Да ли постоји Ђаво?

„Током историје хришћанске цркве постојао је период када је ђаво, Велзевул или Сатана, краљ зла, био тако стварна и моћна особа као што је то још увек данас једном малом броју људи ’Бог‘. Био је творевина Јевреја и првих хришћана у облику получовека, полузвери, којом су објашњавали зло које су видели око себе. Касније су хришћани схватили да је то измишљен лик који нема везе с реалношћу и полако су га одбацили“ (All in the Mind—A Farewell to God, од Лудовика Кенедија).

КАО што је писац и спикер Лудовик Кенеди запазио, вековима ниједан хришћанин није сумњао у то да Ђаво постоји. Напротив, хришћани су понекад, према речима професора Нормана Коена, били „опседнути снагом Сатане и његових демона“ (Europe’s Inner Demons). Нису само обични, неписмени сељаци били опседнути тиме. На пример, веровање да се Ђаво материјализује у неку животињу да би предводио у злу и у скаредним ритуалима „не води порекло од народних прича неписмене већине већ, напротив, од погледа на свет који је имала интелектуална елита“, каже професор Коен. Ова „интелектуална елита“ — укључујући и учене свештенике — била је одговорна за лов на вештице који је харао Европом од 15. до 17. века, када су црква и државне власти, како се наводи, мучиле и убиле 50 000 наводних вештица.

Није ни чудо што многи људи не прихватају, како је они сматрају, сулуду, празноверну представу о Ђаволу. Још се 1726. Данијел Дефо ругао веровању људи да је Ђаво ужасна неман „с крилима шишмиша, роговима, папцима, дугим репом, рачвастим језиком и слично“. Такве идеје, каже он, биле су „не баш маштовите играрије“ које су измишљали „они који су унапређивали представу о ђаволу и они који су измислили његов изглед“ и „варали неупућени свет“.

Да ли и ти тако мислиш? Да ли и ти мислиш да је „ђавола заправо изумео човек да би оправдао своју сопствену грешност“? Ова изјава се појављује у енциклопедији The Zondervan Pictorial Encyclopedia of the Bible, и многи који се изјашњавају као хришћани мисле тако. Теолози хришћанског света, каже Џефри Бартон Расел, углавном „одбацују Ђавола и демоне као празноверне реликвије“.

 Па ипак, за неке људе је Ђаво и те како стварна особа. По њиховом мишљењу мора да постоји нека врста надљудске, опаке силе која стоји иза зла које прожима целу људску историју. „Ужас који је настао у двадесетом веку“, каже Расел, јесте један од разлога због чега се „после дугог затишја поново рапидно шири веровање у Ђавола“. Према речима аутора Дона Луиса, много савремених, образованих људи који „се с висине подсмевају“ празноверју и страховима „својих неуких предака“ сада „поново постају очарани елементом зла у натприродном“ (Religious Superstition Through the Ages).

Шта је онда истина? Да ли је Ђаво само обична празноверна будалаштина? Или је то неко на чије би постојање чак и у 21. веку требало гледати озбиљно?

[Слика на 4. страни]

Као што је приказано на овој резбарији од Гистава Дореа, према старим празноверним описима Ђаво је био получовек, полузвер.

[Извор]

The Judecca—Lucifer/The Doré Illustrations For Dante’s Divine Comedy/Dover Publications Inc.