Мисурију где је почетком августа требало да се одржи наш конгрес. Била су ми послата имена и адресе браће која су становала дуж пута и ја сам им писао унапред да би их обавестио када да ме очекују. По доласку на конгрес, требало је да пронађем одељење за пионире да бих добио другу доделу.

’Окушаћу Јехову‘

Нашу малу камп-приколицу смо натоварили литературом и отишли на наш последњи састанак у Кемдену да се опростимо од браће. С две мале девојчице о којима је требало бринути и без неког одредишта на видику после конгреса, наши планови су некој браћи сигурно деловали нереално и неколико њих нам је рекло: „Вратићете се и пре него што одете.“ Памтим да сам рекао: „Па, не кажем да нећу. Јехова је рекао да ће бринути о мени и ја ћу Јехову окушати.“

После шест деценија пионирења у 20 градова од Масачусетса до Мисисипија, можемо рећи да је Јехова више него одржао своје обећање. Благослови које је излио на Марион, мене и наше две ћерке већи су од било чега чему сам се могао надати 1941. Између осталог, наше ћерке служе као верни пионири у оближњим скупштинама, а (по задњем бројању) имамо и око стотину духовних синова и кћери раштрканих по целој источној обали Сједињених Држава. Ја сам проучавао с 52 особе које су предале живот Јехови Богу, а Марион с 48.

Августа 1941. дошли смо у Сент Луис и тамо сам упознао брата Т. Џ. Саливана из  Бетела. Код њега је било писмо о мом наименовању које ми је требало због рата који се ближио и регрутације. Брату Саливану сам рекао да моја жена проводи у служби исто толико времена колико и ја и да би волела да пионири са мном. Иако одељење за пионире још није било формирано на конгресу, брат Саливан је на лицу места уписао Марион као пионира и питао нас: „Где ћете пионирити после конгреса?“ Нисмо знали. „Не брините“, рекао је, „на конгресу ћете већ упознати некога из подручја коме су потребни пионири и ствари ће бити сређене. Само нам пишите где сте и ми ћемо вас доделити.“ Тако је и било. Испоставило се да је брат Џек Девит, бивши слуга зоне, познавао неке људе из Њу Маркета у Вирџинији који су имали пионирски дом којем је требало још неколико пионира. Тако смо се после конгреса упутили ка Њу Маркету.

У Њу Маркету се догодило нешто посебно. Ко ће из Филаделфије доћи да нам се придружи у пионирењу ако не Бенџамин Рансом! Да, ујка Бен. Каква је радост била радити с њим у служби од куће до куће после више од 25 година откако је у Бостону посејао семе истине у моје срце! Упркос томе што се суочавао с годинама равнодушности, изругивања и чак прогонства од породице, ујка Бен никада није изгубио љубав према Јехови и служби.

Уживали смо у осмомесечном боравку у пионирском дому у Њу Маркету. Током тог времена смо између осталих ствари научили и како да разменимо литературу за пилиће и јаја. Онда смо ујка Бен, Марион и ја, заједно с још троје других, додељени да служимо као специјални пионири у Хановеру (Пенсилванија) — на првој од шест додела које смо имали у Пенсилванији од 1942. до 1945.

Специјални пионири током Другог светског рата

Током Другог светског рата било је периода када смо због нашег неутралног става морали да се суочавамо с непријатељством, али Јехова никада није пропустио да нас подржи. Једном се у Провинстауну (Масачусетс) наш стари бјуик покварио и да бих извршио накнадну посету морао сам да пешачим неколико километара кроз врло непријатељски католички крај. Прошао сам поред групе младих хулигана који су ме препознали и почели да вичу. Каменице су почеле да фијучу око мојих ушију, а ја сам пожурио надајући се да ме младићи не јуре. Без повреда сам стигао до куће заинтересоване особе. Међутим, домаћин, један угледан члан Америчке легије, извинио се рекавши: „Не могу вас примити вечерас. Заборавио сам да идемо у центар да гледамо филм.“ Срце ми се следило при помисли да ме на углу чекају младићи који су бацали камење. Међутим, лакнуло ми је када је господин додао: „Што не бисте пошли с нама? Можемо разговарати успут.“ Тако сам успео да му дам сведочанство и да безбедно прођем поред опасног места.

Уравнотеживање породичних одговорности и службе

После рата смо имали неколико додела у Вирџинији, укључујући и осмогодишњи боравак у Шарлотсвилу као специјални и општи пионири. До 1956. ћерке су порасле и удале се, а Марион и ја смо опет били у покрету, служећи као пионири у Харисонбургу (Вирџинија) и као специјални пионири у Линколтону (Северна Каролина).

Године 1966. била ми је додељена путујућа служба и путовао сам од скупштине до скупштине и храбрио браћу, баш као што је брат Винчестер мене охрабрио у Њу Џерсију 30-тих година. Две године сам служио скупштинама у покрајини Тенеси. Онда смо Марион и ја били замољени да се вратимо својој највећој љубави, специјалном пионирењу. Од 1968. до 1977. служили смо као специјални пионири на далеком југу, од Џорџије до Мисисипија.

У Истману (Џорџија) био сам додељен као скупштински надгледник (сада се назива председавајући надгледник) да бих заменио Пауела Киркланда, једног драгог, старијег брата који је много година служио као путујући надгледник али више није био тако здрав. Био је много захвалан  и пружао ми је пуну подршку. Његова подршка је била јако важна зато што су у скупштини настале несугласице, у које су била укључена нека угледна браћа. Питање је дошло до тачке усијања и много сам времена провео молећи се Јехови. На ум су ми долазили стихови као што су Пословице 3:5, 6: „Свим се срцем својим уздај у Јехову а на своју мисао немој се ослањати. Познај га на свима путевима својим, и он ће ти стазе твоје уравнити.“ Много смо се трудили да линије комуникације задржимо отворенима и успели смо да ујединимо скупштину с добрим резултатима за све.

До 1977. смо већ помало осећали терет својих година и били смо додељени у подручје Шарлотсвила где су живеле наше ћерке с породицама. У последње 23 године радујемо се што служимо у овом подручју, што смо помогли да се оснује скупштина Ракерсвил у Вирџинији и што гледамо децу и унуке наших првих студената Библије како одрастају у скупштинске старешине, пионире и бетелите. Марион и ја још увек можемо да се придржавамо доброг распореда за службу проповедања, а ја имам и предност да у скупштини Шарлотсвил-исток активно служим као старешина тако што водим студиј књиге и држим јавна предавања.

 Током година смо, као и сви, имали проблеме. На пример, упркос нашим напорима, Дорис је у својим касним тинејџерским годинама једно време постала духовно слаба и удала се за човека који није био Сведок. Али никада није у потпуности престала да воли Јехову и њен син Бил већ 15 година служи у Бетелу у Волкилу (Њујорк). Дорис и Луиза су сада удовице, међутим, радосно служе близу нас као општи пионири.

Лекције које смо научили током година

Научио сам да примењујем неколико једноставних правила за успех у служењу Јехови: одржавај живот једноставним; буди пример у свему, укључујући и свој приватни живот; примењуј упутства ’верног и разборитог роба‘ у свим стварима (Матеј 24:45).

Марион је направила кратак али ефикасан списак предлога за успешно пионирење док се подижу деца. Направи функционалан распоред и држи га се; нека ти пионирска служба стварно буде каријера; здраво се храни; довољно се одмарај; немој претеривати с рекреацијом; нека истина, укључујући све гране службе, буде пријатно искуство у животу твоје деце; нека им служба у свако доба буде интересантна.

Сада имамо преко 90 година. Откако смо на травњаку куће Стакхаусових чули говор за крштење прошле су шездесет и две године, а у пуновременој служби смо провели 60 година. Марион и ја можемо искрено рећи да смо потпуно и дубоко задовољни нашом ситуацијом у животу. Дубоко сам захвалан што сам као млади отац охрабрен да духовне циљеве ставим на прво место и да радим на њиховом остварењу, и захвалан сам својој драгој жени Марион и ћеркама на њиховој дугогодишњој подршци. Премда немамо материјалних богатстава, често на себе примењујем Проповедника 2:25: „Јер ко може да се наједе и да ужива, ако то ја не могу?“

Заиста, Јехова је у нашем случају више него испунио своје обећање из Малахије 3:10, 11. Он је стварно ’излио обилан благослов на нас‘!

[Оквир⁄Слика на 29. страни]

УСПОМЕНЕ ИЗ РАТНИХ ГОДИНА

Скоро 60 година после рата, цела породица се живо сећа тог периода.

„Пенсилванија је знала да буде хладна“, присећа се Дорис. „Једне ноћи је било 35 степени испод нуле.“ Луиза додаје: „Дорис и ја бисмо на задњем седишту нашег старог бјуика седеле једна другој на стопалима не би ли их загрејале.“

„Али никада се нисмо осећале јадно или као да нам нешто недостаје“, каже Дорис. „Биле смо свесне тога да смо се селиле више од већине људи, али увек смо јеле добро и имале смо квалитетну одећу коју смо скоро нову добијале од неких пријатеља из Охаја који су имали девојчице само мало старије од нас.“

„Мама и тата су увек чинили да осећамо да смо вољене и цењене“, истиче Луиза, „и пуно времена смо с њима проводиле у служби. Због тога смо се осећале посебно и биле смо веома блиске с њима.“

„Имао сам бјуик специјал из 1936“, присећа се Пол, „и та кола су била позната по томе да им пуцају осовине. Мислим да је мотор био прејак за остатак аута. Изгледало је као да се то увек дешавало најхладније ноћи у месецу и онда бих отишао на отпад да потражим другу осовину. Постао сам стручњак за замену осовина.“

„Не заборавите тачкице“, каже Марион. „Све је било на тачкице — месо, бензин, гуме за кола, све. Сваки пут када бисмо дошли на нову доделу, морали бисмо да одемо у општину да тражимо тачкице. Могли су да прођу месеци пре него што се добију, и чинило се да смо сваки пут кад бисмо их коначно добили, били послати на следећу доделу и све смо морали из почетка. Али Јехова је увек бринуо о нама.“

[Слика]

Марион и ја с Дорис (лево) и Луизом, 2000.

[Слика на 25. страни]

С мајком 1918. када сам имао 11 година

[Слика на 26. страни]

С Луизом, Марион и Дорис 1948. када су се девојчице крстиле

[Слика на 26. страни]

Слика с нашег венчања, октобар 1928.

[Слика на 26. страни]

Моје ћерке (скроз лево и скроз десно) и ја на Јенки стадиону 1955.