Питања читалаца

Да ли Божје смернице записане у Јеремији 7:16 значе да хришћани не треба да се моле за некога ко је искључен из хришћанске скупштине зато што је непокајнички грешник?

Након што је изрекао своју осуду против неверне Јуде, Јехова је рекао Јеремији: „Не моли се зато ти за овај народ, не подижи молбе ни молитве за њих и не говори ми за њих, јер те нећу услишити“ (Јеремија 7:16).

Зашто је Јехова забранио Јеремији да се моли за Израелце? Очигледно зато што су намерно кршили његов Закон. Отворено и без срама, они су ’крали, убијали, прељубе чинили, криво се клели и Валима кадили, за туђим боговима и непознатим боговима ишли‘. Стога је Јехова неверним Јеврејима рекао: „Далеко ћу вас од лица свога одбацити, као што сам сву браћу вашу одбацио, као пород Јефремов.“ Јасно је да не би било прикладно да Јеремија нити било ко други моли Јехову да преиначи своју пресуду (Јеремија 7:9, 15).

У складу с тим, апостол Јован је писао о исправној молитви Богу. Он је најпре уверио хришћане: „Он [нас] чује, за шта год да молимо у складу с његовом вољом“ (1. Јованова 5:14). Затим, што се тиче молитве у корист других, Јован је даље рекао: „Ако неко види свог брата како чини грех који за собом не повлачи смрт, молиће, и он ће му дати живот, онима који не греше тако да то за собом повлачи смрт. Постоји грех који за собом повлачи смрт. За тај грех му не кажем да моли“ (1. Јованова 5:16). Исус је такође говорио о греху који се ’неће опростити‘, то јест греху против светог духа (Матеј 12:31, 32).

 Да ли то значи да су сви који су искључени из хришћанске скупштине због непокајничког поступања починили грехе који ’за собом повлаче смрт‘ те се стога не треба молити за њих? Не мора да значи, јер у неким случајевима такви преступи нису греси који за собом повлаче смрт. У ствари, тешко је рећи да ли јесу или нису. Типичан пример је Јудејски краљ Манасија. Он је подигао олтаре лажним боговима, приносио рођене синове на жртву, бавио се спиритизмом и унео резане ликове у Јеховин храм. У ствари, Библија каже да су Манасија и народ учинили „зло још више неголи народи које Јехова истреби испред синова Израелових“. Због свега тога, Јехова је казнио Манасију тако што је дозволио да у оковима буде одведен у Вавилон (2. Краљевима 21:1-9; 2. Летописа 33:1-11).

Да ли су Манасијини греси, иако велики, били греси који су за собом повлачили смрт? Изгледа да нису, јер извештај даље о њему каже: „Кад би у тескоби, он завапи ка Јехови, Богу своме, и понизи се дубоко пред Богом отаца својих. Он му упути молитву своју, и Јехова услиши молитву његову, и поврати га у Јерусалим на краљевство његово. Тад Манасија позна да је Јехова Бог“ (2. Летописа 33:12, 13).

Дакле, не треба брзо да закључимо да је неко сигурно крив за грех који за собом повлачи смрт само на основу тога што је искључен из скупштине. Потребно је време да се код човека покаже право стање срца. У ствари, често се каже да је једна од сврха искључења да се грешник тргне, и надајмо се, покаје и обрати.

Пошто искључени више није у скупштини, било коју промену у срцу и у ставу најпре могу да примете они који су у његовој близини, као што је брачни друг или неки члан породице. Они који запажају такве промене могу закључити да преступник није починио грех који за собом повлачи смрт. Они могу бити подстакнути да се моле да искључени добије снагу из Божје надахнуте Речи и да Јехова поступа према искљученом у складу са својом вољом (Псалам 44:22; Проповедник 12:16).

Иако су можда неки у позицији да запазе довољно доказа у прилог томе да се грешник покајао, то можда није случај са скупштином у целини. Чланови скупштине би били збуњени, узнемирени, чак би се и спотакли када би чули да се неко јавно моли за искљученог. Из тог разлога, они који се осећају подстакнуто да се моле за тог грешника треба да то чине само приватно, стављајући даљњи развој ствари у руке одговорних старешина у скупштини.

[Слика на 31. страни]

Манасијини тешки греси били су опроштени када се понизио пред Јеховом

[Извор слике на 30. страни]

Репродуковано из: Illustrirte Pracht-Bibel/Heilige Schrift des Alten und Neuen Testaments, nach der deutschen Uebersetzung D. Martin Luther’s