Да ли си стварно толерантан?

ДА ЛИ си се икада разбеснео због нечијег неприкладног понашања? Да ли брзо реагујеш када нешто лоше озбиљно утиче на твоје блиске пријатеље?

Понекад се захтева брза и одлучна акција да би се зауставило ширење озбиљног греха. На пример, када је у 15. веку пре н. е. дрско неисправно поступање претило да укаља Израелце, Аронов унук Финес је предузео одлучну акцију да уклони оно што је било лоше. Јехова Бог је одобравао оно што је Финес урадио и рекао: „Финес... одврати гнев мој од синова Израелових, јер он би надахнут мојом верношћу [„јер није толерисао никакво супарништво према мени“, NW] међу њима“ (Бројеви 25:1-11).

Финес је предузео одговарајућу акцију да заустави ширење штетног утицаја. Али како стоје ствари с неконтролисаним огорчењем због неких уобичајених туђих пропуста? Ако бисмо реаговали пренагљено или без оправданог разлога, не бисмо постали поборници праведности већ пример нетолеранције — неко ко не подноси несавршености других. Шта нам може помоћи да избегнемо ову замку?

’Јехова ти све грехе опрашта‘

Јехова је „Бог који је љубоморан (реван); Бог који не толерише супарништво“ (Излазак 20:5, фуснота у NW). Пошто је Створитељ, он има право да захтева нашу искључиву оданост (Откривење 4:11). Па ипак, Јехова је толерантан према људским слабостима. Зато је псалмиста о њему певао: „Јехова је милостив и добар, спор на гнев и богат у доброти. Не правда се без престанка [„неће довека налазити замерку“, NW]... Не поступа с нама по гресима нашим, нити враћа по неправдама нашим.“ Да, ако се кајемо, Бог нам „све грехе опрашта“ (Псалам 103:3, 8-10).

Пошто разуме грешну природу људи, Јехова ’не налази стално грешке‘ код покајничких преступника (Псалам 51:7; Римљанима 5:12). У ствари, његова је намера да уклони грех и несавршеност. Док то не буде потпуно остварено, уместо да „враћа по неправдама нашим“, Бог великодушно опрашта на темељу откупне жртве Исуса Христа. Нико од нас не би био просуђен као вредан преживљавања ако Јехова не би показао милосрђе онда када је то на месту (Псалам 130:3). Колико само можемо бити захвални што је наш небески Отац, који с правом захтева искључиву оданост, милосрдан Бог!

Потребна је равнотежа

Пошто је Суверени Господ свемира толерантан према несавршеним људима, зар не треба да смо и ми такви? Толеранција се дефинише као „стрпљив став у погледу туђег мишљења или поступања“. Да ли смо и ми такви — склони да будемо стрпљиви и уздржљиви када други кажу или ураде нешто што није баш толики грех, већ је само можда неприкладно да се каже или уради?

Наравно, треба да избегавамо да будемо прекомерно толерантни. На пример, наноси се ужасна штета када религиозни ауторитети толеришу изопачене свештенике који истрајавају у злостављању дечака и девојчица. „Гледајући на децу као на пуке случајеве греха“, коментарисао је један репортер из Ирске, „црквене власти су једноставно преместиле [на неко друго место] свештеника који се огрешио.“

 Да ли је једноставно премештање таквог човека пример исправне толеранције? Нипошто! Претпоставимо да је нека лекарска комисија дозволила неком неодговорном хирургу да и даље обавља операције, тако што би га пребацила из једне болнице у другу, иако је он убијао или сакатио пацијенте. До такве „толеранције“ може довести погрешан осећај колегијалности. Али шта је са жртвама чији су животи изгубљени или озбиљно угрожени због немарних или чак криминалних радњи?

Постоји и опасност да се показује премало толеранције. Када је Исус био на земљи, неки Јевреји који су били познати као зелоти погрешно су гледали да искористе Финесов пример у покушају да оправдају оно што су радили. Једна крајност у коју су ишли извесни зелоти била је да се „током празника и других прилика измешају с мноштвом у Јерусалиму и да неочекивано избоду ножем своје непријатеље“.

Као хришћани, никада нећемо отићи толико далеко као зелоти па да физички нападнемо оне који нам се не свиђају. Али да ли нас извесни степен нетолеранције доводи до тога да оне које не одобравамо нападнемо на друге начине — можда тако што увредљиво говоримо о њима? Ако смо заиста толерантни, нећемо прибећи таквом штетном говору.

Још једна нетолерантна група били су фарисеји из првог века. Они су стално осуђивали друге и нису давали места људској несавршености. Поносни фарисеји су с презиром гледали на обичан народ, говорећи омаловажавајуће о њима да су ’проклет народ‘ (Јован 7:49). Исус је с добрим разлогом прекорио такве самоправичне људе следећим речима: „Тешко вама, писмозналци и фарисеји, лицемери, јер дајете десетину од нане и копра и кима, а занемарили сте оно што је у Закону важније, наиме правду и милосрђе и верност. То је било обавезно чинити, а ово друго не занемарити“ (Матеј 23:23).

Када је ово рекао, Исус није умањио важност тога да се држи Мојсијев закон. Он је једноставно показао да је оно што су ’важнији‘, то јест значајнији аспекти Закона захтевало примењивање с разумом и милосрђем. Како су Исус и његови ученици одударали од нетолерантних фарисеја и зелота!

Ни Јехова Бог, ни Исус Христ не праштају злоћу. Ускоро ће ’бити донесена освета онима који не познају Бога и онима који нису послушни доброј вести‘ (2. Солуњанима 1:6-10). Међутим, Исус никада у својој ревности за правду не пропушта да као и његов небески Отац покаже стрпљиву, милосрдну и љубазну заинтересованост према свима који желе да чине оно што је исправно (Исаија 42:1-3; Матеј 11:28-30; 12:18-21). Исус нам је пружио заиста изврстан пример!

Стрпљиво подносите један другога

Иако можда имамо велику ревност за оно што је исправно, применимо следећи савет апостола Павла: „Подносите један другога и спремно опраштајте један другоме ако неко има разлог за притужбу на некога. Баш као што је Јехова драговољно опростио вама, тако чините и ви“ (Колошанима 3:13; Матеј 6:14, 15). За толеранцију је потребно да подносимо пропусте и грешке у овом несавршеном свету. Потребно је да будемо разумни у погледу тога шта да очекујемо од других (Филипљанима 4:5).

Бити толерантан никако не значи одобравати неисправно поступање или бити слеп на грешке. Можда се неки аспекти размишљања или понашања суверника мало косе с Јеховиним мерилима. Иако то одступање можда још није толико озбиљно да доводи до Божјег одбацивања, оно може пружити сигнал упозорења који показује да се захтевају неке измене (Постање 4:6, 7). Стварно је израз љубави  када они који су духовно способни настоје да у духу благости исправе онога ко греши! (Галатима 6:1). Међутим, да би у томе успели, неопходно је да реагују зато што су заинтересовани за друге, а не зато што су критични.

„Благе нарави и с дубоким поштовањем“

Како је с показивањем стрпљења према људима чија се религиозна гледишта разликују од наших? „Општа лекција“ која је била објављена у свим државним школама које су 1831. основане у Ирској, гласила је овако: „Исус Христ није намеравао да се његова религија људима намеће насилним средствима... Свађати се с нашим ближњима и малтретирати их није начин да их убедимо како смо ми у праву, а они нису. Вероватније је да ћемо их убедити да немамо хришћански дух.“

Исус је поучавао и поступао на начин који је привлачио људе Божјој Речи, те и ми треба тако да чинимо (Марко 6:34; Лука 4:22, 32; 1. Петрова 2:21). Као савршен човек са посебним увидом добијеним од Бога он је могао да чита срца. Зато је Исус, када је то било неопходно, могао да изнесе оштре осуде на рачун Јеховиних непријатеља (Матеј 23:13-33). То с његове стране није било нетолерантно.

Ми за разлику од Исуса немамо ту способност да читамо срца. Зато треба да следимо савет апостола Петра: „Светите Христа као Господа у својим срцима, увек спремни на одбрану пред сваким ко од вас тражи разлог за наду која је у вама, али чините то благе нарави и с дубоким поштовањем“ (1. Петрова 3:15). Као Јеховине слуге, треба да бранимо оно што верујемо зато што је то чврсто засновано на Божјој Речи. Али то треба да радимо на начин којим се показује поштовање према другима и према њиховим веровањима којих се искрено држе. Павле је писао: „Нека ваша реч увек буде љубазна, сољу зачињена, да бисте знали како свакоме треба да одговорите“ (Колошанима 4:6).

Исус је у својој чувеној Проповеди на гори рекао: „Све... што желите да људи чине вама, тако чините и ви њима“ (Матеј 7:12). Зато стрпљиво подносимо један другога и показујмо поштовање према онима којима проповедамо добру вест. Тиме што налазимо равнотежу између наше ревности за праведност и на Библији засноване толеранције, угодићемо Јехови и заиста ћемо бити толерантни.

[Слика на 23. страни]

Избегавај нетолерантан став фарисеја

[Слика на 23. страни]

Исус је одражавао толерантан дух свог Оца. А ти?